Virusi se često slučajno nađu u raznolikim organizmima, a neki morski protoktisti (eukariotski mikroorganizmi) ih koriste slično začinu u svojoj ishrani. No, da bi se neki organizam kategorisao kao virusojed, oni mu moraju činiti znatan unos hranljivih tvari i energije.Slatkovodni mikroorganizam halterija čest je rod protoktista, i ne samo da su laboratorijski uzorci konzumirali kloroviruse dodate u njihovu okolinu, već je taj divovski virus podstakao rast halterije i povećao njenu populaciju.
Isto tako, posledični učinci široke konzumacije klorovirusa u divljini mogli bi imati dubok uticaj na ciklus ugljenika jer inficiraju i mikroskopske zelene alge i uzrokuju raspadanje svojih domaćina, oslobađajući ugljenik i druge hranljive tvari u okolinu. „Ako pomnožite grubu procenu koliko ima virusa, halterije i vode, dolazi se do ogromne količine energije koja se kreće uzbrdo u prehrambenom lancu. Ukoliko se to događa u razmerama koje bi mogle biti, to bi trebalo potpuno da promeniti naš pogled na globalno kruženje ugljenika”, kaže ekolog Džon Delong sa Univerziteta Nebraska-Linkoln i jedan od autora studije objavljene u naučnom časopisu PNAS.
Američki naučnici su sproveli trogodišnje istraživanje, utemeljeno na ideji da veliki broj virusa i mikroorganizama u vodi može dovesti do toga da virusi budu pojedeni. Međutim, ne postoji mnogo prethodnih studija u vezi s tim. Ako ste organizam koji želi da se hrani, u virusima ima nukleinske kiseline, lipida, azota i fosfora, uključujući aminokiseline. Sigurno bi nešto pokušalo napraviti obrok od toga, razmišljali su istraživači.
Prikupili su uzorke vode iz ribnjaka, dodali im kloroviruse i posmatrali tretira li neka vrsta mikroorganizama viruse kao hranu, a ne kao pretnju. To ih je dovelo do halterije i papučice (Paramecium), koji uspevaju u vodi. Dok je paramecijum grickao viruse, jedva da su promenili veličinu i broj. Halterija je, s druge strane, koristitila klorovirus kao izvor hranljive materije. Populacija tog mikroorganizma porasla je oko 15 puta u dva dana, a populacija virusa se smanjila za sto puta. „Bili su dovoljno veliki da sam ih mogao zgrabiti vrhom pipete (vrsta laboratorijskog pribora), staviti ih u čistu kap i prebrojiti”, ističe Delong.
Fluorescentna zelena boja korišćena je za označavanje DNK klorovirusa pre nego što su se dve vrste planktona pogostile njima. To je ujedno bila potvrda da su virusi bili pojedeni jer su vakuole (želuci mikroorganizama) svetlili zeleno.Dalja analiza otkrila je da rast halterije, u poredeđenju s padom klorovirusa, odgovara razmerama viđenim u drugim mikroskopskim odnosima grabljivca i plena u vodenoj sredini, pružajući naučnicima više dokaza u vezi sa ishranom navedenih vrsta planktona. Naučnici sada žele da istraže kako virusojedi mogu uticati na prehvrambeni lanac, evoluciju vrsta i otpornost populacija, no pre toga moraju prikupiti dokaze da se to događa u divljini.
(Ilustracija Univerzitet Nebraska-Linkoln)
(Zimo)
