Од првог дечаковог сусрета са хијероглифима до коначног решења прошле су само двадесет и две године. Хиљадугодишњу загонетку решио је човек који је чврсто веровао да решење постоји. Дечак је одржао дато обећање.
Миодраг Иванишевић
Наслов поглавља само је подсећање на чудесну мнемо технику, често коришћену у давним студентским данима, помоћу које смо много брже прихватали сва важнија имена и појмове, a названу тако по титанки Мнемозини, оличењу памћења и сећања. Она се заснива на принципу избора праве речи, која ће нас подсетити на компликовану, нову реч, када нам затреба – само се сетимо те помоћне, једноставне речи. Име француског египтолога Жан-Франсоа Шамполиона, изузетно упорног човека који је, после много уложеног труда, успешно дешифровао египатске хијероглифе, памтили смо помоћу шампона, шампиона и шампињона.
Шамполион се први пут срео с хијероглифима 1800. године кад му је познати француски математичар и физичар Жан-Батист Фурије показао неке управо пристигле „трофеје”. Плен са Наполеоновог великог похода на Египат 1798. године био је изузетно богат – ту је било за свакога по нешто. Французи су покупили све што се могло померити, a звучи невероватно да су 1821. године успели пренети и комплетну таваницу из храма у Дендери, у краљевску библиотеку Луја Осамнаестог, који је за тај артефакт непроцењиве вредности платио Мухамеду Али паши 150.000 (оних) франака! Само поштено! Највеће занимање дечак је показао за плоче с хијероглифским записима и било му је несхватљиво да ни учени господин Фурије не зна да их прочита. Мршави једанаестогодишњак, који је већ тада течно говорио латински и грчки, самоуверено je најавио да ће једног дана он лично прочитати све те урезе. Све те урезе? У питању је мала игра речи јер се мисли на cвете урезе! Реч „хијероглифи“ (ἱερογλυφικά) значи управо то – свети урези. Од грчког ἱερός, хиерóс – свети, и γλύφω, глýпхõ – урезати).
За пар година научио је још десетак језика, а међу њима хебрејски, коптски, арапски, сиријски, халдејски, старокинески и санскрит. Са седамнаест година изабран је за редовног члана Академије у Греноблу! Вођен јаком интуицијом с невероватним жаром савладао је и коптски језик па је на њему, вежбе ради, почео водити дневник. Када би се додељивала награда за најдуже и најквалитетније припреме за решавање неког проблема Шамполион би морао бити високо пласиран.
На слици је „Камен из Розете”, базалтна стела исклесана 196. г.п.н.е. за време владавине фараона Птолемеја Петог. Исписана је хијероглифима, демотским (поједностављено писмо за брзо писање), и грчким писмом, a египтолози тврде да је реч о истом тексту. И Шамполион је кренуо од те претпоставке, али је до коначног резултата ипак дошао простим нагађањем! Француски војници случајно су је нашли 1799. године приликом утврђивања градића Рашида којем су убрзо дали име Розета.
Учио сам, а претпостављам и ви, да је Шамполион прочитао хијероглифе првенствено захваљујући поменутим текстовима, са стеле, где су се у картушима (фран. cartoushe – кутија, касета – назив за „омчу“ којом је опасано име неке важне личности – углавном фараона) налазила имена Птолемеја Петог и Клеопатре. Према неким изворима они су били брат и сестра, и као што је то постало уобичајено код фараонских породица, венчали су се да би несметано владали. Овде није реч о оној Клеопатри, на коју сте одмах помислили – то је била Клеопатра Седма, већ о првој Клеопатри – по којој су све остале добијале име!
У често цитираној књизи „Кад је сунце било бог” (Гдy слонце бyло богием) изузетно цењеног научника и писца Зенона Косидовског пише дословно: „Грчки натпис на Камену из Розете садржао је имена Птолемеја и Клеопатре. Иста имена су се стога морала налазити и у оба египатска текста.” Ова реченица је касније, као непобитна чињеница, навођена у бројним књигама о древном Египту! Наишао сам и на оригиналну теорију коју су, уз бројне доказе, поставили македонски научници др Томе Бошевски и др Аристотел Тентов, полазећи од тога да су Птолемеји били, пре свега, Македонци, и да је логично да се у средини стеле, на почасном месту, налази текст на македонском(!), на језику династије која је владала Египтом од 305. до 30. г.п.н.е!
Ама, можда су људи у праву – овако изгледа превод са грчког, последњег, 54. реда на стели: „Ова уредба биће уписана на тврдом камену светим (хијероглифима), матерњим и грчким словима, и постављена у сваком храму првих, других и трећих, поред лика краља – да нам живи вечно (жив нам и здрав био!)”. Шта је писац подразумевао под матерњим језиком? Генерал Птолемеј, који се у свим нашим књигама помиње као оснивач египатске династије Птолемејевића(?), добио је управу над Египтом приликом деобе територија, одмах после Александрове смрти. Клеопатра Седма била je једина особа из те династије, која је савршено савладала староегипатски, али да ли је то био и њен матерњи језик? Звучи логично?
Могао сам узети и мању слику камена, али тада не бисте видели оно што желим да вам покажем. Било би идеално да имате при руци добру графичку лупу или бар неку стару – дедину. Обележио сам сва места где се помиње Птолемеј. Укупно их је шест, с тим да је горње лево подоста оштећено. То су уједно и једини картуши који се налазе на стели из Розете. Могуће је да су се некада на њој налазили још неки, али ово је исти онај камен који је и Шамполион имао у својим рукама. Нико га после њега није ломио. На Камену из Розете, у делу с хијероглифима, Клеопатри нема ни помена, а нема га ни у делу на грчком! На интернету сам нашао сва три текста са стеле и ни у једном се не појављује Клеопатра! Некоме се причинило! У тексту на грчком Птолемеј се помиње 10 пута.
Ово је један од три идентична мања картуша с Птолемејевим именом (Од три мања картуша крајњи леви је знатно оштећен, али се јасно види да је и у њему писало ПТОЛМЕС.), а на стели се налазе и три знатно шира. На њима је иза имена фараона стављен и свети симбол анк (ст.егип. анкх – живот, душа), такође познат и као „кључ живота” или „кључ Нила”, а анк је староегипатска реч која означава живот и за њу постоји лако препознатљив пиктограм – по египтолозима, елипса симболизује материцу, а доњи крак пенис. Изговара се као анк, или анкх, а у последње време све чешће наилазимо и на израз анх. Потом следи још девет хијероглифа који додатно величају фараона.
Мало је познато да су хијероглифе читали и пре Шамполиона, са више или мање успеха. Енглез Томас Јанг први је схватио да Египћани нису имали само сликовно, метафоричко писмо, већ је оно, пре свега, било фонетско. Правилно је закључио да су хијероглифи углавном фонограми и да једном гласу одговара један хијероглиф. Египћани су писали као што су говорили! За оне који то не знају – фонограм је графема (писани знак) који представља фонему (изговорени глас) и омогућава записивање речи онако како се изговарају. У овом случају: један глас – једно слово.
Данас је јасно да је Шамполион само наставио Јангово дело, али он то никада није јавно признао. Не знам шта је било толико тешко у читању тих хијероглифа када пример изнад показује колико је све крајње једноставно. Молим вас да не схватите преозбиљно ово моје аматерско назовидуховито тумачење египатских хијероглифа, али и у свакој шали се може наћи нешто озбиљно – ако знамо да то тражимо. Глас П приказан је Правоугаоником, глас О једном Омчом, глас Л приказан је цртежом Лава, а глас С нечим Савијеним. А глас Е? Е – Е то не знам! Евентуално је перо у питању? Имате ли и ви неке оригиналне идеје за тумачење хијероглифа за гласове Т и М? Слово Т би могло бити, рецимо, Точак који је допола упао у песак, а слово М лако пролази као горњи крак кројачких Маказа!
Одувек ме занимало зашто су на неким цртежима или сликама хијероглифи окренути на леву страну, а на неким на десну. Постоји ли неко правило? Која је права страна? Фотографија доле, на којој је једна од варијација Клеопатриног имена, настала је у Изидином храму, на речном острву Филе, које је наводно већим делом године под водом. Богиња Изида је Хорусова сестра, и наравно, као што то већ бива, његова вољена супруга. Била је поштована и у старој Грчој, али и у старом Риму. Е, на том острву Филе, на постољу са великом Изидином статуом, писало је:
„Ја сам оно што је било,
Све што јесте,
И све што ће бити…”
На шта вас подсећа овај стих? А, само име Исис? Да, да, био сам сигуран да сте прочитали Нови завет и Откривење светог Јована Богослова 1:8 – „Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак, говори Господ, који јест, и који бјеше, и који ће доћи, сведржитељ”. (превод Новог завета: Вук Стефановић Караџић); Мудри Иво Адрић је написао: „Жена стоји као капија, на излазу као и на улазу овог света.”.
Ту се налазио и обелиск с грчким и хијероглифским текстовима којега је британски политичар, преводилац и истраживач, пребогати Вилијам Џон Бенкс 1821. године пренео на своје имање у Дорсету. На њему су се налазили и картуши са именима Птолемеја Седмог и његове сестре (и жене) Клеопатре. Сви заинтересовани су одмах затражили, и добили, корисне литографске отиске. У време када још није било фотоапарата египтолози су се сналазили на разне начине. Премазивали би бојом камене плоче, покривали их папиром и лаганим трљањем узимали отисак. Техника је слична ђотакуу (јап. 魚拓 риба + трљање), јапанској графичкој техници, која је настала пре много година као производ вековне жеље риболоваца да докажу неверницима колику су рибетину уловили. Неко се досетио да уловљену рибу премаже бојом и притисне је папиром – отисак је верно приказивао величину уловљене рибе. То се после лепо урами и показује…
Понекад би археолози у удубљења у камену утискивали расквашену хартију и чекали да се стврдне на жарком египатском сунцу, па је потом бојили. У оба случаја добијали су употребљив отисак, али изокренут попут одраза у огледалу. То је један од разлога зашто се исти текст појављује у две поменуте варијанте. Други разлог налази се у чињеници да су Египћани писали и читали хијероглифе здесна налево. Пошто је читаоцима од пресудног значаја само сазнање на коју страну гледају лавови и соколови приступило се извртању сличица. „Неразумљиву” реч АРТАПОЕЛК (а, можете ли је ви прочитати здесна налево?), прилагодили су интелекту просечних Енглеза и Француза, и написали је као
.
Верујем да сте лако препознали сва три хијероглифа коришћена и у Птолемејевом имену. Архитекти ће се лако сетити стандардног симбола клавира са „вежби простора”. Име у картушу почиње хијероглифом који ме неодољиво подсећа на тај клавир, а значење је, то вероватно и сами претпостављате, управо глас К. Простором доминира пар крупних краљевских орлова. „А – а то је орао?” Да, да, орао је хијероглиф за глас А, а цртао се, клесао или урезивао, у разним величинама и облицима. Хијероглиф сокола, симбол самог фараона, представљао је Хоруса и изговарао се као „бак”.
Приметили сте у картушу још четири нова хијероглифа? Погађате да испружен Длан означава глас Д, али Шамполион га је превео као Т. Жене су и у Старом Египту премазивале своје усне па ми је сасвим логично да су усне хијероглиф за глас Р. Р – руж? Пиктограми, крајње десно, полукруг и јаје – јасне „детерминанте женског пола”, пружају нам драгоцену информацију да је овде реч о Изидиној кћери. Али било како било, ипак недостаје један хијероглиф. Вероватно га је испустио пијани клесар!? Чак је појединим хијероглифима заменио места па се картуш чита као К-Л-А-О-П-Т-Р-А. Да ли овде можемо говорити о „слободном клесарском уверењу”. Ипак, претпостављам да је „уметник” потпуно свесно позиционирао орлове на овај начин да би уравнотежио садржај картуша јер је претила реална опасност да десна страна оптички претегне.
Отисак Клеопатриног имена (горе) скинут с Бенксовог обелиска, који је Шамполион за веома кратко време с успехом дешифровао, разликује се само по форми од њеног имена нађеног у Изидином храму. Садржај је употпуњен хијероглифом пера, који је тамо (свесно?) изостављен. Обратите пажњу на немале разлике у величини и распореду орлова у односу на претходни картуш. Који вам је прегледнији, да не кажем читљивији? Данас неки египтолози име у картушу читају као КЛИОПАДРА, два пера преводе и пишу као Y, а само једно перо по њима представља глас И.
Погледајте како је сам Шамполион у свом нотесу записао Клеопатрино име.
Неки научници су много година пре Јанга и Шамполиона читали хијероглифе на потпуно произвољан начин, без икаквих одређених правила. По њима су поједини хијероглифи представљали управо те нацртане појмове, али и све глаголе и придеве које скоро несвесно везујемо за њих. Цртеж сокола представљао је истоимену брзу птицу, али и појам брзине уопште, као и оштрооког појединца.
Половином седамнаестог столећа најцењенији познавалац хијероглифа био је немачки језуитски свештеник и светски признати научник Атанасије Кирхер (1601-1680), њемачки научник из реда исусоваца. Један од најсвестранијих научника 17. века – бавио се астрономијом, математиком, геологијом, географијом, лингвистиком, медицином, музиком, алхемијом и астрологијом. Студирао је латински, грчки, хебрејски, арапски а његови претерано живописни преводи староегипатских текстова били су толико популарни да је, на бројне захтеве читалаца, 1652. године објавио речник коришћених алегорија. Међу првима је открио везу између хијероглифа и коптског језика!
Приступивши хијероглифима као сликовним ребусима, као старој причи испричаној сликама, као некој прастарој дечјој сликовници, дозволио је себи пуну слободу и прихватио се њиховог решавања добијајући резултате који нас данас могу само насмејати. Лако је могуће да је Атаназијус и тада некога насмејао, али нико од бројних млађаних научника није смогао снаге да примети да је цар го.
Занимљива је прича о отисцима „текстова” из храма у Абу Симбелу, које је Шамполион добио у септембру 1822. године. Посебно га је заинтересовао отисак картуша са четири хијероглифа. Два иста симбола на десној страни одмах је препознао. И ви сте? Баш су лепо С – савијени!
Хијероглиф за глас С био му је познат из оног Птолемејевог картуша са камена из Розете, али остала два била су му потпуно страна. Очито се радило о имену фараона иначе не би било у картушу! Немам податак да ли се Шамполион у доколици бавио ребусима, али оно што је потом урадио неодољиво ме подсећа на решавање енигматског задатка.
Пала му је на памет оригинална идеја да сви хијероглифи не морају бити само фонограми, већ да се ипак ту и тамо из неког разлога може појавити и понеки пиктограм, сликa која замењује слово, односно има словну вредност, a може означавати један, два и више гласова, или целу реч. Скоро две стотине година после Кирхера и Шамполион је покушао решавати хијероглифе попут ребуса. Човек се исправљао у ходу. Знао је да су „савијени штапови” у ствари два слова С па је постојала извесна могућност да је реч о словном ребусу.
Претпоставивши да је круг с тачком у средини стилизовани цртеж сунца, а с обзиром да је на коптском сунце РА, правилно је закључио да се овде ради о двогласном пиктограму. Цртеж је мењао целу реч! Круг с тачком у средини и дан-данас се користи као планетарни симбол Сунца. Добра решења никада не застаревају.
Значи, „ребус” се састоји од два слова С на крају речи, цртежа Сунца на почетку и још једног недефинисаног симбола у средини. Требало је само повезати све елементе прастарог комбинованог ребуса! Познато је да су стари Египћани, као и Јевреји и Арапи и још неки народи, често у текстовима изостављали самогласнике па су се два „штапа” лако могла читати као: АСИС, АСЕС, САС, СЕС, СИС, СИСА, СОС или СУС. Ово су само неке од многобројних опција…
Једини фараон чије се име идеално уклапало у комбинацију РА_СЕС није био нико други до велики Рамзес, вероватно један од најпознатијих фараона свих времена. Управо с тим сазнањем схватио је да хијероглиф у средини картуша може бити само ознака за глас М (данашњи египтолози га читају као МС!), а да се садржај картуша изговарао, без сумње, као РАМСЕС и никако другачије, јер ништа друго није могло да се уклопи. Можете ли замислити Шамполионово изненађење када је схватио да се све врти око коптског – језика на којем је годинама детаљно водио свој дневник. Звучи невероватно, али језик древних хијероглифа био је управо коптски!
Од првог дечаковог сусрета са хијероглифима до коначног решења прошле су само двадесет и две године. Хиљадугодишњу загонетку решио је човек који је чврсто веровао да решење постоји. Дечак је одржао дато обећање.
Овде је приказан картуш наводно са именом фараона Кеопса, самим чудом пронађен у Великој пирамиди, који се након извесног времена показао као фалсификат, а био је убачен, да не кажем подметнут, да би донеo славу и одређене повластице срећном налазачу – ту се пре свега мисли на пуковникa Хауардa Вајзa. Исти такав потпис се налази и на дну фигурице од слоноваче високе око 7,5 центиметара, која је по египтолозима била и лични печат великог фараона. А како ми знамо да она приказује баш њега?
Човек је направио пирамиду високу 146 метара и нигде у њој, или на њој, није оставио своје име, али је зато потписао ову смешно малу фигурицу и бацио је у песак надајући се да ће је неко некада пронаћи. Нису ме убедили, а вас? Уосталом, и њено налажење крајње je невероватно као и све остало што је повезано са древним Египтом!
Мислим да Кеопсов картуш, као и поменута фигурина, заслужују посебну причу ?
Kњигу „Ребуси и како их се решити“, Миодрага Иванишевића, можете наћи у свакој боље снабдевеној књижари или наручити поузећем: телефон
066/240 499 или e-mail miodrag.ivanisevic@gmail.com
