Прошла су већ два месеца од када је, последњег новембарског дана, у Kосовској Митровици одржан Први српски лекарски конгрес о последицама НАТО бомбардовања, а у јавности још одзвањају поруке с тог скупа.
Проф. др Зоран Радовановић
Разлог продуженог ехо ефекта је њихова вербална запаљивост. Она је појачана одсуством дисонантних тонова, као последицом ограничења критеријума позивања само на истомишљенике. Тако је лако „утврђено” и као најцитиранија порука Kонгреса пренето да је током 2019, чак и пре него што се завршила, од рака у Србији оболело 58.000 људи.
Стручњаци окренути реалности знају да је меродаван Регистар за рак, да одговорно и савесно прикупљање података дуго траје и да је тек недавно установљено да је број оболелих од рака у Централној Србији и Војводини 2016. године мало премашио 40.000.
С таквим односом према истини, учесници су могли наведеном броју да додају још по неку нулу. Метод који су користили одговарао би рачунању броја ђака у школи повлачењем рецке за сваког ко прође ходником. Иначе, стручњаци окренути реалности знају да је меродаван Регистар за рак, да одговорно и савесно прикупљање података дуго траје и да је тек недавно установљено да је број оболелих од рака у Централној Србији и Војводини 2016. године мало премашио 40.000.
Поновљена је раније често навођена измишљотина да је број оболелих од рака крви и крвотворних органа нагло скочио 2006. године, мада је из стручних кругова аргументовано документовано да је ових малигних тумора те године било чак нешто мање него претходне године. Провучена је, опет без икакве материјалне основе, констатација како се међу децом изненада појављају тумори карактеристични за одрасле особе, те да, наводно, својим током одударају од свих очекивања.
Лако доказива истина је да дечји онколози одричу постојање таквих промена, те да подаци јасно указују да рак деце узраста 0-14 година у Србији учествује са 0,65 одсто у оболевању, а са 0,15 одсто у укупном умирању од рака. Ти проценти одговарају стању у другим земљама или су чак нижи него другде.
Пошто је „утврђена” непостојећа епидемија рака, прешло се на откривање њеног узрока. У складу са већ опробаним сценаријем, као главни кривац означен је осиромашени уранијум (ОУ). По том, чак и за радикалне политичаре неуобичајено аутаркичном виђењу стварности, Србија се доживљава као једина меродавна средина у којој се може сагледати утицај ОУ на људско здравље.
Потпуно се игноришу најауторитативније научне установе у свету, посебно Међународна агенција за изучавање рака, по којој уранијум, чак и ако је обогаћен, није сврстан међу преко 500 сигурних, вероватних, па чак ни могућих канцерогена. Те класификације држи се, иначе, цео свет.
Иде се још даље, па се до бесмисла преувеличава ефекат десетак тона ОУ палих на нашу бившу савезну државу, од тога 90 одсто на KиМ. Једна тона ОУ, колико је погодило Централну Србију, уграђена је у крила само једног авиона типа Boeing 747-100 ради балансирања. Толика количина ОУ нађе се у земљишту које узоре трактор за дан-два, а више од тога баци се по нашим њивама са вештачким ђубривом сваке сезоне.
Отуда се нагласак ставља на оних 10 одсто уранијумских метака који су погодили чврсте циљеве и услед експлозије доспели у ваздух. У Централној Србији се око 100 кг ОУ на тај начин претворило у аеросол. Довођењу у реалне оквире опет ће помоћи једно поређење: када је 1992. авион погодио две 11-спратнице у амстердамском предграђу, испарило је око 150 кг ОУ, али су холандске здравствене власти оцениле да за преживеле станаре не постоји никакав ризик од ОУ. Тамо су, дакле, безбедне комшије које су се надисале ОУ из суседних станова однетих у ваздух, а код нас се, стотинама километара од Пчињског округа и KиМ, наводно масовно умире из истог разлога!?
Врхунац цинизма је што учесници скупа у Kосовској Митровици, нападно одбојни према научној стварности, настављају да шаљу поруку како „цела ова прича мора да буде апсолутно ослобођена политике”. Нажалост, њихове очне капке чврсто стиска управо политикантска обојеност. Из таквог светоназора произишла реторика, заснована на подозривости према Западу, проширена је и на наводну опасност од увозних вакцина.
Разумљиво је што „патриотски научници” (који, да будемо јасни, дискредитују и патриотизам и науку) у одсуству аргумената прибегавају сатанизацији противника. Заступници чињеница и научних сазнања бивају проглашавани НАТО агентима и фармакомафијашким плаћеницима у најцрњем ждановљевском маниру (реч је о бирократи, а не војсковођи Жданову). На њих се још само не бацају клетве.
О резултатима такве „научне размене мишљења” могу да сведочим из личног искуства. Kрајем прошле године, на насилно прекинутом заседању Суда части Лекарске коморе због антивакцинашке активности шиканирала ме је, уз по неки буботак, група полууниформисаних људи са беџевима на неком источнословенском језику. Једног од претходних дана, пред предавање у Нишу о раку и његовим узроцима, обавештен сам да не бринем, јер је у сали полицајац у цивилу, а испред зграде су униформисана лица.
Завршавам овај текст, у уторак по подне, пред полазак на промоцију књиге „Грип” у Kоларцу, а треба да будем срећан што о безбедности учесника брине полиција, као о скупу повишеног ризика. Није зато чудно што је у Србији мало јавно декларисаних бораца не само за научну истину, већ и за аргументовану научну полемику. Мало где у свету, а нигде у Европи, људе који се строго држе научне литературе не прогањају острашћени следбеници неке, ма какве идеологије. Нису криве те заведене кавгаџије спремне на физички обрачун, већ стручњаци који их користе као џарач ради својих интереса.
(Извор Данас)
