PO GLAVI ČITAOCA

POSTOJI LI NAUKA O NAUCI

1.014 pregleda

„U svojoj knjizi ,Filozofija nauke (izdavač ,Portalibris’ iz Beograda), prof. dr Milan D. Tasić filozofski pronicljivo nam objašnjava osnovne probleme u čijim odgovorima su se formirale i filozofija i nauka. Osim minucioznog i detaljnog pregleda istorije nauke kroz prizmu filozofskih razmatranja, on nam pruža uvid u interesantne naučne probleme.


Petar Nurkić

„A kako ćeš istraživati, Sokrate, ono o čemu pojma nemaš šta je?, pitao je Menon znamenitog filozofa iz Platonovih dijaloga. Sokratovim odgovorom Menonu odgovaramo i na pitanje odnosa filozofije i nauke. Šta to preostaje filozofu kada se nauke odvoje od protonauke koja ih je stvorila? Na koji način filozofija zadržava svoju autonomnu relevantnost, da li u smislu pomoćnice nauci, ili zadržava još nešto od originalnosti i nezamenjive bitnosti?

Na sva ova pitanja, vodeći nas kroz uporednu istoriju razvoja nauke i filozofije, odgovara prof. dr Milan D. Tasić u nedavno objavljenoj knjizi „Filozofija nauke (izdavač „Portalibris iz Beograda)koja obuhvata period od pranauke, kao vladavine mita, do sveta preko njutnovih paradigmi merljive kvantitativne nauke, pa sve do kvantnih neodređenosti koja po efektu pobuđivanja kreativne maštovitosti kod interpretatora značajno nalikuje magijskim prapočecima razumevanja sveta oko nas.

Milan Tasić nam kroz svoju knjigu pruža odgovore na najopštija (i najznačajnija) pitanja o smislu filozofije nauke, njihovim ciljevima i predmetima istraživanja, kao i prikaz slike sveta, kako u klasičnoj, tako i u neklasičnoj nauci. Na kraju nam pruža uvid u standardne modele univerzuma, sinergetiku neuravnoteženih sistema i temeljno razumevanje razmeđa makro i mikro sveta. Šta su karakteristike antičke nauke; da li je nauka bila srednjovekovna sluškinja teologije; da li je renesansu krasio i odlučan zaokret u razvoju nauke? – samo su neka od pitanja na koja ćemo dobiti odgovor čitajući ovu naučno-filozofsku studiju.

Antička Grčka, Srednji vek, Renesansa

Antička Grčka je rodonačelnica mnogih stvari, pa tako ni filozofija nauke ne predstavlja izuzetak. Sve je počelo sa predsokratovskim pitanjima o pranačelu, odnosno elementima koji sačinjavaju sve oko nas: vatri, zemlji, vazduhu i vodi. Heraklit, Anaksimen, Anaksimandar i Tales imali su različite kandidate za Arhe. Njihovim vanvremenskim kreativnim pregnućima i uvidima postavljen je istraživački temelj nauke.

Na početku Metafizike, Aristotel kaže da svi ljudi po svojoj prirodi teže ka znanju. Razlog tome je radost koja nas obuzima zbog stečenog znanja, kako zbog praktične koristi koja dolazi kao posledica, tako i zbog toga što znanje vrednujemo „po sebi. Na osnovu ovakvog shvatanja znanja možemo shvatiti odnos nauke i filozofije. Nauka je praktični okvir u kojem upotrebljavamo znanje, a filozofija predstavlja intrinzični horizont u kojem ispitujemo granice saznatljivog. U periodu prednauke drevni narodi, od Egipta preko Mesopotamije do Indije i Kine, sakupili su zavidnu količinu praktičnih znanja – astronomskih, medicinskih, tehnoloških i drugih. Međutim, ne možemo da kažemo kako je nauka nastala u tim civilizacijama.

Uzevši u obzir bogato filozofsko i matematičko znanje Milana D. Tasića, njegovu knjigu možemo preporučiti kako onima koji se tek upoznaju sa svetom filozofije i nauke, tako i onima koji žele da se iznova vrate fundamentalnim problemima koji uvek prate burni istraživački duh.

Nauka se, prelaskom sa vladavine mita na vladavinu logosa, rodila u antičkoj Grčkoj. Nauka duguje postojanje teorijskom znanju koje, za razliku od praktičnog (koje donosi korist pojedincu i grupi na konkretan način), nudi odgovore na opšta pitanja koja nadilaze poredak stvari u svetu i apstrahuju od čulnosti i objašnjava fundamentalne principe na kojima počiva sve ostalo. Na taj način Sokrat, Platon i Aristotel postavili su odnos znanja i nauke kao usmeren na opštost, a ne pojedinačno dobro.

Za Demokrita i atomiste načela svega što postoji predstavljali su „atomi i prazan prostor. Atomi kao nedeljive celine, od kojih se sastoje i praelementi, čine sastavni deo svega što nas okružuje, čak i duše. Na taj način, izučavajući atome, mi dolazimo do saznanja svakog aspekta sveta i ništa nam ne ostaje nedokučivo. Demokrit je nauku posmatrao kao determinističku predodređenost svega što se dešava u prirodi: „Po mnenju boja, po mnenju slatko, po mnenju gorko, a zapravo atomi i prazan prostor. Epikur je, nadopunjujući Demokrit-Leukipovo učenje, čak gradio svoju etiku redukujući je na atomizam i na taj način upravljao naše postupanje prema kretanju atoma.

Prvo sistematsko razumevanje univerzuma, odnos planetarnih kretanja i model topološke i algebarske strukture nebeskih tela dao nam je Ptolomej. Njegov geocentrični sistem predstavlja usavršavanje Aristotelovih uvida po kojima svemir predstavlja loptu u čijem središtu počiva nepokretna Zemlja oko koje kruži sedam nebeskih sfera (među kojima je i Sunce koje je smatrao planetom). Ptolomejev podlunarni i nadlunarni svet predstavljali su predmet spora, kontinuiranu istraživačku inspiraciju i teren naučnog napretka narednih hiljadu godina.

Sa pojavom hrišćanstva, filozofija je dobila zadatak odbrane verskih dogmi. Nauka je tada, osim korišćenja izvora na grčkom i latinskom jeziku, imala pristup arapskim misliocima. Sholastika je filozofiju pretvorila u „sluškinju teologije, što nikako ne znači da ovaj period nije pružio značajne i originalne doprinose. Anselm Kanterberijski, Pjer Abelar i Toma Akvinski razvili su sistematično korišćenje stroge logike u dokazima. Iako se sadržina problema o kojima su besplodno raspravljali bila u izmišljenim problemima, poput „koliko anđela može da stane na vrh čiode?, forma kojom su ih obuhvatali poslužiće daljem razvoju formalne logike, a samim tim pružiti i čvrst oslonac dobro zasnovanoj nauci.

Renesansa predstavlja period u kulturnoj istoriji Zapada (između 14. i 16. veka) koji karakteriše raskid sa srednjovekovljem i okretanje čoveka izučavanju samog sebe i prirode u kojoj se nalazi. Kopernik, Kepler i Galilej razvili su detaljnu astronomsku algebru kojima su vrlo precizno opisali kretanja nebeskih tela. Zemlja je prestala da predstavlja centar univerzuma, a posledice složenih proračuna astronoma imale su veliki uticaj na dalji razvoj matematike i fizike. Frensis Bekon, poslednji mislilac renesanse i prvi filozof novog doba, naglasio je da su otkrića štamparije, baruta i kompasa učinili više za čoveka od svih astrologa, religija i vojskovođa tokom čitave istorije.

Prelazak sa klasičnih na neklasične nauke

Dekart i Njutn predstavljaju period koji karakteriše trijumf matematike i mehanike. Matematiko-mehanički model univerzuma, uz Keplerove zakone, usmerio je prikazivanje prostora sa fizičkog na matematičko. Dekartov koordinatni sistem daje mogućnost jednostavnijeg i apstraktnijeg posmatranja materije i njenih osobina. Njutn je ponudio tri osnovna zakona mehanike: 1) zakon inercije, 2) zakon sile, 3) zakon akcije i reakcije. Međutim, nijedno otkriće tog doba, pa i tokom vekova, nije do te mere unapredilo nauku o prirodi koliko Njutnovo otkriće sile gravitacije kao univerzalne sile u univerzumu. Njutnov razvoj diferencijalnog računa omogućio je burni razvoj matematičke analize u 18. veku od strane Laplasa, Dalambera, Košija i Ojlera.

Konačni prelaz sa klasičnih na neklasične nauke utabala su tri velika otkrića u naukama o prirodi: zakon o održanju energije (Džul, Tompson i Mjer), otkriće ćelije kao osnovne jedinice živih organizama (Šfan i Šlejden) i Darvinova teorija o postanku vrsta. Klasičnu sliku sveta karakteriše racionalistička paradigma po kojoj naučno saznanje poseduje nepromenjiv karakter na koji ne mogu da utiču bilo kakve istorijske okolnosti, poput verskih, kulturnih i ideoloških. Ovim problemom bavili su se postpozitivisti Karl Poper, Imre Lakatoš, Tomas Kun i Pol Fajerabend.

Termin pozitivizma u nauku uveo je Ogist Kont, koji je pod pozitivizmom podrazumevao zdravorazumski odnos prema apstraktnom. Prema pozitivizmu potrebno je raskinuti sa upotrebom pojmova koji ne postoje, i ukinuti praksu bavljenja naukama proisteklih iz njih. Prvim pozitivistima, pored Konta, pripadaju Herbert Spenser i Džon Stjuart Mil. Drugim pozitivistima pripadaju Ernst Mah i Poenkare, dok trećim ili neopozitivistima pripada „Bečki krug mislilaca. Sve pozitiviste karakteriše izrazito obraćanje pažnje na naučnu metodologiju i povlačenje granica između onoga što možemo i onoga što ne možemo istraživati.

Neklasična slika sveta predstavljala je misiju paralelnog istraživanja makro i mikro sveta. Da li je moguće istim zakonima obuhvatiti kretanja nebeskih tela i beskonačno male čestice? Sa odgovorima na ovakve probleme započet je 20. vek, Rejli-Džinsov zakon raspodele energije elektromagnetnog zračenja omogućio je Maksu Planku da postavi formulu koja, u zavisnosti od frekvencije i temperature tela, tačno opisuje način na koji elektromagnetno polje odaje energiju u vidu „kvanta.

Ubrzo zatim će Albert Ajnštajn, na toj osnovi, uspeti da objasni pojavu fotoelektričnog efekta, dok će Nils Bor pokazati da elektron koji se kreće oko jezgra atoma ne gubi energiju i „ne upada u njega usled ugaonog momenta koji ima, a koji uvek poprima vrednost kvanta. U isto vreme su Džejms Maksvel (teorijski) i Tomas Jung (putem eksperimenta) pokazali da svetlost, kao oscilacija elektromagnetnog polja, ima talasnu prirodu. Kasnije je Luj de Broj ponudio hipotezu da i miktročestice (elektroni i protoni) ispoljavaju svojstva stacionarnih talasa. Tri godine kasnije, Ervin Šredinger postulirao je jednačinu koja opisuje promenu stanja elektrona tokom vremena, kao čestica i talasa u isto vreme.

Kvantna teorija ima više interpretacija od kojih je najpoznatija Kopenaška. Probabilistički karakter pojava u subatomskom svetu, kao i Hajzenbergove relacije neodređenosti, po mišljenju Nilsa Bora i Maksa Borna, posledice su uzajamne reakcije mernih instrumenata i objekata koji se mere, te bi stoga trebalo jednako uvažiti i ulogu tih instrumenata, kao i samog posmatrača, na ishod eksperimenta.

Teorija relativnosti, prostor i vreme

Albert Ajnštajn je člankom po nazivu „O elektrodinamici tela u kretanju (1905) iz osnova izmenio njutnovsku sliku sveta; prvenstveno u smislu relativnog razumevanja pojmova poput prostora, vremena, mase i energije. Njegova specijalna teorija relativnosti počiva na dva principa: (1) u svim referentnim sistemima koji se jednoliko i paralelno kreću važe isti fizički zakoni, (2) u svim referentnim sistemima i za sve posmatrače ista je brzina svetlosti, bez obzira na njihovu brzinu kretanja u odnosu na izvor svetlosti (usled invarijantnosti Maksvelovih jednačina). Lorencovim transformacijama Ajnštajn je pokazao kako prostor i vreme nisu apsolutne, već uzajamno zavisne (relativne) veličine. Na taj način, koordinatnom sistemu (x, y, z) pridodata je četvrta dimenzija, vreme (t). Kasnije je specijalnoj teoriji relativnosti (opisanoj u terminima koji isključuju pojam sile gravitacije) bilo potrebno pridodati razmatranje posledica zakrivljenosti prostora i vremena. Na taj način nastala je opšta teorija relativnosti koja je posedovala obuhvatnost kakvu njena prethodnica nije.

Britanski astronom Artur Edington je potvrdio Ajnštajnovu teoriju relativiteta tako što je objasnio pomeranje ravni rotacije planete Merkur oko Sunca, za koju se do tada verovalo da je statična. Ajnštajnova teorija je promenila način na koji percipiramo vreme i prostor otvarajući horizont daljeg i apstraktnijeg istraživanja, poput teorije struna.

Nekoliko reči za kraj

Osim minucioznog i detaljnog pregleda istorije nauke kroz prizmu filozofskih razmatranja, Milan D. Tasić nam u svojoj knjizi pruža uvid u interesantne naučne probleme. Pre svega, on nas upoznaje sa „sinergetikom, naukom o neuravnoteženim sistemima. Ovi povratni i nepovratni sistemi (koji mogu biti fizički, biološki, hemijski i socijalni) nam opisuju samoorganizujuće procese. Nakon toga nam pruža pregled problema trodimenzionalne geometrije i time nam usvodi u interesantnu priču o neeuklidovskim geometrijama.

Filozofski pronicljivo nam objašnjava osnovne probleme u čijim odgovorima su se formirale i filozofija i nauka. Jedan od takvih fundamentalnih problema jeste uzročnost. Takođe, metanarativno pitanje „može li postojati nauka o nauci uvek prožima filozofiju i nauku. Na sve ovo nam on pruža celovite i originalne uvide, iako uvek ostavlja prostor za interpretativnu slobodu. Autor nas na interesantnan način, pričom o paradoksima beskonačnosti u matematici, kao i filozofskim odgovorima na njih, izvodi iz same knjige.

Uzevši u obzir bogato filozofsko i matematičko znanje Milana D. Tasića, njegovu knjigu možemo preporučiti kako onima koji se tek upoznaju sa svetom filozofije i nauke, tako i onima koji žele da se iznova vrate fundamentalnim problemima koji uvek prate burni istraživački duh.

O autoru

administrator

Ostavite komentar