Živeći u stvarnosti koja je kontrolisana iz područja hiperdimenzije, a i sama je na neki nedokučiv način njen deo, nije lako dokazati da li se sve ono što u toj stvarnosti doživljavamo, stvarno događa, ili su to tek delovi onih silnih mogućnosti koje tek treba da se dogode, a u kojima mi kao statisti igramo fiktivne uloge.
Milovan Šavija
„Smrt je najteža moguća stvar kada se posmatra spolja. Ali jednom kada je doživite i kročite u nju osetićete takvu kompletnost, mir i ispunjenje da sigurno nećete poželeti da se vratite.”
Karl Gustav Jung (nakon srčanog udara 1944.)
Čitajući primetiće da se ime Karla Gustava Junga i sve čime se tokom svoje plodne naučničke višedecenijske misije bavio veoma često pominjalo, i da su ga citirali skoro svi autori koji su u knjizi predstavljeni. Tako da će biti više nego očigledno da njegova misao čini suštinu ne samo onoga što se htelo predstaviti i otkriti, nego i napora koji se već više od jednog veka ulažu da bi se u potpunosti uobličila alternativa odavno prevaziđenom kartezijanskom dualizmu, to jest onoj dihotomiji između uma i materije. Te će shodno tome morati, takođe, biti očigledno da smrt ne može ni u kom slučaju biti tako strašna kao što su je izvikali, ako o njoj na tako uzvišen način govori jedan takav autoritet.
Glavni junak se, u ulozi naratora,posle sahrane otisnuo na putovanje što će ga sticajem okolnosti, a svojom radoznalošću ga je delimično isprovocirao, odvesti do cilja o kojem na samom početku nije mogao ni sanjati, a pogotovo što na tom početku nije uopšte imao nikakvog cilja. Na tom cilju će se ipak naći, kako će mu se učiniti, uglavnom zahvaljujući okolnostima što pripadaju domenu Jungovog koncepta sinhroniciteta kao koincidencija koje odražavaju dubinske veze između smisleno povezanih događaja iza kojih stoje potpuno novi zakoni univerzuma, čije se dejstvo pruža izvan prostora, vremena i fizičkih uzročnosti.
Sluteći da mu, u suočenju s takvim protivnikom kao što je smrt, koja u svetu utemeljenom na materijalističkoj paradigmi predstavlja još nepremostivi bauk, može najviše pomoći reinkarnacijski model tumačenja stvarnosti, autor je okupio oko sebe probrano društvo mislilaca koji će mu svojom ekspertizom pomoći ne samo da pokuša pronaći odgovore na neka pitanja koja su ga mučila, nego da konačno napravi u svojoj glavi dugo odlaganu smenu paradigmi. Da onu po kojoj duša nakon kraja onog jedinog telesnog života odlazi u Carstvo božije, koje nije u nama, kako reče Sveti Luka, nego negde na nebesima, smeni onom reinkarnacijskom, prema kojoj duša pre nego što se spoji sa svojim tvorcem, to jest Bogom, koga je i sama deo, ima na rapolaganju mnogo života, to jest mnogo tela, na svom dugom, uzbudljivom i iznad svega kreativnom putu ka prosvetlenju i sjedinjenju sa tvorcem.
Teorijski deo putovanja na koje se narator otisnuo počeo je sa Amitom Gosvamijem, kvantnim fizičarem i njegovom knjigom „Fizika duše” (Physics of the Soul), zatim slavnom američkom novinarkom Rut Montgomeri i njenom knjigom „Ovde i u nastavku” (Here and Hereafter), pa legendarnim spavajućem prorokom Edgarom Kejsom, zatim čuvenim psihijatrom, specijalistom za hipnotičku regresiju, Majklom Njutnom, čije su čak tri knjige –
„Putovanje duša”, „Sudbina duša”i „Sećanja na život posle života” ušle u uži izbor literature za taj kratki kurs iz reinkarnacije, te njegovim kolegom Janom Stivensonom, koji se proslavio proučavanjem i naučnom verifikacijim spontanih dečijih sećanja na prethodne inkarnacije. Da bi se na kraju kao šlag na tortu tom društvu pridružila francuskinja Kris Hardi, psiholog preobraćen u kvantnog fizičara i kosmologa, sa knjigom „Žive duše u spiritualnoj dimenziji” (Living Souls in the Spirit Dimension).
Tako se pri kraju putovanja, koje je trajalo tačno dva meseca, pomoću kvantne mehanike, svedočanstava o onome što su doživeli pacijenti tokom seansi duboke hipnoze, čitanja onoga što je spavajući prorok govorio u stanju samoindukovanog transa, dečijih spontanih sećanja na prošle živote, i onih bajkolikih priča Kris Hardi o svojim brojnim susretima s duhovima mrtvih i živih, ali i slavnih, glavni junak ove knjige ne samo i sam preobratio u poklonika tradicija čije poreklo seže hiljadama godina duboko u ljudsku prošlost, nego i našao u hiperdimenziji, koju je patentirala upravo Kris Hardi. A to je ona dimenzija u kojoj obitavaju duše i koja prožima čitav univerzum, uključujući i materijalnu stvarnost u koju one samo povremeno navraćaju.
Na početku treće etape tog putovanja neki glas, koji nije došao iznutra, već odnekuda odozgo, glavnom junaku je sugerisao da bi trebalo da počne da piše i zapisuje sve ono što se dogodilo, a i ono što još treba da se dogodi. Tako će narednih pet nedelja u nekom neobjašnjivom spisateljskom transu biti napisana ova knjiga. Na čitaocu je da, nakon što je pročita, proceni da li je takav tekst bilo moguće za tako kratko vreme napisati bez pomoći iz hiperdimenzije, a u tu pomoć autor uopšte ne sumnja i što smatra jednim od elegantnih dokaza da ta hiperdimenzija zaista postoji i da se iz nje na suptilan način rukovodi i upravlja sa svim onim što se događa sa ove strane onog „nelokalnog prozora” kako ga je nazvao Amit Gosvami, ili „vrata percepcije” Oldosa Hakslija, kroz koje se vrši međudimenzionalna komunikacija““. Zbog toga, ali i zbog već pomenute okolnosti da je osetio da se i sam u njoj našao, knjigu je naslovio: „Putovanje u hiperdimenziju”.
Možda će se činiti čudnim zašto se autor u ovom predgovoru ne obraća u prvom, nego govori u trećem licu o glavnom junaku. Razlog je upravo hiperdimenzija, koja je po svojoj prirodi i ustrojstvu van prostora i vremena, tako da je osobi koja je u njoj praktično nemoguće razlučiti ono što se navodno stvarno dogodilo, od onih hipotetičkih mogućnosti koje čekaju da ih svest izabere i uz pomoć kolapsa talasne funkcije pretvori u stvarnost, ili da se ispune svi potrebni uslovi svrhovitosti i značenja, pa da se prema Jungovom zakonu sinhroniciteta dogode.
Drugim rečima, živeći u stvarnosti koja je kontrolisana iz područja hiperdimenzije, a i sama je na neki nedokučiv način njen deo, nije lako dokazati da li se sve ono što u toj stvarnosti doživljavamo, stvarno događa, ili su to tek delovi onih silnih mogućnosti koje tek treba da se dogode, a u kojima mi kao statisti igramo fiktivne uloge. Nakon pažljivog čitanja knjige neće biti teško doći do takvog zaključka.
Uzimajući to u obzir autor je žanrovski knjigu proglasio romanom, a sebe i suprugu, sa kojom je čitavo vreme vodio dijalog, pretvorio u glavne junake tog romana. A usput još primetio da ga njegov prvi roman neodoljivo podseća na one prve romane napisane u antičkoj Grčkoj. Šema je gotovo identična. Dvoje zaljubljenih bivaju sticajem okolnosti rastavljeni, da bi se nakon silnih avantura i preokreta ponovo sastali i proživeli ostatak života u sreći i ljubavi. Jedina razlika je da će se u njegovom romanu glavni junaci sastati tek u sledećem životu, sa mogućnošću da rastanaka i sastanaka, te sahrana i svadbi, bude još ko zna koliko. Jer, kao što je neko jednom davno rekao: „Nije teško umreti, već je teško ostati mrtav”.
(Knjiga „Putovanje u hiperdimenziju uskoro izlazi iz štampe, možete je naručiti na: portalibris@cet.co.rs i na telefone 011 264 83 78 ili 011 264 82 89).
