SENKE SEĆANJA

PITAGORA SIN BOŽIJI

Pitagora (Vikipedija)

Oko sebe je okupio malu grupu iskrenih učenika koje je upućivao u tajnu mudrost što mu je otkrivena, a takođe i u osnove okultne matematike, muzike i astronomije, koje je smatrao trougaonim temeljem svih umetnosti i nauka. Ko je bio prvi čovek koji je sebe nazivao filozofom i kakve on veze ima sa Isusom, a kakve sa masonerijom?

 Menli Palmer Hol

 Dok je Mnesarh, Pitagorin otac, bio u gradu Delfi u vezi sa svojim trgovačkim poslovima, on i njegova supruga, Partenida, odlučili su da konsultuju delfsko proročište da li Mojre podržavaju njihov povratak u Siriju. Kada je Pitonesa (Apolonova proročica) sela na zlatni tronožac iznad zjapećeg otvora proročišta, nije odgovorila na pitanje koje su postavili, već je Mnesarhu rekla da je njegova supruga trudna i da će roditi sina kojem je suđeno da nadmaši sve muškarce u lepoti i mudrosti i koji će svojim životom puno pridoneti dobrobiti čovečanstva.

Mnesarh je bio tako duboko impresioniran proročanstvom da je promenio ime svoje supruge u Pitazida, u čast pitijske sveštenice. Kada je dete rođeno u Sidonu u Fenikiji, bio je to sin – kao što je proročište reklo. Mnesarh i Pitazida su dete nazvali Pitagora, jer su verovali da je predodređen od strane proročišta.

Mnoge čudne legende su sačuvane u vezi Pitagorinog rođenja. Neki su tvrdili da on nije bio smrtnik: da je bio jedan od bogova koji je uzeo ljudsko telo kako bi došao na svet i poučio ljudsku rasu. Pitagora je bio jedan od mnogih mudraca i spasitelja antike za koje su tvrdili da su rođeni bezgrešnim začećem.

U svom delu „Apokalipsa”, Godfri Higins piše:„Prva upadljiva okolnost u kojoj se istorija Pitagore poklapa sa istorijom Isusa je da su oni bili rođeni u gotovo istoj zemlji; prvi se rodio u Sidonu, drugi u Vitlejemu, oba u Siriji. Pitagorin otac, kao i otac Isusa, bio je proročki obavešten da njegova supruga treba da rodi sina koji će biti dobročinitelj čovečanstva. Obojica su rođeni kada su njihove majke bile van kuće, na putovanjima: Josif i njegova supruga otišli su u Vitlejem na popis, a Pitagorin otac putovao je iz svog prebivališta, Samosa, u Sidon, zbog svojih trgovačkih poslova.

Pitaida (Pitazida), Pitagorina majka, bila je u vezi sa apolonskom utvarom, ili duhom Boga Apolona, ili Boga Sola, (naravno, to mora da je bio sveti duh, a ovde imamo Duha Svetoga), koji se kasnije pojavio njenom suprugu i rekao mu da ne sme opštiti sa svojom ženom za vreme trudnoće – priča očigledno ista kao ona koja se odnosi na Josifa i Mariju. Zbog tih naročitih okolnosti Pitagora je bio poznat po istoj tituli kao i Isus, naime, sin Božiji, i mnoštvo je pretpostavljalo da je pod uticajem Božanske inspiracije.”

Ovaj najčuveniji filozof rođen je između 600. i 590. godine pre Hrista, a dužina njegovog života procenjuje se na blizu sto godina. Pitagorina učenja ukazuju da je bio temeljno upoznat sa pravilima ezoterizma istoka i zapada. Putovao je među Jevrejima i rabini su ga uputili u tajne tradicije Mojsija, zakonodavca Izraela. Kasnije je esenska škola vođena uglavnom u svrhu tumačenja pitagorejskih simbola. Pitagora je bio iniciran u egipatske, vavilonske i haldejske misterije. Mada neki veruju da je bio Zaratustrin učenik, nije sigurno da je njegov učitelj tog imena bio Bog-čovek kojega sada duboko poštuju Parsi. Iako se izveštaji o njegovim putovanjima razlikuju, istoričari se slažu da je posetio mnoge zemlje i znanja sticao kod mnogih učitelja.

„Nakon što je stekao svo znanje koje je bilo moguće naučiti od grčkih filozofa i, verovatno, postao inicijant u Eleusinskim Misterijama, otišao je u Egipat i, nakon mnogo neuspeha i odbijanja, konačno uspeo da osigura inicijaciju u Izidine Misterije koje su držali sveštenici iz Tebe. Zatim se ovaj neustrašivi ,stolar’ zaputio u Fenikiju i Siriju, gde su mu poverene Adonisove Misterije, a prelazeći u dolinu Eufrata zadržao se dovoljno dugo da bude upućen i tajnu nauku Haldejaca, koji su još boravili u blizini Vavilona. Naposletku, napravio je svoj najveći i najviši istorijski poduhvat, prošavši kroz Mediju i Persiju u Hindustan, gde je ostao nekoliko godina kao učenik i inicijat učenih bramina iz Elefante i Elora.” (Videti Drevno slobodno zidarstvo (Anicent Freemasonry), Frenka K. Higinsa, 32°)

Pitagora podučava žene (ilustracija iz knjige „Priče o najvećim narodima, Čarls Fransis Horn, Edvard Silvester Elis, 1901.)

 Autor dodaje da je ime Pitagora još sačuvano u zapisima bramina kao Jovančarja (Yavancharya), Jonski Učitelj. Za Pitagoru je rečeno da je bio prvi čovek koji je sebe nazivao filozofom. Pre tog vremena mudri ljudi su sebe nazivali sofoi [1], što je tumačeno kao oni koji znaju. Pitagora je bio skromniji. On je skovao reč filozof, koju je definisao kao onaj koji pokušava da otkrije.

Vrativši se iz svojih lutanja, Pitagora je osnovao školu, ili kao što je to ponekad nazivano, univerzitet u Krotonu. Gledali su ga popreko, ali nakon kratkog vremena su oni koji su imali važne položaje u okolnim kolonijama tražili njegov savet u pitanjima od velikog značaja. On je oko sebe okupio malu grupu iskrenih učenika koje je upućivao u tajnu mudrost što mu je otkrivena, a takođe i u osnove okultne matematike, muzike i astronomije, koje je smatrao trougaonim temeljem svih umetnosti i nauka.

Kada je imao oko šezdeset godina, Pitagora se oženio jednom od svojih učenica i u tom braku imali su sedmoro dece. Njegova supruga bila je izuzetno sposobna žena, koja ne samo da ga je nadahnjivala tokom njegovog života, već je nakon njegovog ubistva nastavila da širi njegove doktrine.

Kao što je to čest slučaj s genijima, Pitagora je svojom iskrenošću stekao kako političke, tako i lične neprijatelje. Među onima koji su došli radi inicijacije bio je jedan koji je, zbog toga što je Pitagora odbio da ga prizna, odlučio da uništi i čoveka i njegovu filozofiju. Služeći se lažnom propagandom, ovaj nezadovoljnik je okrenuo svesti puka protiv filozofa. Bez upozorenja, grupa ubica se spustila na malu skupinu zgrada u kojima su veliki učitelj i njegovi učenici živeli, zapalila građevine i ubila Pitagoru.

Izveštaji o filozofovoj smrti se ne slažu. Neki kažu da je bio ubijen sa svojim učenicima, drugi da su ga, dok je bežao iz Krotona sa malom grupom sledbenika, njegovi neprijatelji zarobili i živog spalili u maloj kući u kojoj su odlučili da se odmore preko noći. Drugi izveštaj navodi da su se učenici, našavši se zarobljeni u zapaljenoj građevini, bacili u vatru i od svojih tela napravili most preko kojeg je Pitagora pobegao, ali samo da bi nedugo nakon toga umro od slomljenog srca zbog tugovanja nad očiglednom neplodnošću njegovih nastojanja da služi čovečanstvu i prosvetli ga.

Statua Pitagore u luci u Pitagorionu (Foto: Gerhard Huber)

 Iz Historia Deorum Fatidicorum:

Pitagora, prvi filozof. Dok je bio mlad, Pitagora je bio učenik Ferekida i Hermodama, a u adolescentnim godinama postao je poznat po jasnoći svojih filozofskih pojmova. U visinu je premašivao šest stopa; njegovo telo bilo je savršeno oblikovano poput Apolonovog. Pitagora je bio personifikacija veličanstva i moći i u njegovom prisustvu svi su se osećali ponizno i uplašeno. Kako je postajao stariji, njegova fizička snaga se povećavala, a ne slabila, tako da je, kad se približio stotoj godini, zapravo bio u najboljim godinama. Uticaj ove velike duše na one oko njega bio je takav da su Pitagorine reči hvale ispunjavale njegove učenike ekstazom, a jedan je počinio samoubistvo jer se Učitelj u jednom trenutku naljutio zbog nečega što je uradio. Pitagora je bio tako dirnut tom tragedijom da se više nikada nikome nije neljubazno obratio niti je o ikome neljubazno govorio.

Preživeli učenici pokušali su da ovekoveče njegove doktrine, ali su svuda bili progonjeni i danas je ostalo vrlo malo toga što bi svedočilo o veličini ovog filozofa. Za Pitagorine učenike je rečeno da mu se nikad nisu obratili ili ga nazvali njegovim imenom, već su ga uvek nazivali Učitelj ili Taj Čovek. To je možda zbog toga što se za ime Pitagora verovalo da je sastavljeno od određenog broja posebno raspoređenih velikih slova sa velikim svetim značenjem. U časopisu „Reč” (The Word) objavljen je članak T. R. Pratera (T. R. Prater) u kojem se pokazuje da je Pitagora inicirao svoje kandidate putem određene formule skrivene među slovima njegovog imena. To bi moglo da objasni zašto je reč Pitagora bila tako visoko cenjena.

Posle Pitagorine smrti njegova škola se postepeno raspala, ali su oni koji su imali koristi od njenih učenja duboko poštovali uspomenu na velikog filozofa, kao što su za vreme njegovog života poštovali njega lično. Kako je vreme prolazilo, Pitagoru su počeli smatrati Bogom, a ne čovekom, a njegovi rasuti učenici bili su međusobno povezani svojim zajedničkim divljenjem transcedentnom geniju njihovog učitelja. Eduard Šire[2] u svom delu „Pitagora i delfske Misterije” (Pythagoras and the Delphic Mysteries), navodi sledeći događaj kao ilustraciju drugarskih veza koje su ujedinjavale članove Pitagorejske škole:

„Jednog od njih, koji beše klonuo od bolesti i zapao u siromaštvo, prihvatio je neki gostioničar. Pre nego što će umreti, on je na vratima gostionice nacrtao neke tajanstvene znake (pentagram, bez sumnje) i rekao domaćinu: ,Budite spokojni! Jedan od moje braće namiriće moj dug’. Godinu dana nakon toga, neki stranac je, dok je prolazio pored te gostionice, video znake na vratima i rekao domaćinu: ,Ja sam pitagorejac; jedan od moje braće je ovde umro; recite mi koliko vam u njegovo ime dugujem”.

Pitagora okružen studentima, detalj sa freske „Atinska škola

u Apostolskoj palati u Vatikanu, Rafaelo Santi, 1510-1511.

 Frenk K. Higins, 32°, sledećim kratkim pregledom daje izvrstan sažetak pitagorejskih načela: „Pitagorina učenja su od najvišeg transcendentalnog značaja za masone, pošto predstavljaju nužan plod njegovog kontakta sa vodećim filozofima celog civilizovanog sveta i mora da predstavljaju ono u čemu su se svi slagali, ogoljeno od svih korova kontroverzi. Stoga je određeni stav, koji je Pitagora zauzeo u odbrani čistog monoteizma, dovoljan dokaz da je u suštini ispravno predanje o tome da je jedinstvo Boga bilo vrhovna tajna svih drevnih inicijacija. Pitagorina filozofska škola bila je, u nekoj  meri, takođe niz inicijacija, jer on je tražio od svojih učenika da prođu kroz niz stupnjeva i nikad im nije dozvoljavao da lično stupe s njim u kontakt, sve dok ne bi dostigli više razrede. Prema njegovim biografima, bilo je tri takva stupnja. Prvi stupanj Mathematicus (Matematičar), obezbeđivao je njegovim učenicima vičnost u matematici i geometriji, koji su tada, kao što bi bile i sada da je masonerija pravilno utuvljena u glave, bile temelj nad kojim je podignuto svo drugo znanje. Drugi stupanj Theoreticus (Teoretičar) bavio se površnom primenom egzaktnih nauka, i, konačno stupanj Electus (Izabrani), koji je kandidatu davao pravo da prođe napred u svetlost najvećeg prosvetljenja koje je bio sposoban da upije. Učenici Pitagorejske škole bili su podeljeni na egzoterike (exoterici), ili učenici spoljnih razreda, i ezoterike (esoterici), nakon što bi prošli treći stupanj inicijacije i dobili pravo na tajnu mudrost. Ćutanje, tajnost i bezuslovna poslušnost bili su osnovni principi tog velikog reda“. (Videti „Drevno slobodno zidarstvo”).

Uputnice:
[1] U originalu stoji sages – mudraci, od starofranc. sage (XI vek), od galo-romanskog sabius, od lat. sapius, od sapere „imati ukus, imati dobar ukus, biti mudar”. Pošto se prvobitno primenjivalo kao Seven Sages – za sedam grčkih mudraca, opredelili smo se da na ovom mestu koristimo grčku reč sofoi (σοϕοί ) iz grčkog naziva za te mudrace – hoi hepta sofoi (οί έπτά σοϕοί). Na drugim mestima u knjizi reč sage je prevođena sa mudrac (nap. prev.).

[2] Eduard Šire (Édouard Schuré),1841-1929), francuski filozof, pesnik, pisac i muzički kritičar. Autor je više knjiga poezije, romana, drama, filozofskih eseja i radova posvećenih ezoterijskoj misli, a najpoznatiji je kao autor dela „Veliki posvećenici” (Les Grands Inités, 1889, kod nas je objavljeno u izdanju „Novog dela”, Beograd, 1989) u kojem je opisao puteve koje su sledili neki od antičkih filozofa u potrazi za dubokim ezoterijskim saznanjima; bibliografska referenca na koju se autor ovde poziva nije zasebno Šireovo delo, već poglavlje knjige „Veliki posvećenici” (nap. prev).

(Iz knjige: Menli P. Hol, „Tajna učenja svih epoha: Enciklopedijski pregled masonske, hermetičke, kabalističke i rozenkrojcerske simboličke filozofije”, Beograd, „Metafizika”, 2013. Menli Palmer Hol, 1901-1990, kanadsko-američki filozof, astrolog, mistik i profesor. Osnivač je Instituta za filozofska istraživanja u Los Anđelesu, SAD).

(Izvor Novi Standard)

 

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar