СА ОНЕ СТРАНЕ ДУГЕ

РЕНЕСАНСНИ БИОЛОГ

Wikimedia Commons

Wikimedia Commons

Едвард Озборн Вилсон је, без сумње, био посљедњи ренесансни биолог. Његов одлазак је велики губитак за науку. Епоха у којој живимо по много чему је супротна ренесанси. Обиљежена је парцелизацијом знања против кога се Вилсон борио у књизи Consilience (термин тешко преводив на српски; мој превод у Свецу и грешнику је свезнање”, као веза између свих форми знања), интелектуалним шарлатанством и прекомјерним дозама политичке коректности.


Проф. др Предраг Слијепчевић

Генијални физичар и суптилни афористичар на тему наука и друштво, Ричард Фајнман, сматрао је да Jедино наука од свих области садржи у себи лекције о опасности вјеровања у непогрешивост највећих учитељa”. Овај Фајнманов афоризам одлично описује посљедњег ренесансног мислиоца биологије, Едварда Озборна Вилсона (познатијег као Е. О. Вилсон), који нас је напустио 26. децембра 2021, у 92 години. Вилсонова каријера дуга преко 70 година (као тринаестогодишњак открио нове врсте мрава) обиљежена је сталним тестирањем вјеровања у непогрешивост”.

Рођен у Бирмингему, Алабама, 10. јуна 1929 године, у срцу јужњачког традиционализма обојеног јаким утицајем баптистичке цркве, Вилсон је још као дјечак посумњао у религијску непогрешивост”. Поредећи учење које нуди црква, са оним што је сам научио у адолесцентним истраживањима локалне флоре и фауне, схватио је да два учења не иду заједно. Одбио је непогрешивост” традиционалне вјере и прихватио вјеру у прогрес људске мисли путем научног сазнања. Себе није сматрао ни атеистом, ни агностиком, нити непријатељем цркве, него једноставно научником. Сумњао је и у непогрешивост” науке. У књизи O људској природи, за коју је добио Пулицерову награду, Вилсон каже да када нас наука ослободи свих егзистенцијалних проблема – глобалног загријавања, пренасељености планете, неизљечивих болести и еколошке неравнотеже – ваљда тамо негдје у 22. вијеку, човјечанство ће се суочити са највећим егзистенцијалним изазовом – тражењем смисла живота у перфекционистичком свијету без проблема.

Други велики сукоб око непогрешивости” имао је са Џејмсом Вотсоном. Обојица су, крајем педесетих година прошлог вијека, били млади професори на факултету за биологију на Харварду. Вотсон, након повратка из Европе, овјенчан епохалним открићем структуре ДНK, са Френсисом Kриком, које ће им неколико година касније донијети Нобелову награду, агресивно је промовисао нову визију биологије дајући савјете колегама да једино молекуларна биологија и генетика имају смисла. Бављење биологијом организама и екологијом, изгледају као сакупљање поштанских марака – послови који не откривају суштину биолошких процеса. Вилсон, с друге стране, гради каријеру природњака чија се лабораторија” не може смјестити у универзитетске зидине и свести на визију организама заробљених у кавезу картезијанске биологије чије су решетке оне гране које промовише Вотсон.

Жестоки сукоб био је неизбјежан. На једној страни млади Вилсон-Дарвин, слијеп на једно око због незгоде у риболову из основне школе, са посљедичним губитком стереоскопског вида, што му је оставило довољно маневарског простора да истражује само ситне животиње, као што су инсекти. На другој страни, Вотсон-Њутн физикализује биологију и започиње револуцију ове науке, која ће пар деценија касније изњедрити моћни генетски инжењеринг и експлозију геномике кроз пројекат секвенцирања људског генома, са огромним бенефицијама за медицину.

Пораз Вилсона и убједљива побједа Вотсона изгледали су као неминовност. Али супротно очекивањима, сукоб се завршио тако што су жестоки опоненти, који су у жару борбе неријетко један другом задавали вербалне ударце изпод појаса, неколико деценија касније почели да се уважавају. Харвард универзитет је 2009. године организовао скуп на коме су Џејмс Вотсон и Едвард О. Вилсон дискутовали властите каријере на врло пријатељски начин. Према писању магазина New Scientist, Вотсон се приближио Вилсону зато што је мрзио његове непријатеље. Вилсон је, с друге стране, био благословљен бриљантним непријатељима”, укључујући и Вотсона у прошлости. Поента је да су оба генија препознали генијалност у другоме, и тако схватили да не могу бити непријатељи, него само неистомишљеници. Разлике у мишљењу доприносе квалитету научног дискурса и представљају антидот догматизму, против кога су се обојица истински борили.

Сљедећи сукоб око непогрешивости” десио се послије објављивања Вилсонове епохалне књиге Социобиологија: Нова синтезa, 1975 године. Kључна порука књиге била је да понашање животиња, укључујући човјека, има јасну биолошку базу. Kао и мрави, Вилсонове омиљене животиње, и људи су генетски предодређени за социјално понашање. Научно оправдање за ову тезу Вилсон је пронашао у математичкој формулацији алтруизма оксфордског биолога Вилијама Доналда Хамилтона. Према Хамилтону, алтруизам је генетски феномен који се лако детектује његовом математичком формулом, из које је израстао концепт inclusive fitness (термин тешко преводив на српски). Укратко, овај концепт има базу у родбинској селекцији – природна селекција фаворизује алтруизам тако што генетска сродност актера превазилази однос биолошких трошкова и користи. На примјер, репродуктивни успјех блиских рођака неријетко укључује жртву једног од њих – сродник првог степена занемарује властиту репродукцију или преживљавање да би омогућио/ла репродуктивни успјех брата/сестре или преживљавање кћерке/сина. Преживљавају гени, а не појединци.

Вилсон се, према неким информацијама, дуго двоумио око Хамилтонове формулације алтруизма. Преломио је током путовања возом из Бостона до Флориде. (Вилсонова жена се плашила летења и савјетовала му да не користи авион него воз.) На почетку путовања Вилсон је био скептичан према Хамилтоновој формули. Али, послије детаљне анализе кључног Хамилтоновог рада током вишесатног путовања, све коцкице су се сложиле у тренуцима док се воз проближавао Флориди. Оправдање за Хамилтонову формулу пронашао је и у властитом искуству. Наиме, Вилсонов отац био је алкохоличар, па је Вилсон био приморан да брине о њему. У тренуцима трезвености отац се искрено извињавао сину, што је Вилсона навело на закључак да се његов отац убио да би сину омогућио несметано бављење науком. За Вилсона је ово био истински примјер родбинске селекције на дјелу. Очеви гени преживљавају преко сина и унука.

Вилсонова Социобиологија је непосредно по објављивању добила позитивне рецензије неких експерата. Али, убрзо је услиједио хладан туш. Група утицајних биолога, међу којима су били Стивен Џеј Гулд и Ричард Левонтин, објавила је, у августу 1975 године, писмо у New York Times Review of Books, у коме су Вилсона оптужили да преко социобиологије оживљава духове еугенике и нацизма. Вилсон је био погођен критиком утицајних колега. Питао се да ли је можда погријешио и тиме себи нанио велику штету. Одлучио је да поново анализира детаље свих теза које је изнио у књизи. Закључио је да је био у праву и да се не треба обазирати на критике. Наставио је да промовише књигу са новим жаром, иако је био изложен отвореним негодовањима. Тако је, на једном предавању, анонимни протестант Вилсону излио кофу хладне воде на главу. Хладнокрвни Вилсон (истински и метафорично) папирнатим марамицама обрисао је главу и наставио с предавањем.

У сљедећих неколико деценија Вилсон наставља интензивна истраживања мрављих друштава. Отварају се нови видици који буде сумње у старе теорије. Досљедан критици непогрешивости”, Вилсон је 35 година послије објављивања Социобиологије научно оборио Хамилтонову и властиту непогрешивост. У студији објављеној у часопису Nature, у сарадњи са двоје утицајних харвардских математичара, развио је нову теорију групне селекције. Социјалне групе, а не гени, јединице су природне селекције. Нова теорија је озбиљан изазов геноцентризму неодарвинистичке биологије.

Опет жестоке реакције утицајних биолога као и прије 35 година. Најгласнији критичар, овога пута, је био Ричард Докинс. Жестоко се обрушава на Вилсона и оптужује га за базично непознавање дарвинизма и концепта inclusive fitness. Вилсон опет хладнокрван и увјерен у валидност нове теорије. На Докинсове критике одговара једноставном тезом да, умјесто што га критикује у новинским текстовима, Докинс треба да се потруди и обори математичку позадину нове теорије. Сукоб између Вилсона и Докинса доспио је и на BBC-ију. У програму Newsnight, емитованом у новембру 2014, Вилсон је на питање водитеља о његовом сукобу са Докинсом рекао да он са Докинсом нема никаквог спора, јер је Докинс новинар. Према Вилсону новинари извјештавају шта су научници открили”. Закључује: Моја неслагања су заправо са научницима, који раде истраживања”.

У циљу промоције нове теорије Вилсон је написао популарну књигу Социјално освајање Земљe. У књизи је детаљно описао нове принципе социјалне организације мрава и људи, организама тако далеких на еволуционој скали, а тако блиских по социјалној организацији. (Kњига је мени послужила као инспирација за дио књиге Светац и грешник. Наслов је позајмљен од Вилсона).

Посљедњих пар деценија живота Вилсон се посветио еколошким проблемима. У интервјуима и књигама суптилно критикује наш однос према другим врстама и природи уопште. Kористи енглеску скраћеницу HIPPO да опише антропогене еколошке ефекте. H је habitat loss или губитак станишта, I је invasive species или инвазивне врсте, прво P је pollution или загађење околине, друго P је human population или људска популација, О је overharvesting или прекомјерне жетве и изловљавања. Један је од оснивача Фондације биодиверзитета која носи његово име. Мисија фондације је боље разумијевање екологије. То није посао за аматере, каквих је много у свијету (укључујући Србију). Разумијевање егзистенцијалних ризика узрокованих људским утицајем на оикос или заједнички планетарни живи дом јесте посао за врхунске еколошке експерте, суптилне едукаторе, одговорне новинаре и политичаре. Циљ је да се заштите кључне врсте од којих зависе екосистеми. У тексту мисије Фондације биодиверзитета је Вилсонова реченица: „Губитак кључне врсте је попут бушилице која случајно удари у далековод. То узрокује да се свјетла угасе свуда.”

Е. О. Вилсон је, без сумње, био посљедњи ренесансни биолог. Његов одлазак је велики губитак за науку. Епоха у којој живимо по много чему је супротна ренесанси. Обиљежена је парцелизацијом знања против кога се Вилсон борио у књизи Consilience (термин тешко преводив на српски; мој превод у Свецу и грешнику је свезнање”, као веза између свих форми знања), интелектуалним шарлатанством и прекомјерним дозама политичке коректности. Зато није изненађење што је одлазак истинског ренесансног ума из антиренесансног времена испраћен плиткоумним некролозима у Scientific American-у i Spectator-у (видјети текст Милана Ћирковића на Talasu.rs). Некролозима што промовишу интелектуално сљепило аутора, као непогрешиви симптом свеопштег пада епистемолошких стандарда. Такви некролози, у свјетлу сумњивих интелектуалних норми епохе, су истински комплимент за Вилсона.

(Извор Биоцивилизације)

О аутору

Stanko

Оставите коментар