EKOSOFIJA

SAD NAJVIŠE ZAGAĐUJU

128 pregleda
Ilustracija

Nedavna istraživanja pokazuju da prosečna osoba koja živi u podsaharskoj Africi proizvodi 0,6 tona ugljen-dioksida (tCO2e) svake godine, dok prosečan građanin Sjedinjenih Država proizvodi 14,5t CO2e. Samo SAD su odgovorne za jednu petinu svih emisija CO2 od 1850. godine.

Samo jedan odsto svetske populacije bilo je odgovorno za skoro četvrtinu rasta emisija gasova staklene bašte tokom 1990-2019, otkriva novo istraživanje. Upravo drastično smanjenje zagađenja koji prave bogati je jedini način da se dostignu ciljevi zazaustavljanje negativnih efekata klimatskih promena.U ovoj analizi prvi put su zaračunati i efekti koji prave investicije, umesto dosadašnje prakse da se računaju samo robe i usluge.Studija, objavljena u časopisu Nature Sustainability, naglašava nejednakost u otiscima gasova staklene bašte kod ljudi – kamen temeljac pokreta za klimatsku pravdu.

U 2019. godini, ljudi koji žive u podsaharskoj Africi proizveli su u proseku 1,6 tona ekvivalenta ugljen dioksida (tCO2e), pokazalo je istraživanje. U Severnoj Americi, prosek po glavi stanovnika bio je više od 10 puta veći, dok je 10 odsto najvećih emitera na kontinentu proizvodio skoro 70t CO2e.Da bi imali realnije šanse da se globalno zagrevanje ograniči na 1,5 C iznad predindustrijskih temperatura, prosečna globalna emisija po glavi stanovnika treba da padne na 1,9t CO2e do 2050. godine, navodi se u studiji. To znači da bi najrazvijenije zemlje trebalo da nekoliko puta smanje svoju potrošnju.

Za razliku od dosadašnje prakse da se kod procenjivanja individualnih doprinosa globalnom zagrevanju istraživači fokusiraju na emisije iz dobara i usluga koje ljudi konzumiraju, nova studija predstavlja ažuriranje ove metode tako što uključuje i emisije iz nečijih investicija u njihov otisak gasova staklene bašte. Ovo omogućava da se preciznije predstavi emisije bogatih – koje uglavnom potiču od investicija.

U radu se procenjuju tri komponente otiska gasova staklene bašte. Prva je privatna potrošnja – koja se sastoji od emisija iz direktne upotrebe goriva i emisija ugrađenih u robu i usluge. Druga uključuje emisije iz državne potrošnje u zemlji te osobe – kao što su vladina administracija, javni putevi ili odbrana. Konačna komponenta ugljeničnog otiska osobe su investicije.

„Pojedinci mogu da konzumiraju ugljenik, ali takođe mogu da poseduju ili da ulažu u firme koje proizvode ugljenik, odnosno zagađuju”, kaže glavni autor studije za Carbon Brief, dodajući da njegov rad „predlaže metod koji će integrisati ove različite delove naši ugljenični otisci zajedno”. Fokusirajući se na period 1990-2019, nalazi pokazuju da su investicije bile glavni izvor emisija za jedan odsto najvećih emitera. A emisije po stanovniku prvih jedan odsto porasle su za 26 odsto, dok je prvih 0,01 odsto zabeležilo rast od 80 odsto.

Ljudi svake godine ispuštaju milijarde tona CO2 u atmosferu. Međutim, ove emisije nesrazmerno proizvode bogatiji ljudi, koji obično žive intenzivnije.Nedavna istraživanja pokazuju da prosečna osoba koja živi u podsaharskoj Africi proizvodi 0,6 tona ugljen-dioksida (tCO2) svake godine, dok prosečan građanin SAD proizvodi 14,5t CO2. Samo SAD su odgovorne za jednu petinu svih emisijaCO2od 1850. godine.

U naučnom radu se procenjuju tri komponente otiska gasova staklene bašte. Prva je privatna potrošnja – koja se sastoji od emisija iz direktne upotrebe goriva i emisija ugrađenih u robu i usluge. Druga uključuje emisije iz državne potrošnje u zemlji te osobe – kao što su vladina administracija, javni putevi ili odbrana.Konačna komponenta ugljeničnog otiska osobe su investicije. Doktor Lukas Čansel sa Pariske škole ekonomije, autor nove studije, kaže da kada neko investira u kompaniju, on je delimično odgovoran za emisije koje proizvode svakodnevne aktivnosti te firme.

On naglašava globalnu nejednakost između visokih i niskih emitera:„Smatram da je 2019. godine donjih 50 odsto svetske populacije emitovalo 12 odsto globalnih emisija, dok je prvih 10 odsto emitovalo 48 odsto ukupne emisije”.Gledajući detaljnije 174 zemlje uključene u ovu studiju, on pokazuje nejednakost između visokih i niskih emitera u različitim regionima.Podsaharska Afrika ima posebno niske emisije po glavi stanovnika. Donja polovina emitera je odgovorna za samo 0,5t CO2e svake godine, dok gornjih 10 odsto emituje oko 7,5t CO2e.

Nasuprot tome, čak i donjih 50 odsto emitera odnosno onih koji manje zagađuju u Severnoj Americi imaju godišnje emisije iznad 10t CO2e. U međuvremenu, 10 odsto najvećih emitera na kontinentu odgovorno je za skoro 70t CO2esvake godine.U naučnom radu se dalje istražuje kako su se emisije po glavi stanovnika promenile tokom 1990-2019. za različite grupe koje emituju. Utvrđuje da su od 1990. godine prosečne globalne emisije po stanovniku porasle za više od dva odsto, ali da taj rast nije bio ujednačen u svim grupama koje emituju.

On otkriva da su emisije po glavi stanovnika od jedan odsto najvećih emitera u svetu porasle za 26 odsto u periodu 1990-2019. Najviših 0,01 odsto zabeležilo je još veći porast od 80 odsto.U međuvremenu, donja polovina emitera zabeležila je skromnije povećanje od 16 odsto u emisijama po stanovniku. Grupe bogatih zemalja a nižim i srednjim dohotkom zabeležile su pad emisija po stanovniku od 5-15 odsto.

Utvrđuje se da je 1990. godine, dok je prosečan građanin bogate zemlje „nedvosmisleno zagađivao više” nego veći deo ostatka sveta, jaz u bogatstvu između pojedinaca unutar iste zemlje bio je „u proseku manji širom sveta nego danas”. Međutim, „situacija se potpuno preokrenula za 30 godina”, kaže studija.Drugim rečima, dok je globalna nejednakost emisija 1990. godine prvenstveno bila vođena razlikom u emisijama između stanovnika bogatijih i siromašnijih zemalja, sada je sve više vođena razlikom u emisijama ljudi koji žive unutar svake zemlje, bogatih ili siromašnih.

U SAD najbogatijih 10 odsto moralo bi da smanji emisije za skoro 90 odsto da bi dostiglo cilj do 2030. godine. Međutim, donjih 50 odsto emitera bi trebalo da napravi male promene.

„Ekonomska nejednakost unutar zemalja nastavlja da pokreće mnogo dinamike koju posmatramo u smislu zagađenja”, ističe Čensel za Carbon Brief. On dodaje da je razumevanje ovih nejednakosti ključ za razumevanje „kako rešiti klimatsku krizu”.Da bi ove rezultate stavio u kontekst, Čensel upoređuje današnje emisije sa onima koje su potrebne da bi se zagrevanje ograničilo na 1,5C ili 2C iznad predindustrijskih nivoa. Da bi se zagrevanje ograničilo na 1,5C, prosečne emisije po stanovniku treba da padnu za više od dve trećine u odnosu na njihovu vrednost iz 2019. od 6t CO2e. Ovo bi zahtevalo da svi regioni osim podsaharske Afrike smanje emisije, a građani Severne Amerike bi morali da smanje svoje emisije više od 10 puta da bi ispunili cilj.

Pored toga, čini se da je „veliki deo stanovništva u bogatim zemljama već blizu nacionalnih klimatskih ciljeva za 2030. kada su oni izraženi u terminima po stanovniku”, primećuje se u radu.Na primer, kaže se, „nacionalno utvrđeni doprinosi uspostavljeni posle Pariskog sporazuma podrazumevaju cilj od oko 10t CO2epo stanovniku u SAD”.U SAD najbogatijih 10 odsto stanovništva moralo bi da smanji emisije za skoro 90 odsto da bi dostiglo cilj do 2030. godine. Međutim, donjih 50 odsto emitera bi trebalo da napravi male promene.

U Kini je razlika između grupa emitera još uočljivija. Svi osim prvih 10 odsto stanovništva mogli bi ostati ispod dozvoljenih gasova staklene bašte, čak i ako njihove emisije znatno porastu između danas i 2030. godine, otkriva studija. Međutim, 10 odsto najvećih emitera u zemlji trebalo bi da smanje emisije za oko tri četvrtine. Kako navodi potreban je fokus na luksuzne emisije, a to znači mnogo posla.

(Ilustravija Pixabay/RaBe)

(N1)

O autoru

administrator

Ostavite komentar