Некадашњи бруцоши друге генерације Факултета политичких наука, рођени у време Резолуције ИМФОРБИРО-а, окупили су се, после 55 година, опет у Јове Илића 145 у Београду. У међувремену су објавили своју монографију – „Златни индекс Факултета политичких наука, генерација 1967/68.”
Др Милутин Матић
У богатом и прелепом српском језику, међу многобројним речима и језичким изразима, постоји и реч, односно језичка ознака – именица од седам слова, коју изговарамо као путоказ. Ова реч, према Речнику српских говора Војводине, у издању Матице српске из Новог Сада, има двоструко значење: прво, као „видљив знак на путу или раскршћу којим се у облику стрелице или као натпис показује правац пута”, и друго, које означава „рад, живот и дела људска која служе за подстицај, подстрек и смерницу рада другима”.
Првобитно, путокази су углавном постављани на раскрсницама или видним местима на деоницама важних путева на овим нашим и другим просторима Европе и света – да показују или усмеравају све путнике и намернике на правац, раздаљину или одредиште њиховог циља путовања. Између осталог, на овдашњим путним правцима, а посебно на некадашњој (и садашњој) највећој балканској путној саобраћајници изграђеној још у римско доба (у првом веку нове ере после Христа – 33. године) познатој под називом Via militaris, а касније и Цариградски друм, са трасом од Сигидунума (Београда) до Византа (касније Констатинопоља и Цариграда, а данас Истанбула) постојали су и ондашњи путокази, који су називани миљокази.
Подсећања ради, такав један миљоказ и данас постоји у Белој Паланци који је постављен 230. године и показује да је Naisus (Ниш) од овог места удаљен 22 миље, односно 35 километара, колико је и данас. Истовремено, овај миљоказ био је и својеврсни споменик посвећен римском цару Александру Северу, последњем императору из династије Север, која је у то време више од 42 године владала Великим Римским царством, па и ондашњој њиховој провинцији Горњој Мезији која је тада постојала на данашњим просторима Србије.
Током историје на територији Србије и Балкана, као и свуда у свету, путни и остали саобраћајни путокази постајали су све видљивији, савременији, употребљивији, значајни делови постојеће саобраћајне сигнализације. И сви они, у сваком времену, показивали су (или означавали) пут и правац само у једном смеру – напред и ка остварењу циља.
Упоредо са означеним и видљивим путоказима на старим и новим путевима и осталим саобраћајницама, са развојем друштва и укупне људске цивилизације, и код нас су живот и рад многих појединаца и делова друштва, са својим идејама, делима и осталим вредностима (материјалним и духовним), мање или више, постајали својеврсни путокази на путу у будућност – у селима и градовима, у привреди, пољопривреди, образовању, култури и уметности, науци, здравству, спорту, у локалној заједници, држави и друштву, у свакодневном раду и животу… Тако је, поред осталог, и на Београдском универзитету и свим његовим деловима. У том контексту Факултет политичких наука у Београду, примера ради, може да се подичи и са своја два дела (постигнућа) која могу да послуже и као неки нови путокази за академску заједницу и њене припаднике, па и наше друштво у целини, а можда и шире, и даље…
Политиколози председавају
Један од путоказа за будућност из ове значајне српске и југословенске високошколске установе може (и треба) да буде њена цела друга генерација студената (са професорима) из 1967/68. године. Они су рођени у време Резолуције ИНФОРМБИРОА 1948, три године по завршетку Другог светског рата, одрастали су и школовали се у селима и градовима ондашњих република – Србије, Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине и Црне Горе, њих 326 је уписало студије на ФПН у Београду 1967. године (међународни, унутрашње-политички и новинарски смер), неки од њих били су и учесници студентских демонстрација 1968. („шездесетосмаши”), четири године су марљиво и напорно студирали (уз доста проблема, али и радости), да би њих 183 успешно завршило студије 1971. (или неку годину касније).
После тога, као академски грађани са политиколошком дипломом у џепу они су кренули у нови живот широм ондашње Југославије – запослили се, засновали своје породице, стварали и створили, углавном, успешне радне каријере у државним органима и службама (савезним, републичким и локалним), пре свега у МУП-у и МИП-у, у тадашњим друштвено-политичким, привредним, услужним и другим организацијама, институцијама и заједницама, али и у школама, медијима, култури, науци, здравству, социјалном старању, спорту…
Као дипломирани политиколози, углавном, са великим успехом давали су пуни радни допринос на својим радним местима – у локалним срединама (општинама и градовима), републикама и покрајинама и на нивоу федерације, на радним и одговорним местима где су тражени (и признавани) стручност, знање, квалитет, приципијелност, истрајност, моралност и друге људске и цивилизацијске вредности.
Радни век припадника ове генерације, углавном, трајао је више од четири деценије. У том временском периоду било је и успона и падова. Доста њих тешко су погодиле „године деведесете“ и много тога што се у то време (а и данас) догађало у нашој бившој држави Југославији. Неки од њих нису се снашли у том времену, па ни прихватили све то што им је тада наметнуто, углавном без њихове воље и пристанка. Један број припадника ове генерације прерано је напустио овај свет, при чему је свако од њих оставио известан траг на свом радном месту, у свом месту боравка, па и у друштву у целини. Зато нека им је вечна слава и хвала.
Данас, у време обележавања 55-годишњице уписа на ФПН, некадашњи бруцоши из ове генерације постали су витални пензионери – на радост њихових породица, потомака, пријатеља, локалних средина, па и друштва у целини…
Политиколози слушају
Други од могућих путоказа са овог факултета за досададашње и будуће академске грађане у земљи и окружењу, такође, везан је за његову другу генерацију студената. То је лепа, занимљива и јединствена књига – монографија са насловом „Златни индекс Факултета политичких наука, генерација 1967/68.” (главни и одговорни уредник проф. др Чедомир Чупић, приређивачи Драгица Јањић и др Милутин Матић). У овој монографији на 296 страница књижног блока, у Б-5 формату и тврдом повезу, у речи и слици, колико је то било доступно и могуће, 57 припадника ове генерације, заједно са својим професором Ратком Божовићем и деканом проф. др Драганом Симићем, исписали су нека од сведочења о прохујалом времену на просторима свога постојања – живота и рада (у четири државе – ФНРЈ и СФРЈ, СРЈ, Државна заједница Србија и Црна Гора и Република Србија), где су и они били учесници и сведоци (појединачно и колективно) у многим радним, друштвеним и животним догађајима, појавама и процесима из овог петиподеценијског бурног и турбулентног временског раздобља, уз све њихове карактеристике и вредности, али и неспоразуме и странпутице.
Све у свему, сасвим довољно и могуће да то буду нови и значајни путокази за многе у будућности. Ми из генерације 1967/68. са ФПН у Београду надамо се и верујемо да ће их бар неко следити.
