Да ли је оно што је апсолутно савршено заправо истовремено несавршено, да ли тачке преклапања дају 0, ако је тако онда нема ничега?
Теодора Стојановић
Да ли сте се запитали шта је то смисао постојања, смисао живота како вашег као појединца, тако и уопште? То је питање које је мучило бројне филозофе, како у античко доба па тако и данас. За разлику од питања шта је то живот, питање о смислу живота је питање са мноштвом одговора.
На својим сликама, поред тога што говорим о вредностима, свету, будућности, људским манама и врлинама, времену, разматрам у највећој мери тему смисла живота на Земљи и износим свој став. Смисао постојања је непостојање. Смисао живота је смрт.
Али онда шта смо ми? Можда ништа,
можда смо само мозгови у тегли које
стимулише неки велики научник, као
што је претпоставио Роберт Нозик?
Иако звучи парадоксално, ипак није. Живот је један ток, мисија на Земљи чији је крајњи циљ ослобађање. СМРТ= СЛОБОДА.
Често људи животом сматрају живот душе у телу и причају о некој захвалности за то што постоје на овом свету. Ја својим сликама износим свој став по коме прави живот није живот у ропству.
Свака душа има свој оклоп који је са њом срастао и са којим мора да живи. Оклопи су механизми којима смо прилагођени, којима управљамо и према којима се управљамо. Они спутавају душу да чини све што може по својој природи да чини. Овоземаљски живот је једна од школа душе коју она мора проћи.
Све што постоји има сврху. Kада душа обави свој задатак на Земљи она постаје слободна од окова тела. Свако од нас има мисију, коју мора обавити, пре него што се ових окова ослободи. Тог задатка је неко свестан а неко још није, али одговор увек може пронаћи у себи самом у својој подсвести.
Тело је трулежно и пропадљиво, сваки тренутак носи једну дозу неизвесности. Док је, са једне стране, наш оклоп савршено спојен систем, са друге стране, тај систем је лако уништив. То отвара питање граница апсолутне савршености и несавршености. Да ли је оно што је апсолутно савршено заправо истовремено несавршено, да ли тачке преклапања дају 0, ако је тако онда нема ничега?
Али онда шта смо ми? Можда ништа, можда смо само мозгови у тегли које стимулише неки велики научник, као што је претпоставио Роберт Нозик. А можда смо производ досаде неке више енергије која нас је креирала као што ми креирамо уметничка дела, и која се са нама поиграва стављајући нас у разне ситуације и проучава како се сналазимо.
Било да је тако или другачије, наш боравак у телу био би бесмислен кад не би постојао неки смисао, сврха због које се налазимо ту где се налазимо. Зато вас све позивам да се замислите и покушате да ту сврху освестите у себи.
(Кратак есеј је својеврсна позивница за изложбу коју смо, за сваки случај, убацили).
