Друштвено-економска ситуација код нас, међутим, не погодује даљем домаћем развоју, а појава одељења страних софтверских фирми (outsourcing) одвлачи квалитетни кадар, који наша држава за њих бесплатно школује и уместо стида и кајања, тиме се хвали.
Слободан Срећковић
Аутоматизација технолошких процеса је стални предмет интересовања људи, од најстаријих времена. Заменити физички рад човека, повећати продуктивност, наводило је мислеће људе да проналазе и усавршавају машине и постројења која ће не само заменити тежак физички рад, већ и преузимати функције одлучивања. Природно је било да напредак електронике и развој рачунара нађе важно и специфично место у области аутоматизације.
У Хроници поводом 50 година рачунарства у Србији, Бисерка Илић је у чланку „Рачунари у и за индустрију – студија случаја”, прецизно изнела тај аспект развоја. Протеклу деценију карактерисала је последња фаза „реструктуирања” привреде – гашење великих предузећа социјалистичке ере и формирање новог привредног амбијента, који није отварао значајан простор за даљи равој домаћих индустријских рачунара. У фирми „Информатика” прилагођавање таквој ситуацији нађено је у развоју микро INFO PLC рачунара, што је дало могућност економичне аутоматизације у широком опсегу задатака, од једноставних машина до сложених процеса помоћу мреже микро PLC рачунара.
„Информатика” је у протеклим деценијама била расадник кадрова у области рачунарске аутоматизације, јер су млади инжењери имали прилике да раде на развоју SW и HW домаћих производа, да би касније, тражећи свој пут, наставили тај правац било самостално или у сличним екипама, претежно у иностранству.
Такође, развијани су системи интегралног управљања, где су повезани аутоматизација, надзор (кроз визуелизацију процеса) и други техно-економски аспекти производње. Унапређено је генерисање апликативног софтвера, што пројектантима убрзава и олакшава решевање конкретних задатака аутоматизације и информатизације.
Микроконтролери (Информатика)
Треба истаћи да је „Информатика” у протеклим деценијама била расадник кадрова у области рачунарске аутоматизације, јер су млади инжењери имали прилике да раде на развоју SW и HW домаћих производа, да би касније, тражећи свој пут, наставили тај правац било самостално или у сличним екипама, претежно у иностранству. Исто важи и за ранији период прве половине осамдесетих година, када је иста екипа радила на развоју индустријских рачунара у „Лоли”.
Друштвено-економска ситуација код нас, међутим, не погодује даљем домаћем развоју, а појава одељења страних софтверских фирми (outsourcing) одвлачи квалитетни кадар, који наша држава за њих бесплатно школује и уместо стида и кајања, тиме се хвали.
Наше високо школство, а за ову област је посебно важан ЕТФ, дрема деценијама у брлогу интерних зађевица, приватног сналажења, формалног јурења квази референци, занемарујући основну мисију коју треба да остварује у друштву.
Треба истаћи и средњошколско образовање из раних осамдесетих година, када је математичко-технички смер образовао програмере, статистичаре, оператере на рачунару … Све то је уз помоћ и разумевање тадашње актуелне власти омогућило оснивање рачунарског одсека на ЕТФ (1986/87).
За сагледавање визије развоја „дигиталне Србије” потребно је погледати у прошлост, да би маркирали основне услове који су омогућили да у нашој средини буде активно и креативно праћење развоја рачунара у свету.
Из рата је држава изашла с великим амбицијама и јаком идеологијом, мобилисала је све секторе друштва, што се одразило и на иницирање „пројекта” активног уласка у област рачунарства. Kако се земља и друштво трансформисало, дошли смо до „самоуправљања”, што је у социјалном смислу значило „у се и у своје кљусе”, па су амбициознији СОУР-и, РО и преостали институти, уз помоћ државних фондова за науку – практично самостално планирали и организовали развој у овој области.
Тадашњи социјално-економски амбијент инспирисао је и омогућио дацентрализовани, инвентивни приступ развоју са ослонцем на државу, а имајући у виду и тржиште. У то време још је постојала политика првенствене примене домаћег рада и памети за потребе државних структура, јавних и друштвених фирми, нпр. банака, СДK, војска, здравство, пореска, ПТТ, а и привредних субјеката уопште.
У реалности, послове у великим системима добијају углавном стране фирме (корпорације), а фер конкуренција је више у сфери маште, с обзиром на степен манипулације тендерима. За развој аутоматизације потребно је повезивање са развојним плановима фирми типа ЕПС, Телеком, ПТТ, Железница, а то у садашњим условима политике државе није могуће.
Садашња ситуација у овој области је значајно другачија. Програмирање се кроз програмабилне чипове значајно укључује у хардвер, што даље отвара простор креирања наменских рачунара на заједничкој хардверској основи. То олакшава и шири подручје примене у овим областима информационих технологија па и у аутоматизацији.
У реалности, послове у великим системима добијају углавном стране фирме (корпорације), а фер конкуренција је више у сфери маште, с обзиром на степен манипулације тендерима. За развој аутоматизације потребно је повезивање са развојним плановима фирми типа ЕПС, Телеком, ПТТ, Железница, а то у садашњим условима политике државе није могуће.
Развој који би нашао место на ширем, глобалном простору захтева идеје, инвестиције и кадрове. Успех таквог појединачног пројекта је мало вероватан и без ширег значаја, јер не постоји усмерење и подршка државе у том правцу. Тако сада наши свршени студенти углавном завршавају или ван земље или на пословима верификације, са добром платом за наше услове и слабом перспективом за сопствени развој, а о користи за друштвену заједницу да не говоримо.
Продор у развој ИТ (рачунарства) остварују јаке државе (економски и ресурсно) као Kина и Русија, са јасним дугорочним плановима и циљевима, свесне да тиме штите себе. Другачије речено (по Н. Михалкову) „држава има национални интерес и то нам је данас једина идеологија”.
Мале земље, међу које Србија спада, такође треба да дефинишу свој интерес у овој области и да га спроводе према реалним могућностима (нпр. Словенија).
Да бисмо то постигли потребан нам је здрав, логичан, конструктиван дијалог у коме би се дефинисао заједнички државни интерес. Ставови без ваљаних аргумената и доказа спадају у домен политичке алхемије и само отежавају налажење реалне развојне политике. Пусте приче о научном и другом напретку у области „дигиталне Србије” неће нам помоћи.
За утеху нека остане Пашићева мисао, или му је бар приписују: „Спаса нам нема, пропасти нећемо”.
За крај вреди изнети један пример ангажовања државе средином осамдесетих година.
Шеф катедре за рачунарску технику ЕТФ, проф Т. Алексић, пратећи развој рачунарства у свету, написао је ед-мемоар о покушајима оснивања рачунарског одсека на ЕТФ. Ту је указано и на конзервативне снаге унутар факултета које су се томе противиле. Тај папир је прослеђен С. Милошевићу, тада председнику СK Београда, уз коментар о значају тог акта за укупан развој. Он је хитно сазвао састанак у Институту „Борис Kидрич” у Винчи, где су поред њега и председника Kоморе Бгд Д. Павловића, присуствовали директори Винче, Пупина, ЕИ и Лоле (Ђ. Јовић, С. Радоман, Љ. Игић, М. Милојевић и С. Срећковић). После месец-два дана, основан је рачунарски одсек на ЕТФ.
Времена су се променила, али ова историјска епизода указује да је бивало када су институције државе водиле рачуна о домаћем развоју.
Данас је профит и лично-приватна заинтересованост руководећих људи и структура гурнула развој у сферу случајности а организовано се руши образовање, што се посебно види на јавно приватном фронту високог образовања.
Нада умире последња. Надајмо се бољитку.
(Фото аутора УНС)