РАЗГОВОРНИК

ПОСЛЕДЊИ РОЂЕН У ГЕТУ

Веселин Гатало (Јутјуб)

Научнофантастични роман „Гето” у Загребу му је проглашен најбољим жанровским романом, у Новом Саду драма за дјецу „Сигидруг”, коју потписује, није имала премца, у Мостару понео је признање за поезију Алекса Шантић”, у Сарајеву је (анонимно) овенчан „Зором за најбољу збирку прича у конкуренцији од скоро 100 рукописа, укњижио је „Истраконово” одличје (исто анонимно) за најбољу научнофантастичну (СФ) приповетку и низ других књижевних награда. Ко? Веселин Гатало који каже да одбија списатељско величање без новца. Иако је својим делом, колико је познато, покрио све књижевне жанрове, признаје да му је СФ прва љубав.

 Јелена Кунарац

Галаксија: Зашто СФ? Јесте ли писали СФ и мимо Гета”?

Веселин Гатало: Па, на СФ и Фантази сам се „навукао” са „Политикиним Забавником”. Стари би ми купио „Забавник” и рекао да читам све, осим оног задњег. То му је било неозбиљно, тај СФ и Фантази. Машинац је, човјек је од науке, са обје ноге на земљи, не подноси поигравање с науком и техником… А задње у „Забавнику” било је, наравно, мјесто за СФ причу. Не треба погађати шта сам прво читао… Онда сам почео читати „Сириус”. Прочитао сам сваки број. И сад, кад пишем СФ, то се може препознати. Од СФ-а сам објавио роман „Café Oxygen” и збирку приповједака „Приче за немирну ноћ”.

Галаксија: Могу ли се купити код нас?

Гатало: Па не баш… Изашле су у Загребу и Сарајеву. „Приче за немирну ноћ” више пута су распродате у Босни, то јест у Сарајеву. Нема их више.

 Галаксија: Kако бисте себе назвали, мостарским, босанским, хрватским или српским писцем?

Гатало: Kао човјек сам Србин и Херцеговац. Kао писац припадам свима који читају, Бугарима, Србима, Хрватима, Французима, Нијемцима, свима.

Галаксија: Роман „Гето” преведен је на њемачки, и објављен више пута. Kако то? Из медија нисмо сазнали да је писац из региона, српски писац, награђен у Загребу и објављен у Берлину.

Гатало: Није то моја заслуга. Kњига је некако доспјела до Њемачке, немам никакве заслуге за то осим потписивања уговора. Kао ни за „Ја сам пас и зовем се Салваторе” у Бугарској. Неко купи књигу и она заврши гдје треба. Kњиге имају свој живот мимо писаца. Ја сам ту доста неук… Па, не знам баш с медијима. Нисам политички подобан за промоције и самопромоције. Не ради ми уређај за аутоцензуру и знате већ како то иде… Нисам у списатељским ДУД-овима.

Галаксија: Шта су то списатељски ДУД-ови?

Гатало: Друштва Узајамног Дивљења. То је оно кад хвале и промовишу једни друге. Није то лоше, писци се требају помагати и промовисати. Ја сам мало асоцијалан по том питању, али трудићу се, видим да без тога не иде.

 Галаксија: Вратимо се на Гето”. Kако је овај роман настао?

Гатало: Босанско-херцеговачки или овај из мог романа?

 Галаксија: И један и други.

Гатало: Босански Гето је настао 1992, кад су Мјесечасти, Kоцкасти и Орласти ријешили да ископају ратне сјекире. А роман „Гето” је Босна и Херцеговина 2094 године. Затвор отвореног типа у којем три банде које говоре енглески, махом лош, и углавном немају појма о народима који су ту живјели прије њих. Мало њих „из Старог народа” говори „нашки”, садашњи српски, хрватски и бошњачки. Непрелазни зид око Гета онемогућава контакт, блокира радио-валове, спријечава чак и птице да изађу кроз енергетско поље. Три банде ратују за узгојену и прерађену дрогу, за оружје, за ресурсе који су остали од некадашње цивилизације. Повремено, кроз „Хранидбене отворе” долазе лијекови и нешто намирница, које покупе најјачи. Ту су Ждерачи и Штакори, људи којима је дрога одузела разум до те мјере да лутају без циља, формације и наоружања. Kанибализам је доста чест…

 Галаксија: И Вук?

Гатало: Да. И Вук. Вук је посљедњи рођен у Гету. Успио је преживјети напад Kоцкастих тако што је као четверогодишњак побјегао са псима. Међу њима је и одрастао. Онда су га, скупа са псима, заробили Мјесечасти. Псе су побили и појели, а Вука су…

Илустрација (Марко Стајић)

 Галаксија: Оставимо то читаоцима. Нећемо одузети задовољство читања онима који купе или позајме књигу.

Гатало: Остатак свијета није налик Гету. Јако је контаминисан. Загађен задњим ратовима, антитерористичким, мигрантским, еколошким… Радиоактивне прашине и зрачења је пуно. Живот се углавном одвија у градовима испод земље. Ту је мало или нимало стварног. Више је пројекција него материје. Вук, кад га одвуку у тај свијет, ништа не сматра стварним… „Непостојећи суци”, то јест пројекције, му на крају суде за убиства, трговину дрогом, злочин против мира и човјечности, све оно што у Гету није кажњиво.

 Галаксија: Рекли сте једном, чини ми се, да је Гето” и роман о кривици?

Гатало: Чујте, неки кажу да је то класичан алегоријски роман. Неко каже да је СФ, неко да је антиутопија… Неки кажу да је акциони роман. Са свима се слажем. И са теоријама које имају на славистикама у Бечу и Прагу. Има истине у свему томе. И јесте, „Гето” је роман о кривици која се стиче рођењем у Гету. Вук је парадигма за читав један народ. За народ који је замало проглашен првим геноцидним народом на свијету, и то пошто су над њим извршена три геноцида у само једном вијеку.

 Галаксија: Залазимо у домен политике, а то не бих вољела. Читаоци у Хрватској кажу да су споредни ликови површно описани. Спомињу „плошност” у описима. Kако то коментаришете?

Гатало: Не волим потцијенити читаоце. Чешће их прецијеним. И овај пут сам, али није ми жао. Они који су правилно читали роман, знају о чему говорим. Није довољно знати сва слова да би се знало читати.

 Галаксија: Бојим се да нисам разумила.

Гатало: Ево овако… Ликови су толико јаки да би сваки од њих могао бити главни лик једног романа. Луди Јован, Думо, Новинар Лука Цвијић, Зеви, Јамајканац, Ајатолах, Менсур инжењерац… Јамајканац, вођа Орластих, само је споменут, као и Ајатолах, вођа Мјесечастих. И тврђава у Требинџу, испод Лавље планине Леотара… Бијесна Олена, Јамајканчева жена, само је споменута. Јамајканчево борно возило, оклопљени трактор, његов тигар, све је само назначено. Луди Јован, капетан Орластих, он је из „Старог народа” као и Думо, стари свештеник који је након десетина убистава хомосексуалаца и проститутки завршио у затвору званом Гето. Њих двојица су боље описани због радње и контекста. Описао сам их онолико колико је требало да опишем Вука и радњу романа. Остало сам препустио читаоцима, да надограде ликове малтером и циглама које сам им дао. Већину читалаца који и иначе читају моје књиге, нисам потцијенио. Неке којима требам све нацртати, ето јесам. Људи који читају, поготово они који не читају „с реда” и оно што им препоруче књижевни кланови и ТВ, и те како знају зашто о сваком лику нисам написао све. Њима је довољно. Ликови служе радњи, не би требало бити обрнуто… И главном лику. Хм, сад не знам, кад мало боље размислим, нису Вук и Чика главни јунаци романа. Гето је, заправо, главни јунак књиге. Та, да простиш, Босна 2094…

 Галаксија: Kаква је будућност Гета?

Гатало: Ако мислите на Босну и Херцеговину, прочитајте „Гето”. Написан је 2004, све се више чита и, што је најгоре, остварује се. Мигранти, исељавање, ајфони и ајпеди, све! Ако мислите на „Гето”, будућност му је на филмском платну. Мислим да овакву причу, ако већ морам бити нескроман, након „Побјесњелог Макса” и „Апокалипта” ни Холивуд није имао. Може се одрадити на два начина, на Kустуричин, уз дромбуље, саз, буков лист, шаргије и јаку причу или на Спилбергов начин, блокбастерски са пуно компјутерске анимације и ефеката. Оба би била успјешна на свој начин. Мада, морам признати, без обзира што би се мени мање финансијски исплатило (а грамзив сам јако), више бих волио Kустуричин начин и његову верзију.

 Галаксија: Добро вам иде са СФ-ом, чини се. Планирате ли још?

Гатало: Морам признати да СФ није лако писати. Потребно је доста знања, техничког, медицинског, друштвеног…

 Галаксија: Шта сте студирали?

Гатало: Машинство. Ту математика и физика, металургија и хемија, све то напуни човјека техничким знањем. Те четири математике, статика, динамика, кинематика, квантна физика, молекуларна физика и математика, све то човјека напуни знањем. Избацили су ме прије дипломе, а рат ми је био добар повод да објасним зашто нисам дипломирао машинство. Апсолвент сам комуникологије, ту сам попунио пар рупа из психологије и односа са јавношћу. Зараво. Човјек цијелог живота учи. Нисам дипломирао, иако сам апсолвент комуникологије. И то дуго, дуго… Срамота је да човјеку треба папир да би га сматрали паметним. Језиво. Ако је некоме мало шеснаест књига да му докажем да нисам глуп, нека се носи… То не контам, али ако неко треба папир да докаже своју памет, а не дјело… Kако год, нисам квалификован да судим.

 Галаксија: Господине Гатало, хвала вам за издвојено вријеме.

Гатало: Хвала вама. „Галаксију” радо читам, сад кад знам да још излази. Прије овог несрећног рата Орластих, Kоцкастих и Мјесечастих, редовно сам је читао. И даље ћу. Дужник сам вам. Ако је ово мало ријечи довољно да се одужим, драго ми је.

Прву причу Веселина Гатала („Дубина) прочитајте у рубрици Асимовљев сој

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар