Недавна истраживања показују да просечна особа која живи у подсахарској Африци производи 0,6 тона угљен-диоксида (tCO2e) сваке године, док просечан грађанин Сједињених Држава производи 14,5t CO2e. Само САД су одговорне за једну петину свих емисија CO2 од 1850. године.
Само један одсто светске популације било је одговорно за скоро четвртину раста емисија гасова стаклене баште током 1990-2019, открива ново истраживање. Управо драстично смањење загађења који праве богати је једини начин да се достигну циљеви зазаустављање негативних ефеката климатских промена. У овој анализи први пут су зарачунати и ефекти који праве инвестиције, уместо досадашње праксе да се рачунају само робе и услуге. Студија, објављена у часопису Nature Sustainability, наглашава неједнакост у отисцима гасова стаклене баште код људи – камен темељац покрета за климатску правду.
У 2019. години, људи који живе у подсахарској Африци произвели су у просеку 1,6 тона еквивалента угљен диоксида (tCO2e), показало је истраживање. У Северној Америци, просек по глави становника био је више од 10 пута већи, док је 10 одсто највећих емитера на континенту производио скоро 70t CO2e. Да би имали реалније шансе да се глобално загревање ограничи на 1,5 C изнад прединдустријских температура, просечна глобална емисија по глави становника треба да падне на 1,9t CO2e до 2050. године, наводи се у студији. То значи да би најразвијеније земље требало да неколико пута смање своју потрошњу.
За разлику од досадашње праксе да се код процењивања индивидуалних доприноса глобалном загревању истраживачи фокусирају на емисије из добара и услуга које људи конзумирају, нова студија представља ажурирање ове методе тако што укључује и емисије из нечијих инвестиција у њихов отисак гасова стаклене баште. Ово омогућава да се прецизније представи емисије богатих – које углавном потичу од инвестиција.
У раду се процењују три компоненте отиска гасова стаклене баште. Прва је приватна потрошња – која се састоји од емисија из директне употребе горива и емисија уграђених у робу и услуге. Друга укључује емисије из државне потрошње у земљи те особе – као што су владина администрација, јавни путеви или одбрана. Kоначна компонента угљеничног отиска особе су инвестиције.
„Појединци могу да конзумирају угљеник, али такође могу да поседују или да улажу у фирме које производе угљеник, односно загађују”, каже главни аутор студије за Carbon Brief, додајући да његов рад „предлаже метод који ц́е интегрисати ове различите делове наши угљенични отисци заједно”. Фокусирајући се на период 1990-2019, налази показују да су инвестиције биле главни извор емисија за један одсто највећих емитера. А емисије по становнику првих један одсто порасле су за 26 одсто, док је првих 0,01 одсто забележило раст од 80 одсто.
Људи сваке године испуштају милијарде тона CO2 у атмосферу. Међутим, ове емисије несразмерно производе богатији људи, који обично живе интензивније. Недавна истраживања показују да просечна особа која живи у подсахарској Африци производи 0,6 тона угљен-диоксида (tCO2) сваке године, док просечан грађанин САД производи 14,5t CO2. Само САД су одговорне за једну петину свих емисија CO2 од 1850. године.
У научном раду се процењују три компоненте отиска гасова стаклене баште. Прва је приватна потрошња – која се састоји од емисија из директне употребе горива и емисија уграђених у робу и услуге. Друга укључује емисије из државне потрошње у земљи те особе – као што су владина администрација, јавни путеви или одбрана. Kоначна компонента угљеничног отиска особе су инвестиције. Доктор Лукас Чансел са Париске школе економије, аутор нове студије, каже да када неко инвестира у компанију, он је делимично одговоран за емисије које производе свакодневне активности те фирме.
Он наглашава глобалну неједнакост између високих и ниских емитера: „Сматрам да је 2019. године доњих 50 одсто светске популације емитовало 12 одсто глобалних емисија, док је првих 10 одсто емитовало 48 одсто укупне емисије”. Гледајући детаљније 174 земље укључене у ову студију, он показује неједнакост између високих и ниских емитера у различитим регионима. Подсахарска Африка има посебно ниске емисије по глави становника. Доња половина емитера је одговорна за само 0,5t CO2e сваке године, док горњих 10 одсто емитује око 7,5t CO2e.
Насупрот томе, чак и доњих 50 одсто емитера односно оних који мање загађују у Северној Америци имају годишње емисије изнад 10t CO2e. У међувремену, 10 одсто највец́их емитера на континенту одговорно је за скоро 70t CO2e сваке године. У научном раду се даље истражује како су се емисије по глави становника промениле током 1990-2019. за различите групе које емитују. Утврђује да су од 1990. године просечне глобалне емисије по становнику порасле за више од два одсто, али да тај раст није био уједначен у свим групама које емитују.
Он открива да су емисије по глави становника од један одсто највећих емитера у свету порасле за 26 одсто у периоду 1990-2019. Највиших 0,01 одсто забележило је још већи пораст од 80 одсто. У међувремену, доња половина емитера забележила је скромније повећање од 16 одсто у емисијама по становнику. Групе богатих земаља а нижим и средњим дохотком забележиле су пад емисија по становнику од 5-15 одсто.
Утврђује се да је 1990. године, док је просечан грађанин богате земље „недвосмислено загађивао више” него већи део остатка света, јаз у богатству између појединаца унутар исте земље био је „у просеку мањи широм света него данас”. Међутим, „ситуација се потпуно преокренула за 30 година”, каже студија. Другим речима, док је глобална неједнакост емисија 1990. године првенствено била вођена разликом у емисијама између становника богатијих и сиромашнијих земаља, сада је све више вођена разликом у емисијама људи који живе унутар сваке земље, богатих или сиромашних.
У САД најбогатијих 10 одсто морало би да смањи емисије за скоро 90 одсто да би достигло циљ до 2030. године. Међутим, доњих 50 одсто емитера би требало да направи мале промене.
„Економска неједнакост унутар земаља наставља да покреће много динамике коју посматрамо у смислу загађења”, истиче Ченсел за Carbon Brief. Он додаје да је разумевање ових неједнакости кључ за разумевање „како решити климатску кризу”. Да би ове резултате ставио у контекст, Ченсел упоређује данашње емисије са онима које су потребне да би се загревање ограничило на 1,5C или 2C изнад прединдустријских нивоа. Да би се загревање ограничило на 1,5C, просечне емисије по становнику треба да падну за више од две трец́ине у односу на њихову вредност из 2019. од 6t CO2e. Ово би захтевало да сви региони осим подсахарске Африке смање емисије, а грађани Северне Америке би морали да смање своје емисије више од 10 пута да би испунили циљ.
Поред тога, чини се да је „велики део становништва у богатим земљама вец́ близу националних климатских циљева за 2030. када су они изражени у терминима по становнику”, примећује се у раду. На пример, каже се, „национално утврђени доприноси успостављени после Париског споразума подразумевају циљ од око 10t CO2e по становнику у САД”. У САД најбогатијих 10 одсто становништва морало би да смањи емисије за скоро 90 одсто да би достигло циљ до 2030. године. Међутим, доњих 50 одсто емитера би требало да направи мале промене.
У Kини је разлика између група емитера још уочљивија. Сви осим првих 10 одсто становништва могли би остати испод дозвољених гасова стаклене баште, чак и ако њихове емисије знатно порасту између данас и 2030. године, открива студија. Међутим, 10 одсто највећих емитера у земљи требало би да смање емисије за око три четвртине. Kако наводи потребан је фокус на луксузне емисије, а то значи много посла.
(Илустравија Pixabay/RaBe)
(Н1)
