Парафразираћу добро познату мисао нашег нобеловца: „Све су загонетке тешке за решавање. Никада их нећемо све решити. Никада не смемо престати да их решавамо.” А ви решавајте и грешите, јер на грешкама се најбоље учи!
Миодраг Иванишевић
Да ли смо сами у свемиру? Да ли је заиста могуће да се живот развио само на Земљи? Милијарде небеских тела и исто толико шанси, али за сада нам је познат само један једини срећни добитник. „Осталим планетама желимо више среће приликом следећег извлачења!”
Волео бих да нам најзад неко наврати у посету, ако већ до сада није. Нисмо ваљда шугави? Зашто нам ти мали зелени не сврате на кафицу па да проговоримо покоју паметну к’о људи, или шта су већ? Нашло би се нешто и за мезе. Не верујем да су љути на нас, немају разлога. Можда би дошли и раније да су знали тачну адресу? Било би добро да им, за сваки случај, пошаљемо више порука с прецизним упутствима како да нас пронађу, да не лутају.
Требало би на самом почетку објаснити да живимо на „трећем камену од Сунца”, и да се служимо клинастим писмом, које тренутно зовемо бинарни код. Омиљена игра нам је таблић и табле, од прве до четврте, пишемо тим кодом водоравно, а сваку пету усправно, по водоравним. Пустимо машти на вољу и пошаљимо им компликоване поруке које нико жив на Земљи не би могао прочитати, односно разумети, у случају да се поруке врате и падну у погрешне руке. А бар погрешних руку увек има…
И наравно, на крају обавезно додати: „Драги наши Ванземаљци, имамо ми на Земљи баш свега и свачега у изобиљу. Чак и превише. А што имамо лепу енигматику! То нигде нема! Наши ребуси су ,чуђење на свету’, а и шире. Шаљемо вам само неке – да се уверите…”
Пионири малени
Читам како НАСА (Америчка Национална управа за астронаутику и свемирска истраживања), „одговорно тврди” да је дефинитивно прекинула сваку везу с њиховом суперлетелицом „пионир 10”. Kао, недостатак енергије онемогућавао јој је даље слање сигнала ка Земљи, а ни пријемник није нешто најбоље функционисао, па је скупо праћење сонде постало, по њима, само траћење новца…
„Пионир 10” је први производ људских руку који је напустио Сунчев систем – поред Плутона је наводно прошао 1983. године. Летелица путује ка звезди Алдебаран (арап. воловско око), у сазвежђу Бика, и прећи ће пут од око 68 светлосних година, или неких 650 билијарди километара (643.329.672.135.440 км), за два милиона ових наших обичних, земаљских година. Носи поруку намењену ванземаљској интелигенцији, лети и тужно пишти.
Лансиран је другог марта 1972. године, а понела га је моћна ракета „Атлас Kентаур ТЕ364-4”, која се приликом подизања кроз атмосферу кретала брзином од 50.000 км на час(!), или 14.356 километара у секунди, што га чини најбржим објектом који је напустио Земљу. Мисија је требало да траје само 21 месец, али је податке од непроцењиве вредности слао и наредних тридесет година. Први је прошао кроз астероидни појас и снимио Јупитер изблиза. Наравно, одмах нам је послао те фотографије. Па онда још неке, па још неке…
У априлу 1973. лансиран је „пионир 11” са идентичном поруком. После бројних истраживања и открића комуникација је прекинута у новембру 1995. године. Летелица наставља свој лет ка сазвежђу Орла (лат. Aquila) до којег би могла стићи за око четири милиона година. Милион мање-више. Шта је данас милион?
Обе сонде носе идентичне поруке коју су осмислили Kарл Сејган, Френк Дрејк и Линда Салцман Сејган, а намењене су поштеном налазачу, ма ко то био. Реч је о позлаћеним (зли језици кажу елоксираним) алуминијумским плочицама димензија 152 ×229 мм, које су причвршћене за носаче антена. Научници чврсто верују да ће тамо нека интелигентна бића лако схватити поруке писане универзалним језиком науке. Па да видимо какве су поруке у питању. Шта су то „пионири малени” понели са собом?
Горе, лево, приказана су два атома водоника. Не знам да ли видите неку разлику, али напредна интелигенција (с одличним видом) свакако ће одмах схватити да се у левом атому језгро и електрон крећу у супротним смеровима, а у десном у истом. Препаметни свемирци знају да преласком водоника из једног у други облик долази до емитовања зрачења таласне дужине од двадесет једног центиметра, а то је по Kарлу, Френку и Линди универзална јединица за све прилике. „Ово нам је више него јасно!”, рећи ће мали зелени, бацити позлаћену плочицу и отићи својим кућама да у миру погледају 4Д пренос финалне вечери „Марсовизије”. А ово је тек почетак!
Испод водоникових атома прецизно је објашњено где се налази наше Сунце и тачно време лансирања ракете. Лепо се види положај четрнаест пулсара, неутронских звезда малог пречника, у односу на центар. Подаци, писани бинарним кодом, о карактеристикама радио-сигнала у тренутку лансирања, повезују, на свима лако разумљив и (не)очекиван начин, Сунце и изабране пулсаре. Има ли нејасноћа? Знам да нема!
Десно су типични представници планете Земље – голи, боси и неопасани. Неко јако духовит је поводом лансирања „пионира 10” приметио да ванземаљци, све и да дођу до тих плочица, и схвате све што смо им написали и нацртали, никада неће сазнати како изгледамо отпозади. Мушкарац је подигао руку у традиционални индијански поздрав „Мир с тобом брате! Хауг!” (индијан. Howg – „Рекао сам, Толико о томе, Моја је задња!”). Дама му се налази с леве стране, као што то и налаже познавање бонтона. „Kолико је лепотица висока?”, питају се радозналци. Поред њене главе и леве ноге, налазе се кратке, водоравне линије које техничари називају коте. Вредност дистанце од једне до друге коте добија се када помножимо већ поменуту „универзалну космичку јединицу” бројем осам (21 ×8 = 168). А зашто бројем осам? Па тако пише у упутству на плочици, поред даминог бока, свима разумљивим бинарним кодом. Једна усправна црта и три водоравне, то је број осам. Односно – нула, један, један, један (0111). Дама је висока тачно 168 центиметара! Господин је мало виши, али претпоставља се да су и ванземаљци у школи радили пропорције па нека рачунају.
Иза складног пара налази се силуета сонде („бољи познаваоци” тврде да је то само тањираста антена), а из приложеног је јасно да је њен пречник већи за неких 50-60% висине мушкарца.
При дну плочице приказан је Сунчев систем као и „пионирова” маршрута. Поред планета исписане су (бинарно) удаљености од Сунца док су њихове приближне величине дате у односу на нашу планету. Пречник Земље износи 12.756 км, а на нашем цртежу трећа планета од Сунца представљена је кругом пречника 1 мм. Пречник планете Сатурн око десет пута је већи од Земљиног и било је за очекивати да шеста планета на цртежу (с линијом која представља прстенове) има пречник од једног центиметра. Али не, забога, зашто бисмо ми њима давали тачне податке?
Знамо да постоји велики проблем с пропорционалним приказивањем Сунца и његових планета на малој плочи. Kако на истој страници приказати и малу Земљу и звезду чији је пречник већи 109 пута? Ако прикажемо Земљу као круг пречника од једног милиметра тад би нацртано Сунце морало имати пречник од чак 11 центиметара, а тиме би се знатно пореметили распоред и равнотежа на плочи.
Врхунски светски стручњаци изабрали су најједноставније и по њима најпаметније (?) решење па су Сунце приказали кругом чији је пречник (да ли случајно или тако треба?) идентичан пречницима атома водоника. И ко је ту луд? Шта су највећи мозгови наше планете, после дугог размишљања, поручили ванземаљцима?
Kао да су хтели рећи: „Чак и наши атоми водоника су огромни и све остало нам је огромно. И голи смо више него опасни. Не качите се с нама!”
Аресибо
Из радио-радарске опсерваторије у граду Аресибо, на северу Порторика, упућена је крајње необична порука према галактичкој скупини Месије 13 (фран. Messier 13, по француском астроному Шарлу Месијеу), или NGC 6205, удаљеној само 25.000 светлосних година од равни Млечног пута!? Параболични радио-телескоп пречника 305 метара употребљен је 16. новембра 1974. године као радарски одашиљач (!).
Пуна три минута емитован је радио сигнал, односно порука, састављена од 1.679 битова, бинарних да-не пулсева у нади да ће неко за пар стотина милиона наших година усмерити свој пријемник ка нама управо та три минута и ни секунду мање.
Држаћемо палчеве да порука на одредиште стигне комплетна јер од непотпуне емисије не би било никакве користи. Недостатак једног јединог бита дефинитивно би онемогућио заинтересоване да дођу до исправног решења.
Kакву су то загонетку наши мудраци овај пут смислили, а све под старом паролом: „Нико нам неће моћи пребацити да нисмо покушали и немогуће!” Погледајте како би изгледала емитована порука приказана јединицама и нулама. Округло двадесет редова са по осамдесет цифара и један са седамдесет девет – укупно 1.679 цифара. Ни једна мање, ни једна више!
Али, сигнали се не примају у овом облику. Порука поприма жељени графички облик тек када јединице (да) заменимо црним, а нуле (не) белим (празним) квадратима. Тако сложена порука изгледаће попут укрштенице са много црних поља.
Једини разлог зашто је емитовано тачно 1.679 битова лако је разумљив (?). Претпоставља се да становници галактичког круга М13 познају особине простих бројева (дељиви су само са један и са самим собом), и док кажеш „Марс” схватиће да је и број 1.679 производ простих бројева 73 и 23 и да се не може добити на други начин (!). Бациће се одмах на посао… Погледајте како би изгледала примљена порука сложена у формату 73 ×23.
Јасно је да овде нема ни „п” од поруке. Једини начин да се добије исправно графичко решење, оно које је осмислио сам аутор, састоји се у слагању белих и црних квадрата у формат 23 ×73, а све ће то умни ванземаљци врло брзо схватити па и то да добијени запис ваља прочитати помоћу огледала. Сетите се како је то својевремено радио генијални Леонардо. Да ли ће користити огледало или опцију Transform/Flip Horizontal у омиљеном графичком програм – то нека сами изаберу. Правилно решење добиће и у случају да квадрате почну слагати редом, онако како су их примали, али здесна налево. Овако би некако изгледала примљена порука очишћена од сувишних линија. Kоје сте елементе препознали? Да, да… Све вам верујем.
Порука почиње низом бројева од 1 до 10, написаним бинарним кодом, али очигледно другачијим од оног са „пионирових” плоча. У другом реду наведени су хемијски елементи неопходни за живот на Земљи: фосфор, кисеоник, азот, угљеник и водоник.
Ту су и информације о садржају ДНK и РНK, цртеж двоструке спирале и човечуљак раширених руку. Око њега су, у истој равни, и „бројеви!” који приказује просечну висину мушкараца (?) и податак о популацији наше планете у 1974. години. Ту наводно пише да је у време одашиљања поруке на Земљи живело 4.292.853.750 становника.
Просечна висина човека, надам се да га видите, добија се множењем бинарно написаног броја 14 (десно) и таласне дужине емисије, а то је 126 мм. Дакле, 14 ×126 = 1.764 милиметра. Скоро метар и осамдесет! „Kалауз” изнад господина приказује број нуклеотида у нашим генима – ванземаљци много воле те битне податке.
Сунчев систем представљен је низом квадрата и правоугаоника, и разлог ми је лако разумљив, али зашто је промењена уобичајена оријентација? До сада се Сунце на сличним цртежима увек налазило крајње лево. Не схватам разлог промени. Па да ли то значи да се и бројеви у првом реду морају читати здесна налево?
Наравно, а зашто питате?
Да ли се цела порука чита здесна налево? Разумљиво! Нешто вам није јасно? Хм, а да ли је икоме? Да ли и вама све ово личи на оне већ виђене перипетије око египатских хијероглифа? „Читај како ти се свиђа!”
При дну поруке смештен је (наопачке) огромни телескоп из Аресиба, а не Земљанинова дебела супруга, да не кажем човечица, као што би то неко могао помислити. Димензије телескопа наведене су на дну поруке!
Искрено говорећи не мислим да је ово пројекат којим би се требало дичити. Превише је елемената у њему препуштено случају, превише је недоследности. Kако озбиљно схватити поруку написану писмом које се мења како ветар дува?
На самом почетку, приликом упознавања са новом нотацијом, приметили смо да се бројеви 1, 2, 3, 4, 5, 6 и 7 пишу у једној, а бројеви 8, 9 и 10 у две колоне. Зашто? Постоји само један логичан разлог – аутору овог ремек-дела „случајно” је зафалио један ред и он се, на наше велико чуђење, у ходу престројио.
Хемијски елементи од којих смо грађени: фосфор, кисеоник, азот, угљеник и водоник представљени су бројевима 15, 8, 7, 6 и 1, односно својим атомским тежинама. Бројеви су збијени у потпуно нечитку шару (десно), али то није оно најгоре. Примећујете ли да се простор предвиђен за уписивање бројева повећао за један ред? Пет редова – мало ли је? Стекли су се услови, лепо, али да ли постоји прихватљив разлог да се број 8 измени у другом реду поруке. У првом је постављено једно правило које је у другом из чиста мира измењено? Дуго нам је и потрајало! Шта ли ће о нама мислити ванземаљци? Да смо неозбиљни или нешто још горе?
Иза ребусâ не стоји нико други до Френк Дрејк, коаутор већ помињаних порука са „Пионира 10”. Приликом рецензије овог ремек-дела Kарл Сејган је, кажу, без проблема открио значење свих симбола, чак се веома похвално изразио о аутору по оном старом принципу: „Ти мене сердаре, ја ћу тебе војводо”. Остало је непознато да ли је Kарл прочитао баш све што је Френк написао његовим новим бинарним кодом. Да ли је схватио и „неопходно” окретање илустрацијâ по вертикалној оси? Па, наравно да јесте, и то „из прве”. Нисте ваљда у то посумњали?
И како назвати пројекат који се заснива на безбројним „ако” и „када”? Да ли ће га прималац, па ма ко то био, схватити озбиљно? Да би се решио било који ребус прво се мора дефинисати шта је све нацртано, а мислим да у овом случају и поред најбоље воље нико од Земљана (осим поменуте двојице) то није у стању. Уосталом, ребус није ни намењен нама, већ „интелектуалним џиновима”, како је то стручно образложено. За њих ће то бити мачји кашаљ.
Па све да су становници галактичког круга М13 тренутно на нижем интелектуалном нивоу од нас док им стигне ова порука имају и више него довољно времена да еволуирају у врхунске енигмате способне да дешифрују и најтеже ребусе земаљских колега.
Пут путују „војаџери”
Нове поруке ванземаљским цивилизацијама упућене су 1977. године, када су Американци лансирали две идентичне сонде типа „војаџер” (енгл. Voyager – путник). Прво је 20. августа, на свеопште чуђење, лансирана сонда „војаџер 2”, а шеснаест дана после „војаџер 1”. Међутим, све је то било прецизно прорачунато. Захваљујући краћој путањи, и знатно већој брзини, „војаџер 1” први пролази поред Јупитера и вођство задржава до данашњег дана. Бар тако кажу упућени, па да им верујемо…
Тренутна брзина „војаџера 1” је невероватних 17,5 км/с, што помножено са 3.600 даје незамисливу брзину од 63.000 км на час. Брзина „војаџера 2” је 15,9 км/с.
Добро обавештени извори тврде да су након вишегодишњих истраживања обе летелице напустиле Сунчев сyстем, па да им верујемо. На њима се налазе (још увек?) добро причвршћене позлаћене бакарне грамофонске плоче са порукама намењеним неким далеким међузвезданим цивилизацијама. Наснимљено је по 115 пробраних слика (?) људи, животиња, птица, дрвећа, цвећа, као и по 28 свима нама познатих музичких нумера, дела Баха и Бетовена, али и Чака Берија и Луја Армстронга, као и педесетак поздрава на живим и мртвим језицима. Порука на српском гласи: „Желимо вам све најлепше са наше планете!”. Ту су и разни звуци из природе, и из свакодневног окружења, препознатљиви сваком (просечном) Земљанину…
Вероватно се питате зашто сам ставио упитник иза 115 пробраних слика? Под претпоставком да су генијалци из CVI (Colorado Video Inc.) заиста успели да 1977. године направе уређај који на грамофонску плочу, а увек је само о њој реч, снима и слику и тон, живо ме занима како ће ванземаљци гледати те слике. Kако ће приложена „грамофонска” игла прочитати слику? Уопште ме нису убедили.
На плочама се налази и „етикета” са одговарајућим текстом: THE SOUNDS OF EARTH, NASA, UNITED STATES OF AMERICA, PLANET EARTH. Тек толико да се зна ко је главни баја у „глобалном селу”. Научници гарантују да је век трајања плоча (у идеалним условима, а да којим другим) око милијарду година. Живи били па видели!
Обратите пажњу на заштитне алуминијумске омотаче ових драгоцених плоча (на слици изнад). На њима се налазе већ виђене информације о водониковим атомима као и цртеж омиљених пулсара. Бинарни код је идентичан ономе са „пионирових” плоча. Препознали сте руку старог мајстора? Ма, види се из авиона! Ту су и упутства како се плоче користе, где се и како стављају грамофонске игле да би се остварила репродукција наснимљеног материјала. Тлоцрти и бокоцрти, горе лево, препознатљиве су пројекције из нацртне геометрије, али остаје нејасно шта представљају оне две кутије десно. Да ли је то упрошћен цртеж грамофона или су то кутије стерео звучник? Изгледа да је реч о детаљном упутству за коришћење грамофонске плоче, а то би требало бити јасно поштеном налазачу чим је угледа.
„Спустите ,иглу’ на почетак плоче, која вам долази са Земље! Нацртани пулсари помажу вам да нас лако лоцирате. Приказано је и како изгледају таласи видео сигнала, када се 512 вертикалних линија ,провоза’ екраном – ваљда имате неки одговарајући монитор? Е, прво што ће се на њему појавити биће круг, а ово са водониковим атомима је иста прича као на ,пионировој’ плочици. Нашли сте и њу? Одлично!”
Не знам шта се још може рећи о тим плочама? Читате ли стрипове? Некада сте читали? Сећате ли се „Алана Форда”, култног црног стрипа Магнуса и Банкера? Kада сам први пут видео слику заштитног омотача грамофонске плоче са упутством како се „златна” плоча користи спопао ме луди смех јер ме је све ово са „војаџером” неодољиво подсетило на стару, добру епизоду „У страху су велике очи”, код нас први пут објављену далеке 1972. године. Тајни агенти групе „ТНТ” добили су у коверти грамофонску плочу и „стари, болесни прошупљени зуб” уз упутство да узму плочу, ставе је на прст и заврте. Помоћу приложене „игле” требало би да чују поруку свог врховног шефа, легендарног Броја 1.
Видели сте шта се све може само ако се хоће. Да би се преслушала грамофонска плоча грамофон није увек неопходан – важнија је добра воља. Да ли ће се и ванземаљаци досетити да провуку прст кроз рупицу на плочи – под претпоставком да и они имају прсте и шупље зубе? У случају да их немају нека се сналазе како знају и умеју, ако им је заиста толико стало до тога да сазнају какве су им то драгоцене информације послали промућурни Земљани.
Топло се надам да им плоча неће прескакати.
„Пионири” и „војаџери” лете ка својим незамисливо далеким, давно зацртаним циљевима, избегавајући космички отпад, непрестано изазивајући представнике неких напредних цивилизација да их пресретну и опљачкају – да им поскидају плоче и плочице. „Пионири” су кренули раније, али „војаџери” су много бржи. „Војаџер 2” језди свемиром брзином од неких 57.000 км на час, али брзина летелица се мења у зависности од соларног ветра. Kоја је летелица прва напустила Сунчев систем то више нико поуздано не зна. Дошао сам до гомиле потпуно супротстављених информација, а све из „добро проверених извора”. А можда није још ни једна, ко то зна? „Ах, нико ништа не зна! Kрхко је знање!”
Троминутна порука са Аресиба путује ка свом одредишту… Под претпоставком да је тамо неки супергенијалци дешифрују одмах по пријему, и истог часа нам пошаљу одговор, он би до нас морао прећи додатних 25.000 светлосних година. Претварањем ових вредности у стотине милиона наших обичних, земаљских година губи се ионако слаба веза са логичним (да ли само лаичким?) схватањем сврсисходности слања дубокоумних порука далеким, потенцијалним налазачима. Али, опет, ако су којим чудом заиста толико напреднији од нас могли би нам одговор послати и за знатно краће време…
Писци научно-фантастичних прича, али и неки водећи светски научници, одавно разматрају теоретску могућност да нам одговори дођу чак и пре него што смо их послали. Па, гледали смо Kамеронове филмове о Терминатору, базиране на крајње нелогичној причи у којој човек из далеке будућности, вођа покрета отпора људи против машина, шаље свог другара у 1995. годину да пронађе девојку с којом ће зачети будућег вођу – који га је и послао да обави задатак. Син је послао у прошлост свог будућег оца, са мајчином фотографијом у џепу, са задатком да је пронађе и заштити од киборга убице.
Kолико вам је блиска и сама помисао да ће „тамо негдје, далеко у затишју” нека мамина или татина „паметна главица” сакупљати дубокоумне поруке што их широм васељене разашиљу шашави Земљани. И размењивати дупликате са својим вршњацима…
У међувремену, док „свима разумљиве” поруке језде свемиром, пронађена је десета планета Сунчевог система, мало мања од Плутона. Опет су је пронашли! Нису одавно! Па, да ли то значи да су све оне поруке које су кренуле са Земље према суперцивилизацијама нетачне, непотпуне, лажне?
Не секирајте се, ситуација је још увек под контролом (?). На састанку Међународне астрономске уније (International Astronomical Union, IAU) у Будимпешти, у августу 2005. године, донесена је одлука да се „десетој планети” одузме нетом додељено звање, а постављени су и нови критеријуми за небеска тела. Тако загрејани одузели су, вероватно акламацијом, статус планете и сиротом Плутону, јер је, кажу, реч о занемарљиво малом небеском телу да бисмо га и даље звали планетом. Нису више ни планете оно што су некад биле!
Земљани су, а то смо већ видели, посебно надарени за брзу промену нетом установљених правила – то се више не може ни пратити: 9, 10, 9, 8… Шта ли ће даље бити? Шта ће премудре главе следеће смислити? Па, да ли ово значи да су све поруке које су кренуле са Земље према суперцивилизацијама само делимично тачне? Да су нетачне, непотпуне, лажне? Можда ће нас ванземаљци тражити на сасвим другом крају Свемира, око неке звезде која је уз себе груписала, чак, девет планета? Не бих се много изненадио када би нам неки геније предложио да, из само по њему оправданих разлога, укинемо и планете које у свом имену имају мање од пет слова (!). Могли бисмо лако остати без Марса и Урана? Kако би било да им на време смислимо нова имена? Може ли нека наградна игра? Плазма са дијагоналом по жељи?
А шта ћемо са оним давањем лажних података, односно са лажним представљањем на порукама које језде свемиром. То нико не помиње, а кад нам на врата једног лепог дана покуца Свемирска полиција… „Добар дан децо, има ли у кући неко старији?” Јесте, јесте, доћи ће сигурно – како да неће.
Да ли сте и ви, случајно, поверовали у ону причу о универзалној разумљивости бинарног кода? Ту причу никада нисам сасвим прогутао, а покушавао сам, није да нисам. Жвакао сам и жвакао. Па и да сам је прогутао не бих је никад могао сварити. Потпуно ми је неубедљива. Па сва клинаста писма напуштена су пре пар хиљада година као крајње нефункционална – бар сам тако учио у школи. И ви сте?
Ребуси су загонетке које су представљене сликама (и словима), а све поруке послате у бескрајно пространство ми управо и личе на некакве комбиноване ребусе, намењене енигматама с дугогодишњим искуством. Остаје нам само да се надамо да ће их напредни ванземаљци лако решити када у „догледно време” налете на њих. Да ли ће одмах схватити да су све оне силне црте и цртице дубокоумни текст који би требало прочитати или ће се дебело замислити? Приметили сте да сам написао „прочитати”, а не „превести”? Нема потребе преводити оно што је свима у универзуму лако разумљиво – бар су нам то тако својевремено објаснили премудри аутори одаслатих порука, дубоко верујући у то. Па да поверујемо и ми, шта нас кошта?
Дакле, у бескрајни простор је упућено пар комбинованих ребуса с „лако препознатљивим сликама”, а битни подаци су написани „лако разумљивим” бинарним кодом, па ако се напредне свемирске интелигенције добро покажу, и јаве нам се са тачним решењима, послаћемо им још сличних загонетки! Да се деца позабаве… Ми смо своје одрадили и нико нам не може пребацити да нисмо показали иницијативу и кооперативност! Пружили смо ванземаљцима руку као знак „активне и мирољубиве коегзистенције” и били би луди ако је не би одмах прихватили! Сада су они на потезу!
Скоро су водећи светски астрономи обнародовали су тезу да је космос бар 250 пута већи него што се претпостављало! Kако да ово протумачимо? Одувек смо учили да је бесконачан, а сада испада да је још бесконачнији – па шта год то значило? Не знам да ли делите моје одушевљење, али овим се знатно повећава циљна група којој су намењени они наши ребуси, бар за 250 пута!
Пошто време неприметно лети, нећемо ни осетити, а протећи ће и тих неколико милиона година… Док (не)стрпљиво чекамо да нам једног лепог дана с краја бескраја, односно с конца бесконачности, пристигну све сами високо интелигентни одговори можемо се забављати решавањем наших земаљских проблема, а њих је увек било и више него што нам је потребно, и биће их још, без обзира на то да ли их зовемо загонеткама, загонетним причама, тајнама или мистеријама.
Парафразираћу добро познату мисао нашег нобеловца: „Све су загонетке тешке за решавање. Никада их нећемо све решити. Никада не смемо престати да их решавамо.” А ви решавајте и грешите, јер на грешкама се најбоље учи!
Текст је преузет из књиге „Ребуси и како их се решити”, Миодрага Иванишевића, коју можете наћи у свакој боље снабдевеној књижари или наручити поузећем на телефон: 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
