Вишеодишња научничка потрага је, по свему судећи, уродила плодом. Двјица Американаца, др Крстен Бонема и др Алегзандер Честер открили су код својице младих болесника промену (мутација) на „наследној јединици”, скраћено названој PIEZO2 због које се мање лучио протеин поменутог гена у ћелијама у поређењу са уобичајеним. Да ли сте погледали филм „Шесто чуло” с Брусом Вилисом у насловној улози?
Плакат за филм „Шесто чуло”
У многим источњачким културама шесто чуло је хиљадама година део појединих веровања. Недавно су амерички научници потврдили да је то исправно и да се докази скривени у човековим генима. Насупрот малочац споменутиј филмској скаски у којој је дечак „виђао мртве људе”, др Карстен Бонеман и др Алегзандер Честер из Националног иститута за неуролошка обољења и мождане ударе сматрају да то више наликује предосећају (интуиција) болесника када су остала чула, мириса, укуса, вида, додира и слуха, на известан начин пригушена.
И тада се догађа нешто
необично: нервна мрежа
малтене надомешћује
умањења чула.
Свој налаз утемељили су на проучавању ретког поремећаја уочивши промену (мутација) гена који бројни имају, скраћено названог PIEZO2. У два случаја лечења младих (од девет и 19 година) запазили су известан мањак лучења протеина поменуго гена у ћелијама у поређењу са уобичајеним. На основу тога су закључили да би то могао бити узрок извесних неуролошких симптома који су се код лечених испољили.
Отишли су корак даље изјавивши да је ова „наследна јединица” могла бити повезана с чулом додира. Измењена на неки начин, она изазива помањкање осетљивости појединих чула, што се може довести у везу с раширеним интуитивним одзивима. И тада се догађа нешто необично: нервна мрежа малтене надомешћује умањења чула одговарајући на надражаје попут предосећаја. Често се каже да ова појава више заступљена код жена.
Чудесно сједињење
Неуронаучница др Триша Стратфорд (Аустралија) још 2010. обзнанила је да „шесто чуло” постоји, после петогодишњег изучавања. Извесно је да двоје људи могу бити психолошки усклађени – делови нервног система раде у хармонији, иако нису у међусобном физичком контакту.
Посматрала је, како наводи, 30 добровољаца покушавајући установи како долази до менталног усклађивања између пацијента и психотерапеута. Помоћу електрокардиографа бележила је „тренутке сједињења” у току разговора. Најузбудљивије појаве збивају у делу мозга званом паријетални режањ који се узнемири. Када дође до тог тренутка, могу се читати мисли и покрети у дубљим слојевима.
Да би дошло до дубоке „менталне синхронизације”, најбоље је да једна од особа (терапеут или пацијент ) веома пажљиво слуша. „Стање јединства” постаје јаче након два или три састанка. Чини се да се с другима зближавамо дубље ако користимо „шесто чуло” и друга чула која подстичу стваралачку имагинацију.
Види магнетно поље
Ген PIEZO2 регулиште нарочите видове људског додира и властитог доживљаја тела (проприоцепција), што се тешкоћама које су двојица болесника имали у кретању и одржавању равнотеже. Упркос томе, обојица су то савладавали ослањајући се претежно на вид и остала чула.
Имају ли, дакле, људи, шесто чуло? Доскора је такво питање сматрано бесмислицом, с научне тачке гледишта. Искрено говорећи, учењаци су имали на уму наглабања свакојаких учитеља који су олако обећавали проницање у онострано. Пре пет година, међутим, истраживачи су се суочили с природном појавом – виђењем Земљиног магнетног поља.
Тајанствено чуло у очима
Моћ за коју се претпостављало да је ограничена једино на корњаче, ластавице и још неке животиње што се волшебно усмеравају на својим дугим путовањима, крије се, по свему судећи, и у човековим очима. И то је откривено испитивањем криптохрома 2 (human crzptochrome 2 preotein), кључног протеинског састојка за геомагнетно опажање. Иако је на генетској грани веома удаљена од нас, у винској мушици (Drosophila) она испољава задивљујуће деловање. А у знатној количини, нећете веровати, налази се у људским очима. Може ли тај протеин, веома изражен у мрежњачи (ретина), да буде човеков својеврсни пријемник електромагнетских таласа?
Шта је то водило давне
житеље Полинезије у
малим чамцима преко
океана на пловидбама,
дужим од пет хиљада километара?
На Универзитету Масачусетс (Медицинска школа) годинама су усавршавали праћење биолошких мена на лептировима монарсима који преваљују велика растојања. Летећи све више ка северу у потрази за млечним биљем, у позно лето стигну и до најсевернијих предела европског и америчког континента. Али то нису исти који кренули на далеки пут с југа, већ њихови потомци! Зашто?
Чудесни протеин
Зато што се у току сеобе излегло неколико нових нараштаја. С приближавањем јесени и хладнијих дана, сви преживели се враћају у топлије крајеве у огромним ројевима, прекривајући повећи део неба (према неким подацима, и преко тридесет километара у ширину)! И сваке године неизоставно прелете истим путевима. Откуда то знају, ако не користе сателитско навођење (немају мобилне телефоне)?
Слично се запитао неуробиолог Стивен Реперт. Шта је то водило давне житеље Полинезије у малим чамцима преко океана на неизвесним пловидбама, дужим од пет хиљада километара? Да ли је било довољно (и упутно) гледати само у ноћно небо обасуто звездама? Истраживачко трагање започео је одгенетајући криптохром, протеин осетљив на светлост, који управља дневним ритмом телесних ћелија. Како тај невидљиви сунчани компас поменуте инсекте наводи на ваљан пут? Још приде: зна се да лептирови-селице лете без грешке и када је сунце заклоњено!
И то је физико-хемичаре подстакло на размишљање да наведени протеин бележи магнетска колебања. Другим речима, упитали су се да ли им он омогућује да осећају Земљино магнетно поље.
Исти као код муве
Лабораторијска испитивања су започела с винским мушицама, чије је гене нешто лакше премештати, и пре три године је установљено да су и оне у стању да га уоче. Под једним условом: ген за криптохром мора да буде у ваљаном радном распореду, да буде исправан.
Затим су показали да два гена лептира монарха, која су заменила мушичин у праћењу магнетног поља, имају исту сврху. Занимљивије то што је један од та два истоветан одсечку ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) у човековом гену за криптохром. Одмах је заискрила нова питалица: Може ли човекова „наследна јединица” да васпостави „магнетни осећај” у винској мушици чија је претходно успавана? На реду је, по свему судећи, још једно процењивање људске магнетне пријемчивости.
Колико нас у томе омета
електромагнетни свет који
смо сами изградили, а на
чије последице нас је одавно
опоменуо Никола Тесла?
Човеков ген за криптохром особито је делотворан у очима, што подгрева очекивања да се магнетно поље на известан начин може опазити, уколико речени протеински састојак делује на мрежњачу и обратно (интереакција). Неуробиолог Стивен Реперт, наиме, претпоставља да се таква врста усмеревања временом загубила, имајући на уму да се осећај за магнетно поље изворно користио за сналажење у простору. Животињама је, пре свега, олакшавао да одреде свој положај.
Зависно од распореда помињаног протеина у оку, инсекти су у стању да распознају светлије или тамније предмете усмерававајући се према магнетном пољу. Успоставља се, у суштини, нека врста мреже или решетке показивача у видном опсегу на основу којих веверица проналази закопа жир или лисица у једну слику обједињује и што види и што чује. Највише изненађује, свакако, чињеница што су винске мушице у огледима, иако им је криптохром делимично уништен, и даље осећале магнетно поље.
Теслина опомена
Уколико лептирови, птице и лисице располажу таквом моћи, зашто је она заувек одумрла код човека? Колико нас у томе омета електромагнетни свет који смо сами изградили, а на чије последице нас је одавно опоменуо генијални Никола Тесла? Хоћемо ли, напокон, повратити загубљено шесто чуло?
Одогонетка се крије у томе како податак из криптохрома преноси у нервни систем. За сада то никоме није јасно.
Познато је да човек околни свет доживљава преко пет чула. Ајкуле, неке праисторијске рибе и поједини морски кичмењаци обдарени су и шестим, којим откривају слабашно електрично поље у води и користе га за проналажење плена, усмеравање и општење.
Нећете се изненадити: и људи су га имали!
После дуже четврт века истраживања откривено је да је шесто чуло красило већину кичмењака – готово 30.000 врста копнених сисара и отприлике исто толико врста риба зракоперки (96 одсто од 25.000 врста) – који потичу од заједничког претка с развијеним пријемом електричних подржаја.
А то је, вероватно, била морска риба грабљивица са изванредним видом, чељустима и зубима, а и својеврсним биолошким откривачем у виду пруге са обе стране тела за препознавање најслабијег таласања воде. Живела је пре око 500 милиона година, а потомци су јој приближно 65.000 врста данашњих кичмењака.
Вук Живковић
