Србисти Филолошког факултета у Београду и САНУ последњих година заговарају идеју да курсеве српског језика треба увести као обавезне на све високошколске студијске програме у земљи. Треба ли увести предмет српски језик на све факултете?
Проф. др Бобан Арсенијевић
Kао разлог се наводи оцена да говорници српског језика генерално показују низак ниво језичке културе, и да је то поготову велика сметња за оне са универзитетским образовањем.
Мој посао укључује наставу на аустријском универзитету.
На курсевима осим студената филолошких дисциплина имам и оне са економије, медицине, биологије, спорта, који моје предмете слушају као изборне.
Сви моји студенти положили су матуру, јер је то у Аустрији услов за универзитет.
Резултати њиховог образовног система су врло очигледни.
Домаћи, семинарски, дипломски радови које добијем смислено су организовани, јасно написани, формулације су примерене садржају.
Пре Аустрије, десет година сам предавао на универзитету у Србији.
По нивоу културе изражавања, аустријски студент спорта приметно је изнад студента српског језика и књижевности у Србији.
Ово нарочито забрињава имајући на уму да се потоњи припрема да вештине језичке културе не само примењује, већ и преноси другима.
Ово никако не значи да ми имамо горе студенте или наставнике него нека друга земља.
Студенти и наставници су производ стања духа, и конкретније – институција које их образују.
Срж проблема је у томе да, уз мали број изузетака, управо универзитетски професори српског језика, поготову они у области језичке културе, немају ни теоријско знање ни практичне вештине и искуства у овој области.
О томе сведоче садржај и квалитет њихових научних и стручних публикација, сведоче силабуси методичких курсева на студијама српског језика и књижевности, основно- и средњошколски наставни планови и програми за српски језик и књижевност, резултати наших ученика на стандардизованим тестирањима.
Илустрација (Драган Стојановић)
Сви који смо студирали српски језик и књижевност знамо да на овим студијама језичка култура – која треба да буде најпрактичнији и најконкретнији сегмент филологије једног језика – има статус далеке и апстрактне идеје, идеолошког конструкта који је предмет бројних флоскула и понеке књиге, али коме нема места у материјалној стварности.
Статус некаквог једнорога о коме су написани бројни узвишени стихови, али кога нико није видео или додирнуо.
Она се не везује за конкретне особине добро и примерено употребљеног језика и поступке којима он настаје – већ за вртлог нејасних слика и представа, смесу граматичких термина, изанђалих фраза и историјских ретроспектива.
Тако се већ током студија будући наставници асимилују у једној култури која наставу језичке културе схвата као лаж у којој сви учествујемо.
Читав образовни систем жртва је те октроисане лажи.
У наставним плановима и програмима српског језика и књижевности – у чијој изради учествују управо стручњаци за методику и језичку културу – језичка култура као област, односно као наслов, заузима маргинално место.
Да ствари буду још много горе – оно што под тим насловом стоји углавном не спада у корисне вештине и знања која ће ученике оспособити да успешно користе језик у професионалном и приватном животу.
Једна од наставних јединица у области језичке културе у актуелном програму гласи „Акценат, речи, групе речи, реченице (смисаонице)”. Друга је „Kазивање и рецитовање напамет научених књижевноуметничких текстова”.
Не треба бити експерт нити изразито емпатична особа да нас опхрва стид док ово читамо.
А када се планови и програми преточе у реалност, онда и тај маргинални удео садржаја названог језичком културом нестане. Настава се сведе на лектиру и понеки час граматике.
Писмени радови који би требало да представљају проверу напретка у области језичке културе – пишу се у магли жанровски недефинисаног текста и без јасно предвиђених задатака и циљева или са задацима и циљевима који немају непосредне везе са основним елементима језичке културе.
Није претерано рећи да језичка култура у србистичкој настави, као ни у науци – не постоји.
Проширењем овакве наставе и на универзитет не може се постићи ништа: мало више ничег остаје ништа.
Осим што ће они који су заслужни за то што наша деца не добијају одговарајући тренинг у употреби језика бити награђени новим радним местима и тиме добити додатни мотив да одрже status quo.
Јер ако би основне и средње школе почеле да дају потребно образовање, све те катедре србистике на машинским, ветеринарским, шумарским факултетима би поново постале непотребне.
Проблем се може решавати само системски.
Илустрација (Видовдан.орг)
Универзитети најпре треба да произведу или привуку и за професоре методике и језичке културе поставе стварне експерте у овој области – и на учитељским факултетима, и на србистичким програмима студија (привремено решење до стасавања сопственог кадра могле би бити колеге са страних филологија, на којима се стварној језичкој култури придаје значајна пажња).
Они би требало да реформишу наставне планове и програме у основним и средњим школама тако да језичка култура која то заиста јесте дође на централно место, и да обезбеде да се ти планови и програми у настави реализују.
За ово је пак потребно наставном особљу у области српског језика и књижевности понудити обуку у области наставе језичке културе и осигурати да матура по новом систему укључи јасна очекивања у области језичког изражавања.
У том системском решавању, важно је и раскрстити са мистификацијама и ненаучним погледима на стандардни језик.
Наставницима и ученицима се мора помоћи да увиде да стандардни језик није ствар одлуке некаквих ауторитета, већ природно настали варијетет који се везује за друштвене домене са обележјем престижа (политика, велики медији, висока администрација, наука) и стога и сам добија престижни статус.
Таквим статусом он својим успешним корисницима доноси предност у друштвеним односима, те је у интересу свих да га што боље савладају. Али ствар је личног избора и идентитета сваког грађанина у којој ће мери то учинити, и да ли ће затим реализовати ту корист – или ће је се пак одрећи из било ког од могућих мотива: лојалности локалној заједници, сликовитости, оригиналности, непристајања на друштвене односе престижа, штедљивости према когнитивним ресурсима.
Увођење озбиљног научног и наставног приступа језичкој култури је тежак, захтеван задатак, који ће несумњиво наићи на много отпора на различитим нивоима.
Самозвани експерти за језичку културу, неговаоци садашњег празно-реторичког приступа овој дисциплини, неће се добровољно померити са својих места.
Наставници српског језика и књижевности неће лако променити дубоко уврежено погрешно разумевање језичке културе и усвојити нове вештине и знања.
Израда нових планова и програма, нових наставних материјала, тражиће много рада и неће протећи брзо.
Али добит, и за појединца, и за заједницу – вредна је сваког ризика и сваког напора, а сваки дан одлагања носи огромну цену.
(Извор Данас)
