Насупрот критичарима Фројда који кажу да је он застарео, сада нам је више неко икад потребна психоанализа као једини оквир у коме се може расветлити тај велики противречни хаос који називамо сексуалност.
Недавно је свет обишао вирални снимак Далај Ламе који током церемоније тражи од седмогодишњег дечака да га загрли, а затим му каже: „Сисај ми језик”. Публика на Западу је већином осудила Далај Ламу због неприкладног понашања, уз спекулације да је сенилан, педофил или и једно и друго. Они милостивији су приметили да је у тибетанској култури плажење језика ствар традиционалне праксе – знак доброћудности (показати да језик није црн, што би указивало на зло). Па ипак, тражити од некога сисање језика нема везе с традицијом.
У ствари, прецизан тибетански израз је Che le sa, што се отприлике преводи као „једи мој језик”. Баке и деке то често користе да с љубављу задиркују унуке у смислу: „Све смо ти дали, остаје још само да нам поједеш језик”. Непотребно је рећи да се смисао изгубио у преводу. (Енглески је Далај Ламин други језик и он њиме не влада као матерњим).
У одређеном смислу, прелаз од нацистичких дробилица јаја ка еротској направи која се користи у садомазохистичким играма може се посматрати као знак историјског напретка.
Наравно, чињеница да је нешто део традиције не искључује преиспитивање и критику. Kлиторидектомија је, такође, део древне тибетанске традиције, али је данас сигурно не бисмо бранили. Чак је и плажење језика претрпело чудну еволуцију у последњих пола века. Kако пишу Вонг Лишонг и Тсеринг Шакја у књизи „Борба за Тибет”: „За време Kултурне револуције, ако би стари земљопоседник срео ослобођене кметове, стао би са стране, на одстојању, пребацио рукав преко рамена, погнуо се и исплазио језик – знак поштовања које они нижег одају онима вишег статуса – и усудио би се да настави својим путем тек након што бивши кметови прођу. Сада (након реформи Денг Сјаопинга) ствари су се вратиле на старо: бивши кметови стоје крај пута, клањају се и плазе језике, пропуштајући своје старе господаре. Био је то суптилан процес, добровољан, нико га није наметао ни објаснио.”
Ту плажење језика означава самопонижење, а не брижну љубав. Након Денгових реформи, бивши кметови су схватили да су опет на дну друштвене лествице. Још је занимљивија чињеница да је исти ритуал преживео тако огромне друштвене трансформације.
Да се вратимо на Далај Ламу. Вероватно је да су кинеске власти оркестрирале или подстакле ширење снимка да би компромитовао фигуру која је оличење тибетанског отпора кинеској доминацији.
У сваком случају, сада имамо увид у Далај Ламу као свог ближњег у лакановском смислу те речи. Он је Други, несводив на нас, чија другост зјапи пред нама као понор. Високо сексуализована интерпретација његовог понашања одражава непремостив јаз у културалном разумевању.
Случајеви неприступачне другости могу се наћи и у западној култури. Пре много година сам читао о томе како су нацисти мучили затворенике и био трауматизован открићем да су се индустријским дробилицама гњечили тестиси жртава. А онда сам недавно наишао на онлајн рекламу за исти производ: „Изабери своју муку за задовољство… Дробилица за јаја од нерђајућег челика… брутална играчка за мучење, хардкор тортура за јаја… ако лежите у кревету са својим партнером, меланхолични и уморни од живота, право је време. Муда вашег роба зрела су за дробљење. Тренутак који сте чекали, прави алат за брутализацију његових јаја.”
Замислимо да пролазимо поред собе у којој два мушкарца уживају с том направом. Ако чујем да један од њих јауче од бола, вероватно бих погрешно разумео шта се дешава. Да ли да покуцам на врата и љубазно питам, ризикујући да испаднем идиот: „Да ли сте заиста пристали на то?” Уколико бих продужио даље игнорисао бих могућност да се ту заиста одвија чин тортуре.
Или замислите сценарио где мушкарац ради нешто слично жени подвргавајући је добровољном мучењу. У наше доба политичке коректности многи би аутоматски претпоставили принуду или би закључили да је жена интернализовала мушку репресију и идентификује се са својим непријатељем. Немогуће је приказати ову ситуацију без двосмислености, неизвесности или конфузије, јер заиста постоје мушкарци и жене који уживају у одређеном степену мучења, посебно ако се оно изводи као да нема сагласности. У овим садомазохистичким ритуалима чин кажњавања сигнализира присуство неке базичне жеље која повлачи казну. Рецимо, у култури у којој се силовање кажњава бичевањем, мушкарац може тражити од свог ближњег да га брутално ишиба, не као облик искупљења, већ зато што гаји дубоку жељу да силује жене.
У одређеном смислу, прелаз од нацистичких дробилица јаја ка еротској направи која се користи у садомазохистичким играма може се посматрати као знак историјског напретка. Али то иде упоредо с „напретком” који неке од нас наводи да из класичних уметничких дела истребљују сваки садржај што би некоме био увредљив.
Препуштени смо култури у којој је у реду да се добровољно упустимо у нелагоду на нивоу телесних задовољстава, али не и у домену речи и идеја. Иронија је, наравно, у томе што ће забрана или потискивање само учинити да одређене речи и идеје буду привлачније и моћније као скривене, профане жеље. Чињеница да је то забранио неки суперего обезбеђује задовољство које те речи и идеје иначе не би имале.
Зашто изгледа да већи степен слободе за собом повлачи већу импотенцију и осетљивост? И зашто се, под одређеним условима, задовољство може доживети само кроз бол? Насупрот критичарима Фројда који кажу да је он застарео, сада нам је више неко икад потребна психоанализа као једини оквир у коме се може расветлити тај велики противречни хаос који називамо сексуалност.
(Пешчаник)
