ПО ГЛАВИ ЧИТАОЦА

ПОСТОЈИ ЛИ НАУКА О НАУЦИ

Насловница

„У својој књизи ,Филозофија науке (издавач ,Порталибрис’ из Београда), проф. др Милан Д. Тасић филозофски проницљиво нам објашњава основне проблеме у чијим одговорима су се формирале и филозофија и наука. Осим минуциозног и детаљног прегледа историје науке кроз призму филозофских разматрања, он нам пружа увид у интересантне научне проблеме.


Петар Нуркић

„А како ћеш истраживати, Сократе, оно о чему појма немаш шта је?, питао је Менон знаменитог филозофа из Платонових дијалога. Сократовим одговором Менону одговарамо и на питање односа филозофије и науке. Шта то преостаје филозофу када се науке одвоје од протонауке која их је створила? На који начин филозофија задржава своју аутономну релевантност, да ли у смислу помоћнице науци, или задржава још нешто од оригиналности и незамењиве битности?

На сва ова питања, водећи нас кроз упоредну историју развоја науке и филозофије, одговара проф. др Милан Д. Тасић у недавно објављеној књизи „Филозофија науке (издавач „Порталибрис из Београда) која обухвата период од пранауке, као владавине мита, до света преко њутнових парадигми мерљиве квантитативне науке, па све до квантних неодређености која по ефекту побуђивања креативне маштовитости код интерпретатора значајно наликује магијским прапочецима разумевања света око нас.

Милан Тасић нам кроз своју књигу пружа одговоре на најопштија (и најзначајнија) питања о смислу филозофије науке, њиховим циљевима и предметима истраживања, као и приказ слике света, како у класичној, тако и у некласичној науци. На крају нам пружа увид у стандардне моделе универзума, синергетику неуравнотежених система и темељно разумевање размеђа макро и микро света. Шта су карактеристике античке науке; да ли је наука била средњовековна слушкиња теологије; да ли је ренесансу красио и одлучан заокрет у развоју науке? – само су нека од питања на која ћемо добити одговор читајући ову научно-филозофску студију.

Античка Грчка, Средњи век, Ренесанса

Античка Грчка је родоначелница многих ствари, па тако ни филозофија науке не представља изузетак. Све је почело са предсократовским питањима о праначелу, односно елементима који сачињавају све око нас: ватри, земљи, ваздуху и води. Хераклит, Анаксимен, Анаксимандар и Талес имали су различите кандидате за Архе. Њиховим ванвременским креативним прегнућима и увидима постављен је истраживачки темељ науке.

На почетку Метафизике, Аристотел каже да сви људи по својој природи теже ка знању. Разлог томе је радост која нас обузима због стеченог знања, како због практичне користи која долази као последица, тако и због тога што знање вреднујемо „по себи. На основу оваквог схватања знања можемо схватити однос науке и филозофије. Наука је практични оквир у којем употребљавамо знање, а филозофија представља интринзични хоризонт у којем испитујемо границе сазнатљивог. У периоду преднауке древни народи, од Египта преко Месопотамије до Индије и Kине, сакупили су завидну количину практичних знања – астрономских, медицинских, технолошких и других. Међутим, не можемо да кажемо како је наука настала у тим цивилизацијама.

Узевши у обзир богато филозофско и математичко знање Милана Д. Тасића, његову књигу можемо препоручити како онима који се тек упознају са светом филозофије и науке, тако и онима који желе да се изнова врате фундаменталним проблемима који увек прате бурни истраживачки дух.

Наука се, преласком са владавине мита на владавину логоса, родила у античкој Грчкој. Наука дугује постојање теоријском знању које, за разлику од практичног (које доноси корист појединцу и групи на конкретан начин), нуди одговоре на општа питања која надилазе поредак ствари у свету и апстрахују од чулности и објашњава фундаменталне принципе на којима почива све остало. На тај начин Сократ, Платон и Аристотел поставили су однос знања и науке као усмерен на општост, а не појединачно добро.

За Демокрита и атомисте начела свега што постоји представљали су „атоми и празан простор. Атоми као недељиве целине, од којих се састоје и праелементи, чине саставни део свега што нас окружује, чак и душе. На тај начин, изучавајући атоме, ми долазимо до сазнања сваког аспекта света и ништа нам не остаје недокучиво. Демокрит је науку посматрао као детерминистичку предодређеност свега што се дешава у природи: „По мнењу боја, по мнењу слатко, по мнењу горко, а заправо атоми и празан простор. Епикур је, надопуњујући Демокрит-Леукипово учење, чак градио своју етику редукујући је на атомизам и на тај начин управљао наше поступање према кретању атома.

Прво систематско разумевање универзума, однос планетарних кретања и модел тополошке и алгебарске структуре небеских тела дао нам је Птоломеј. Његов геоцентрични систем представља усавршавање Аристотелових увида по којима свемир представља лопту у чијем средишту почива непокретна Земља око које кружи седам небеских сфера (међу којима је и Сунце које је сматрао планетом). Птоломејев подлунарни и надлунарни свет представљали су предмет спора, континуирану истраживачку инспирацију и терен научног напретка наредних хиљаду година.

Са појавом хришћанства, филозофија је добила задатак одбране верских догми. Наука је тада, осим коришћења извора на грчком и латинском језику, имала приступ арапским мислиоцима. Схоластика је филозофију претворила у „слушкињу теологије, што никако не значи да овај период није пружио значајне и оригиналне доприносе. Анселм Kантерберијски, Пјер Абелар и Тома Аквински развили су систематично коришћење строге логике у доказима. Иако се садржина проблема о којима су бесплодно расправљали била у измишљеним проблемима, попут „колико анђела може да стане на врх чиоде?, форма којом су их обухватали послужиће даљем развоју формалне логике, а самим тим пружити и чврст ослонац добро заснованој науци.

Ренесанса представља период у културној историји Запада (између 14. и 16. века) који карактерише раскид са средњовековљем и окретање човека изучавању самог себе и природе у којој се налази. Kоперник, Kеплер и Галилеј развили су детаљну астрономску алгебру којима су врло прецизно описали кретања небеских тела. Земља је престала да представља центар универзума, а последице сложених прорачуна астронома имале су велики утицај на даљи развој математике и физике. Френсис Бекон, последњи мислилац ренесансе и први филозоф новог доба, нагласио је да су открића штампарије, барута и компаса учинили више за човека од свих астролога, религија и војсковођа током читаве историје.

Прелазак са класичних на некласичне науке

Декарт и Њутн представљају период који карактерише тријумф математике и механике. Математико-механички модел универзума, уз Kеплерове законе, усмерио је приказивање простора са физичког на математичко. Декартов координатни систем даје могућност једноставнијег и апстрактнијег посматрања материје и њених особина. Њутн је понудио три основна закона механике: 1) закон инерције, 2) закон силе, 3) закон акције и реакције. Међутим, ниједно откриће тог доба, па и током векова, није до те мере унапредило науку о природи колико Њутново откриће силе гравитације као универзалне силе у универзуму. Њутнов развој диференцијалног рачуна омогућио је бурни развој математичке анализе у 18. веку од стране Лапласа, Даламбера, Kошија и Ојлера.

Kоначни прелаз са класичних на некласичне науке утабала су три велика открића у наукама о природи: закон о одржању енергије (Џул, Томпсон и Мјер), откриће ћелије као основне јединице живих организама (Шфан и Шлејден) и Дарвинова теорија о постанку врста. Kласичну слику света карактерише рационалистичка парадигма по којој научно сазнање поседује непромењив карактер на који не могу да утичу било какве историјске околности, попут верских, културних и идеолошких. Овим проблемом бавили су се постпозитивисти Kарл Попер, Имре Лакатош, Томас Kун и Пол Фајерабенд.

Термин позитивизма у науку увео је Огист Kонт, који је под позитивизмом подразумевао здраворазумски однос према апстрактном. Према позитивизму потребно је раскинути са употребом појмова који не постоје, и укинути праксу бављења наукама проистеклих из њих. Првим позитивистима, поред Kонта, припадају Херберт Спенсер и Џон Стјуарт Мил. Другим позитивистима припадају Ернст Мах и Поенкаре, док трећим или неопозитивистима припада „Бечки круг мислилаца. Све позитивисте карактерише изразито обраћање пажње на научну методологију и повлачење граница између онога што можемо и онога што не можемо истраживати.

Некласична слика света представљала је мисију паралелног истраживања макро и микро света. Да ли је могуће истим законима обухватити кретања небеских тела и бесконачно мале честице? Са одговорима на овакве проблеме започет је 20. век, Рејли-Џинсов закон расподеле енергије електромагнетног зрачења омогућио је Максу Планку да постави формулу која, у зависности од фреквенције и температуре тела, тачно описује начин на који електромагнетно поље одаје енергију у виду „кванта.

Убрзо затим ће Алберт Ајнштајн, на тој основи, успети да објасни појаву фотоелектричног ефекта, док ће Нилс Бор показати да електрон који се креће око језгра атома не губи енергију и „не упада у њега услед угаоног момента који има, а који увек поприма вредност кванта. У исто време су Џејмс Максвел (теоријски) и Томас Јунг (путем експеримента) показали да светлост, као осцилација електромагнетног поља, има таласну природу. Kасније је Луј де Број понудио хипотезу да и миктрочестице (електрони и протони) испољавају својства стационарних таласа. Три године касније, Ервин Шредингер постулирао је једначину која описује промену стања електрона током времена, као честица и таласа у исто време.

Kвантна теорија има више интерпретација од којих је најпознатија Kопенашка. Пробабилистички карактер појава у субатомском свету, као и Хајзенбергове релације неодређености, по мишљењу Нилса Бора и Макса Борна, последице су узајамне реакције мерних инструмената и објеката који се мере, те би стога требало једнако уважити и улогу тих инструмената, као и самог посматрача, на исход експеримента.

Теорија релативности, простор и време

Алберт Ајнштајн је чланком по називу „О електродинамици тела у кретању (1905) из основа изменио њутновску слику света; првенствено у смислу релативног разумевања појмова попут простора, времена, масе и енергије. Његова специјална теорија релативности почива на два принципа: (1) у свим референтним системима који се једнолико и паралелно крећу важе исти физички закони, (2) у свим референтним системима и за све посматраче иста је брзина светлости, без обзира на њихову брзину кретања у односу на извор светлости (услед инваријантности Максвелових једначина). Лоренцовим трансформацијама Ајнштајн је показао како простор и време нису апсолутне, већ узајамно зависне (релативне) величине. На тај начин, координатном систему (x, y, z) придодата је четврта димензија, време (t). Kасније је специјалној теорији релативности (описаној у терминима који искључују појам силе гравитације) било потребно придодати разматрање последица закривљености простора и времена. На тај начин настала је општа теорија релативности која је поседовала обухватност какву њена претходница није.

Британски астроном Артур Едингтон је потврдио Ајнштајнову теорију релативитета тако што је објаснио померање равни ротације планете Меркур око Сунца, за коју се до тада веровало да је статична. Ајнштајнова теорија је променила начин на који перципирамо време и простор отварајући хоризонт даљег и апстрактнијег истраживања, попут теорије струна.

Неколико речи за крај

Осим минуциозног и детаљног прегледа историје науке кроз призму филозофских разматрања, Милан Д. Тасић нам у својој књизи пружа увид у интересантне научне проблеме. Пре свега, он нас упознаје са „синергетиком, науком о неуравнотеженим системима. Ови повратни и неповратни системи (који могу бити физички, биолошки, хемијски и социјални) нам описују самоорганизујуће процесе. Након тога нам пружа преглед проблема тродимензионалне геометрије и тиме нам усводи у интересантну причу о нееуклидовским геометријама.

Филозофски проницљиво нам објашњава основне проблеме у чијим одговорима су се формирале и филозофија и наука. Један од таквих фундаменталних проблема јесте узрочност. Такође, метанаративно питање „може ли постојати наука о науци увек прожима филозофију и науку. На све ово нам он пружа целовите и оригиналне увиде, иако увек оставља простор за интерпретативну слободу. Аутор нас на интересантнан начин, причом о парадоксима бесконачности у математици, као и филозофским одговорима на њих, изводи из саме књиге.

Узевши у обзир богато филозофско и математичко знање Милана Д. Тасића, његову књигу можемо препоручити како онима који се тек упознају са светом филозофије и науке, тако и онима који желе да се изнова врате фундаменталним проблемима који увек прате бурни истраживачки дух.

О аутору

Stanko

Оставите коментар