Вируси се често случајно нађу у разноликим организмима, а неки морски протоктисти (еукариотски микроорганизми) их користе слично зачину у својој исхрани. Но, да би се неки организам категорисао као вирусојед, они му морају чинити знатан унос хранљивих твари и енергије. Слатководни микроорганизам халтерија чест је род протоктиста, и не само да су лабораторијски узорци конзумирали клоровирусе додате у њихову околину, већ је тај дивовски вирус подстакао раст халтерије и повећао њену популацију.
Исто тако, последични учинци широке конзумације клоровируса у дивљини могли би имати дубок утицај на циклус угљеника јер инфицирају и микроскопске зелене алге и узрокују распадање својих домаћина, ослобађајући угљеник и друге хранљиве твари у околину. „Ако помножите грубу процену колико има вируса, халтерије и воде, долази се до огромне количине енергије која се креће узбрдо у прехрамбеном ланцу. Уколико се то догађа у размерама које би могле бити, то би требало потпуно да променити наш поглед на глобално кружење угљеника”, каже еколог Џон Делонг са Универзитета Небраска-Линколн и један од аутора студије објављене у научном часопису PNAS.
Амерички научници су спровели трогодишње истраживање, утемељено на идеји да велики број вируса и микроорганизама у води може довести до тога да вируси буду поједени. Међутим, не постоји много претходних студија у вези с тим. Ако сте организам који жели да се храни, у вирусима има нуклеинске киселине, липида, азота и фосфора, укључујући аминокиселине. Сигурно би нешто покушало направити оброк од тога, размишљали су истраживачи.
Прикупили су узорке воде из рибњака, додали им клоровирусе и посматрали третира ли нека врста микроорганизама вирусе као храну, а не као претњу. То их је довело до халтерије и папучице (Paramecium), који успевају у води. Док је парамецијум грицкао вирусе, једва да су променили величину и број. Халтерија је, с друге стране, користитила клоровирус као извор хранљиве материје. Популација тог микроорганизма порасла је око 15 пута у два дана, а популација вируса се смањила за сто пута. „Били су довољно велики да сам их могао зграбити врхом пипете (врста лабораторијског прибора), ставити их у чисту кап и пребројити”, истиче Делонг.
Флуоресцентна зелена боја коришћена је за означавање ДНK клоровируса пре него што су се две врсте планктона погостиле њима. То је уједно била потврда да су вируси били поједени јер су вакуоле (желуци микроорганизама) светлили зелено. Даља анализа открила је да раст халтерије, у поредеђењу с падом клоровируса, одговара размерама виђеним у другим микроскопским односима грабљивца и плена у воденој средини, пружајући научницима више доказа у вези са исхраном наведених врста планктона. Научници сада желе да истраже како вирусоједи могу утицати на прехврамбени ланац, еволуцију врста и отпорност популација, но пре тога морају прикупити доказе да се то догађа у дивљини.
(Илустрација Универзитет Небраска-Линколн)
(Зимо)
