Društveno-ekonomska situacija kod nas, međutim, ne pogoduje daljem domaćem razvoju, a pojava odeljenja stranih softverskih firmi (outsourcing) odvlači kvalitetni kadar, koji naša država za njih besplatno školuje i umesto stida i kajanja, time se hvali.
Slobodan Srećković
Automatizacija tehnoloških procesa je stalni predmet interesovanja ljudi, od najstarijih vremena. Zameniti fizički rad čoveka, povećati produktivnost, navodilo je misleće ljude da pronalaze i usavršavaju mašine i postrojenja koja će ne samo zameniti težak fizički rad, već i preuzimati funkcije odlučivanja. Prirodno je bilo da napredak elektronike i razvoj računara nađe važno i specifično mesto u oblasti automatizacije.
U Hronici povodom 50 godina računarstva u Srbiji, Biserka Ilić je u članku „Računari u i za industriju – studija slučaja”, precizno iznela taj aspekt razvoja. Proteklu deceniju karakterisala je poslednja faza „restruktuiranja” privrede – gašenje velikih preduzeća socijalističke ere i formiranje novog privrednog ambijenta, koji nije otvarao značajan prostor za dalji ravoj domaćih industrijskih računara. U firmi „Informatika” prilagođavanje takvoj situaciji nađeno je u razvoju mikro INFO PLC računara, što je dalo mogućnost ekonomične automatizacije u širokom opsegu zadataka, od jednostavnih mašina do složenih procesa pomoću mreže mikro PLC računara.
„Informatika” je u proteklim decenijama bila rasadnik kadrova u oblasti računarske automatizacije, jer su mladi inženjeri imali prilike da rade na razvoju SW i HW domaćih proizvoda, da bi kasnije, tražeći svoj put, nastavili taj pravac bilo samostalno ili u sličnim ekipama, pretežno u inostranstvu.
Takođe, razvijani su sistemi integralnog upravljanja, gde su povezani automatizacija, nadzor (kroz vizuelizaciju procesa) i drugi tehno-ekonomski aspekti proizvodnje. Unapređeno je generisanje aplikativnog softvera, što projektantima ubrzava i olakšava reševanje konkretnih zadataka automatizacije i informatizacije.
Mikrokontroleri (Informatika)
Treba istaći da je „Informatika” u proteklim decenijama bila rasadnik kadrova u oblasti računarske automatizacije, jer su mladi inženjeri imali prilike da rade na razvoju SW i HW domaćih proizvoda, da bi kasnije, tražeći svoj put, nastavili taj pravac bilo samostalno ili u sličnim ekipama, pretežno u inostranstvu. Isto važi i za raniji period prve polovine osamdesetih godina, kada je ista ekipa radila na razvoju industrijskih računara u „Loli”.
Društveno-ekonomska situacija kod nas, međutim, ne pogoduje daljem domaćem razvoju, a pojava odeljenja stranih softverskih firmi (outsourcing) odvlači kvalitetni kadar, koji naša država za njih besplatno školuje i umesto stida i kajanja, time se hvali.
Naše visoko školstvo, a za ovu oblast je posebno važan ETF, drema decenijama u brlogu internih zađevica, privatnog snalaženja, formalnog jurenja kvazi referenci, zanemarujući osnovnu misiju koju treba da ostvaruje u društvu.
Treba istaći i srednjoškolsko obrazovanje iz ranih osamdesetih godina, kada je matematičko-tehnički smer obrazovao programere, statističare, operatere na računaru … Sve to je uz pomoć i razumevanje tadašnje aktuelne vlasti omogućilo osnivanje računarskog odseka na ETF (1986/87).
Za sagledavanje vizije razvoja „digitalne Srbije” potrebno je pogledati u prošlost, da bi markirali osnovne uslove koji su omogućili da u našoj sredini bude aktivno i kreativno praćenje razvoja računara u svetu.
Iz rata je država izašla s velikim ambicijama i jakom ideologijom, mobilisala je sve sektore društva, što se odrazilo i na iniciranje „projekta” aktivnog ulaska u oblast računarstva. Kako se zemlja i društvo transformisalo, došli smo do „samoupravljanja”, što je u socijalnom smislu značilo „u se i u svoje kljuse”, pa su ambiciozniji SOUR-i, RO i preostali instituti, uz pomoć državnih fondova za nauku – praktično samostalno planirali i organizovali razvoj u ovoj oblasti.
Tadašnji socijalno-ekonomski ambijent inspirisao je i omogućio dacentralizovani, inventivni pristup razvoju sa osloncem na državu, a imajući u vidu i tržište. U to vreme još je postojala politika prvenstvene primene domaćeg rada i pameti za potrebe državnih struktura, javnih i društvenih firmi, npr. banaka, SDK, vojska, zdravstvo, poreska, PTT, a i privrednih subjekata uopšte.
U realnosti, poslove u velikim sistemima dobijaju uglavnom strane firme (korporacije), a fer konkurencija je više u sferi mašte, s obzirom na stepen manipulacije tenderima. Za razvoj automatizacije potrebno je povezivanje sa razvojnim planovima firmi tipa EPS, Telekom, PTT, Železnica, a to u sadašnjim uslovima politike države nije moguće.
Sadašnja situacija u ovoj oblasti je značajno drugačija. Programiranje se kroz programabilne čipove značajno uključuje u hardver, što dalje otvara prostor kreiranja namenskih računara na zajedničkoj hardverskoj osnovi. To olakšava i širi područje primene u ovim oblastima informacionih tehnologija pa i u automatizaciji.
U realnosti, poslove u velikim sistemima dobijaju uglavnom strane firme (korporacije), a fer konkurencija je više u sferi mašte, s obzirom na stepen manipulacije tenderima. Za razvoj automatizacije potrebno je povezivanje sa razvojnim planovima firmi tipa EPS, Telekom, PTT, Železnica, a to u sadašnjim uslovima politike države nije moguće.
Razvoj koji bi našao mesto na širem, globalnom prostoru zahteva ideje, investicije i kadrove. Uspeh takvog pojedinačnog projekta je malo verovatan i bez šireg značaja, jer ne postoji usmerenje i podrška države u tom pravcu. Tako sada naši svršeni studenti uglavnom završavaju ili van zemlje ili na poslovima verifikacije, sa dobrom platom za naše uslove i slabom perspektivom za sopstveni razvoj, a o koristi za društvenu zajednicu da ne govorimo.
Prodor u razvoj IT (računarstva) ostvaruju jake države (ekonomski i resursno) kao Kina i Rusija, sa jasnim dugoročnim planovima i ciljevima, svesne da time štite sebe. Drugačije rečeno (po N. Mihalkovu) „država ima nacionalni interes i to nam je danas jedina ideologija”.
Male zemlje, među koje Srbija spada, takođe treba da definišu svoj interes u ovoj oblasti i da ga sprovode prema realnim mogućnostima (npr. Slovenija).
Da bismo to postigli potreban nam je zdrav, logičan, konstruktivan dijalog u kome bi se definisao zajednički državni interes. Stavovi bez valjanih argumenata i dokaza spadaju u domen političke alhemije i samo otežavaju nalaženje realne razvojne politike. Puste priče o naučnom i drugom napretku u oblasti „digitalne Srbije” neće nam pomoći.
Za utehu neka ostane Pašićeva misao, ili mu je bar pripisuju: „Spasa nam nema, propasti nećemo”.
Za kraj vredi izneti jedan primer angažovanja države sredinom osamdesetih godina.
Šef katedre za računarsku tehniku ETF, prof T. Aleksić, prateći razvoj računarstva u svetu, napisao je ed-memoar o pokušajima osnivanja računarskog odseka na ETF. Tu je ukazano i na konzervativne snage unutar fakulteta koje su se tome protivile. Taj papir je prosleđen S. Miloševiću, tada predsedniku SK Beograda, uz komentar o značaju tog akta za ukupan razvoj. On je hitno sazvao sastanak u Institutu „Boris Kidrič” u Vinči, gde su pored njega i predsednika Komore Bgd D. Pavlovića, prisustvovali direktori Vinče, Pupina, EI i Lole (Đ. Jović, S. Radoman, LJ. Igić, M. Milojević i S. Srećković). Posle mesec-dva dana, osnovan je računarski odsek na ETF.
Vremena su se promenila, ali ova istorijska epizoda ukazuje da je bivalo kada su institucije države vodile računa o domaćem razvoju.
Danas je profit i lično-privatna zainteresovanost rukovodećih ljudi i struktura gurnula razvoj u sferu slučajnosti a organizovano se ruši obrazovanje, što se posebno vidi na javno privatnom frontu visokog obrazovanja.
Nada umire poslednja. Nadajmo se boljitku.
(Foto autora UNS)
