Брзина има своје границе – на отвореном путу и у Серенгетију. Животиње средње величине су најбрже, иако теоретски би то требало да буду најкрупније. Ново изучавање које повезује хитрину и величину 474 врсте показује да образац важи, свеједно да ли трче, лете или пливају.
Научници су дуго били збуњени. Велике животиње имају дуже ноге или крила да стигну од тачке А до тачке Б. И крупнија тела која се одликују вишим метаболичким учинком и већим бројем брзотрзајућих мишића, потребних за претварање хемијске енергије у механичку енергију и нагло убрзавање. Зашто, дакле, гну није бржи од гепарда?
Брзогрчећи мишићи обезбеђују снагу за убрзавање, али брзо замарају. Када животиња постане сувише велика, дуго убрзава и за то време мишићи потроше сву енергију пре него што се достигне највећа брзина. Насупрот томе, мањим животињама треба мање времена да постигну тај циљ.
Пресудан је, дакле, чинилац „опстани или нестани”: време потребно да животиња убрза до највеће теоретске брзине, а горња граница је заснована на телесној маси и метаболичкој стопи, написали су истраживачи у часопису „Природна екологија и еволуција”. Подаци обухватају брзину и величину од шпанских гриња (300 микрограма) до плавог кита (108 метричких тона).
