Да Бог није раније измишљен неко би га морао осмислити и то само да би Бах могао да компонује музику посвећену њему.
Јохан Себастијан Бах био је лутеран (протестант), научници сматрају да је био верник, али је утисак да му је музика била важнија, док му је религија служила као инспирација. Иако је дубоко разумео религију, утисак је да му није била неопходна да би стварао ремек-дела. Музика се у то доба (18. век) слушала током службе у цркви па је Бах највећи број дела компоновао за верске потребе. Ипак, када је напустио Вајмар сместио се у Kофен, град у коме је владао калвинистички кнез Леополд од Анхалт-Kетена. Kалвинисти нису били склони музичким акробацијама у кући божјој. Могло би се закључити да је Бах тако остао без посла. Међутим, уопште му није сметало што не може да пише религијске комаде, одмах се бацио на световну музику.
У Kофену је написао чувена дела: Брандебуршке концерте, Свите за виолончело соло, Добро темперовани клавир, Сонате и партитуре за виолину, оркестарске свите, чувену хроматску фантазију и фугу у де-молу… Дакле, дела која нису нимало заостајала за композицијама посвећеним Богу. Бах и Леополд су постали пријатељи. То пријатељство није прекинуто све до кнежеве смрти 1728. Бах је пет година раније прешао у Лајпциг, где је поново почео да пише духовну музику.
Бахова музика, а посебно „Миса у ха-молу” превазилази појединачне ноте, музичку теорију, чак и саму музику. То дело вас тера да уроните у њега, да пловите тим апстрактним пределима.
Религија је била тема његове музике само јер је била важан део друштвеног живота, а утисак је да је Бах могао да напише музику чисте лепоте на било коју тему. Ипак, пошто му је публика била дубоко религиозна он је писао за њих. Других није било.
Једно од највећих духовних дела, не само у композиторовом опусу, већ у историји музике, јесте чудесна „Миса у ха-молу”. Бах је написао више од 1.000 композиција. Пошто се без престанка откривају нове и придодају његовом опису, тешко је тачно рећи колико их је укупно написао. Бројање је у једном тренутку стало на 1.080 дела, а онда су у 20. веку почели да откривају изгубљена дела. Према неким бројањима има их чак 1.500.
Бах је „Мису у ха-молу” завршио 1749, годину дана пре смрти. Много раније је почео да пише композиције које ће бити база за ово, практично завршно, композиторово дело. Све почиње 1724. године, а мајстор наредних 25 година бруси једно од најважнијих дела западне музике. Протестантски композитор ухватио се укоштац с најважнијом формом католичке музике – мисом. Тај спој протестантизма и католицизма донео је свету дело које ће постати кључна тачка заједничког музичког наслеђа свих људи, целог човечанстава, али не одмах. Миса је морала мало да сачека.
Шансе да свет никада не чује Бахово ремек-дело биле су велике. Дело је било заборављено и изгубљено цео један век. За композиторовог живота није изведено у целости, само су неки делови коришћени на недељним службама. Дело је први пут изведено у целини у Лајпцигу 109 година након Бахове смрти. Свет се тек тада упознао с духовним делом које поништава верске разлике и учи нас да се до лепоте долази спајањем различитости, а не раздвајањем. Бах у „Миси у ха-молу” спаја две своје опсесије: патњу и тугу са радошћу и тријумфом. Тако још једном спаја наизглед неспојиво.
Дело које препоручујемо превазилази религиозни оквир, иако су и садржај и форма стриктно дошли из црквене музике. То потврђује сама пракса. „Миса у ха-молу” никада није извођена за време службе, јесу неки делови, али дело у целини није било део религијског обреда. Да би дело било изведено потребно је испунити неке техничке услове, треба окупити велики број професионалних музичара (што је готово немогуће у црквама), а потом радити месецима или чак годинама да би се уопште могла заказати премијера. Неки хорови и оркестри су се припремали три године да би могли да наступе пред публиком. Миса је уметничко дело које могу да изведу само професионалци, али не баш сви, већ само они посвећени.
Многи познаваоци то дело сматрају „највећим делом свих времена и свих људи”. Музиколог Алберто Басо је написао: „Миса у ха-молу је монументално дело, синтеза свих стилских и техничких доприноса које је кантор дао музици. Али то је такође запањујући духовни сусрет светова: католичког и лутеранског.”
Бахова музика, а посебно „Миса у ха-молу” превазилази појединачне ноте, музичку теорију, чак и саму музику. То дело вас тера да уроните у њега, да пловите тим апстрактним пределима. Бахова музика вас може завести, ако јој допустите, а када вас увуче унутра даће вам нешто што до сада нисте искусили – у исто време ће вас смирити и узнемирити, даће вам материјала за размишљање, а пустиће вас да опустите ум и медитирате. Бах вам не нуди све, он мири супротности за које сте мислили да нису спојиве.
Није лако борити се скоро два сата са супротстављеним световима, али вреди покушати. Ако и не пронађете Бога, што је званично циљ, наћи ћете Баха, што је сигурно много боље и здравије за развој духа, а можда и тела.
(Пулсе)
