ПЕНРОЗОВО ПЛОЧАЊЕ

Необичан подни мозаик у Мичеловом институту за фундаменталну физику и астрономију у Тексасу посвећен је рано преминулом великом српском научнику Марку Вукобрату Јарићу.

Почетком 2010. године отворена је велелепна зграда Одсека за физику Тексашког А&М универзитета у Колеџ Стејшну, маленом граду у срцу Тексаса, а центру огромног Тексас А&М универзитетског система. Зграда има два спојена дела – ужи и виши, у коме је смештен „Мичелов институт за фундаменталну физику и астрономију”, и нижи а шири део, у коме је удомљен сам Одсек за физику.

Чини се да мозаик на сваком
месту изгледа исто, али то није
тако. Не понавља се у недоглед.

Цео комплекс представља изузетну архитектонску целину. Зграда Института је лепа седмоспратница у облику шупљег цилиндра, отвореног од хола до светларника. Првих пет спратова имају кружне балконе изнутра, који гледају на хол, док све канцеларије гледају споља на кампус и околину. Последња два спрата су огромни стаклени светларник. Све је пространо и пуно сунца, кога има напретек у том делу Тексаса.

Од таванице светларника до пода хола, целом висином, затегнута је танка челична сајла са масивном угланцаном месинганом куглом на крају: велико Фукоово клатно. Целога дана оно изводи свој лагани плес, клатећи се тамо-амо и лагано укруг, пратећи дневно обртање Земље, а све у складу са древним законима физике.

У ствари, раван њихања клатна не мења се у времену, већ се Земља испод клатна лагано окреће. Тако је Леон Фуко 1851. године на очигледан начин предочио људима обртање Земље. Доњи део клатна заштићен је од знатижеље посетилаца и деце високом стакленом оградом у облику круга пречника неколико метара, у оквиру које је издигнути кружни степеник.

Горе на степенику уграђена је кружна црвена светиљка која, као комета, прати њихање клатна од једне до друге стране степеника. Све је мирно и тихо, како доликује једном светском центру за фундаментална истраживања.

Међутим, најзанимљивији део хола је под – цео у облику мозаика од мермерних плочица са стакленим искрицама као звездицама. Изгледа као да светлуцајуће плочице мозаика, у две нијансе сиве, понављају исту периодичну шару – међутим то очи варају посматрача.

Цео мозаик представља једно велико квазипериодично Пенрозово плочање – у част енглеског математичара Роџера Пенроза – које се у две димензије никада не понавља. Дакле, чини се да мозаик на сваком месту изгледа исто, али то није тако. Не понавља се у недоглед, а опет перфектно укројен, без икаквих уметака, покрива целу раван са само две врсте плочица. На зиду је спомен плоча, на којој пише:

„Овај мозаик посвећен је успомени на Марка Јарића (1952-1997), професора на Одсеку за физику Тексашког А&М универзитета, који је урадио пионирска истраживања на квазикристалима, тродимензионалним атомским реализацијама оваквих непериодичних плочања”.