Миодраг Иванишевић
Средовечна учитељица је позвала ученике да учествују у експерименталном заједничком пројекту – свако од њих ће на табли нешто нацртати и о томе рећи пар пригодних речи, а следећи ће наставити започето. Прва се јавила Весна. Изашла је и уз велику шкрипу кредом повукла само једну линију.
„Шта је то Веснице?”, упитала је учитељица радознало.
„То је линија, госпођо. Она је основ свега. То је и тло или под. То је и хоризонт, иако он у суштини није хоризонталан. Још у старом веку је Ератостен утврдио да је Земља округла и измерио…”
„Добро је Веснице, иди седи! Још једна лепа петица”, рекла је учитељица, али најбоља ученица није се предавала.
„А да испричам како је Ератостен помоћу сенке у бунару у Сиени, данашњем Асуану, израчунао обим Земље. На интернету сам нашла…”
„Ама, Весна, на место и ни једне више! Бог с тобом, дете.”
„Учитељице, учитељице, могу ли сад ја!”, упитао је Перица високо дижући руку.
„Петре, ти знаш да ти је код мене за сва времена забрањен излазак пред таблу. Твојих испада ми је на врх главе и не желим да се опет изнервирам. Ко ће, дечице, следећи? Хајде ти Маркане. Причај нам док црташ.”
„Ово је кутија. Све што се купује налази се у кутији. И сијалица и телефон и телевизор и фрижидер… Кутија је знак да је нешто ново и да то нико пре нас није користио. Мени је сутра рођендан, а видео сам велику кутију коју крију од мене. Мислим да је унутра бицикл.”
„Одлично, Маркићу, иди на место – пет. Ко је следећи?”
„Учитељице, учитељице…”
„Петре, постајеш напоран. Хајде ти, Миличице! Полако, не жури!”
„Повукла сам само једну линију и нацртала бакину кућу на селу. Маркова кутија у ствари су једна вееелика врата на бакиној гаражи. Ту деда држи трактор, приколицу, косачицу…”
„Добро је било Мицо! Петица к’о бакина кућа. Хе, хе… Хајде, Ољице, да и тебе чујемо. Перице, спусти руку – не видим те!”
„Ја највише волим зиму. Највише волим снег и леденице када оките кровове кућа па сам то и нацртала. Највише…”
„А, ја највише волим да паметним девојчицама као што си ти уписујем петице у дневник. Ево је, готово! Ко ће следећи?”
„Учитељице…”, молио је Перица тишим гласом.
„Мајо, Мајо, данас си нешто успорена. Хајде, пожури мало!”
„Нацртала сам сунце. И ја волим зиму, али више волим пролеће кад сунце заруди и природу буди. Најлепше је мени кад све озелени, поточићи зажуборе од брега до брега, од отопљеног снега.”
„Ох, па ми у разреду имамо праву поетесу. Браво, Мајице! Петичица! Ко ће сада децо, ко је следећи? Зар баш нико више неће?”
„Ма, неће нико више учитељице, видите и сами. Могу ли сад ја? Могу ли, молим вас?”, вапио је Перица са до неба подигнутом руком, савијајући се преко стола.
„Нема шансе, Петре, сита сам твојих безобразлука! Покајала сам се кад год сам ти попустила. Не долази у обзир! Седи где си!”
„Али, сви су већ били на табли и сви су осим мене нешто нацртали. Молим вас, учитељице, повући ћу само једну једину линију. Молим вас, молим вас!”
Учитељица је убрзано размишљала. Шта овде може покварити само једна линија? Немогуће… Али, Перица је Перица – а с њим никад ниси начисто. Да ли сме да ризикује?
„Само једну, Петре?”, приупита учитељица за сваки случај.
„Мајке ми, учитељице. Ја вас никад до сада нисам слагао.”
„У реду, Петре, изађи. Пази шта радиш! Немој да опет летиш ван!”
Перица је и овај пут био од речи – додао је само једну линију и завршио цртеж заокруживши све до тада нацртано. Учитељица је гледала и гледала, не схватајући шта је Перица добио том једном линијом. На крају више није могла да издржи па га благо упита, страхујући да јој се одговор вероватно неће допасти:
„Реци ми, Перице, шта си нам то нацртао? Ништа ми није јасно. Објасни нам шта би ово требало да представља? Некакав шешир којим си све поклопио? Велики облак иза куће? Дим? Брдо неко? Да ли овај наш цртеж сада има било какав логичан смисао?”
Обешењак је театрално раширио руке и церећи се издекламовао:
„Овако изгледа мој стари када се тушира па се сагне да подигне сапун који му је испао!”
Тада је настало лудило у учионици, а искусни Перица је сам пошао према вратима – да изађе из средине пуне неразумевања.
* * *
У овој причи лако сте могли препознати неколико већ виђених и објашњених правила везаних за ребусе и њихово решавање. Не видимо увек сви исто, постоји више значења, али једино исправно тумачење је оно које нам на крају даје сам аутор ребуса!
Књигу „Ребуси и како их се решити”, Миодрага Иванишевића, можете наручити поузећем на 066 240 499 и e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
