Хетерохромија представља у већини случајева разлику у боји ириса, што је према речима научника резултат вишка или мањка меланина, који може бити наследан или стечен.
Хетерохромија ока је појам који се користи да би се описале разлике у боји ока. Иако је према мишљењу научника ово стање ретко међу људима, неке од историјских личности су је имале, док се у животињском свету чешће јавља. Хетерохромија представља у већини случајева разлику у боји ириса, што је према речима научника резултат вишка или мањка меланина, који може бити наследан или стечен.
Kомплетна хетерохромија или heterochromia iridis, представља стање у ком се човекови ириси у потпуности разликују један од другог. На пример, ирис на једном оку може бити смеђе боје, док је други зелен. Делимична или сегментирана хетерохромија је стање у којем се део једне шаренице разликује у боји од остатка. Док централна хетерохромија подразумева прстен друге боје унутар ириса. У већини случајева хетерохтомија представља безопасну генетску мутацију – која утиче на начин на који се пигмент развија у шареницма ока неке особе, али такође може бити последица повреде или болести која је настала или се развила током живота. Овај вид хетерохтомије се ређе јавља и то услед физичког оштећења шаренице, упала, конзумације одређене групе лекова за лечење глаукома или услед тумора.
Реч хетерохромија потиче од старогрчких речи – heteros, која значи различит и – hroma тј. боја. Хетерохромију ока, као људску карактеристику, први је описао Аристотел, а назвао ју је heteroglaukos, како пише РТС. Током векова, забележно је да су неке од историјских личности такође имале хетерохтомију ока. Верује се да је зато византијски цар Анастасије I стекао надимак Дикорос, што у преводу значи „онај који има две зенице”. Према описима историчара његовог доба, десно око му је било светлоплаво, а лево је било тамно. Многи његови оновременици су сматрали да је ова карактеристика изузетно атрактивна.
Иако не постоји поуздан податак који би потврдио тачност ове чињенице, многи историчари сматрају на основу неких античких извора да је најчувенији пример хетерохтомије био Александар Велики. Према неким књижевним делима, он је описан са једним плавим оком, док је друго било смеђе или тамно зелено. Такође, један од највећих генија у историји – немачки песник, романописац, научник и државник – Јохан Волфганг Гете је имао очи различите боје. У 21. веку можда један од најпознатијих примера је музичар Дејвид Боуви – са једним плавим и једним тамним оком.
Хетерохромија је чешћа у животињском свету него код људи. А најчешће се јавља код паса, посебно код раса као што су сибирски хаски и аустралијски овчар. Највише забележених случајева код мачака се углавном односи на оне са белом длаком. У те врсте спадају мачке, посебних пасмина као што су турска ван, турска ангора и јапанска бобтејл. Такозване мачке с „распареном бојом очију” имају једно око браон, наранџасте, жуте или зелене боје, и једно плаво око. У остатку животињског света, потпуна хетерохромнија се најчешће јавља код коња са пинта бојом, а и код говеда, и бивола.
(Извор Национална географија)
