Споро старење или поступно физичко пропадање временом не подразумева да су животиње бесмртне. Зубу времена нико не може утећи.
Две студије објављене недавно у часопису Science понудиле су доказе о старењу одређених хладнокрвних врста које доводе у питање теорију еволуције да је старење или поступно физичко пропадање тoком времена, неизбјежна судбина. Иако су постојали занимљиви појединачни извештаји – попут оног о сејшелској корњачи Џонатану, која ове године пуни 190 година – били су анегдотални и та тематика није се суставно проучавала, рекао је AFP-у еколог за дивље животиње Дејвид Милер са Универзитета Пен стејт.
Научници су често и садржајно проучавали птице и друге животиње у дивљини, рекао је Милер, али много тога што смо знали о водоземцима и гмизавцима било је сакупљено успут. Он је са сарадницима зато прикупио податке из дугогодишњих теренских студија које су укључивале популације 77 врста у дивљини, али овог пута укључујући корњаче, водоземце, змије, крокодиле и морске корњаче.
Научници већ дуго мисле да ектотерми старе спорије – јер им је потребна спољашња температура за регулацију температуре тела и да стога имају спорији метаболизам – од ендотерма, који стварају властиту топлоту и имају бржи метаболизам. Овај однос вреди и за сисаре.
У свима су проучаване животиње које су биле уловљене и означене, а затим су их истраживачи годинама пратили да би видели хоће ли их поново пронаћи. Тим поступком процењивали су смртност на темељу вероватноће. Сакупили су, такође, податке о томе колико година су животиње живеле након постизања полне зрелости. Kористили су статистичке методе за утврђивање стопе старења и дуговечности, односно доби у којој је 95 посто популације већ мртво.
„Пронашли смо примере спорог старења”, објаснила је биолошкиња и главна истраживачица Бет Рејнки са Универзитета Северозападни Илиноис. Очекивали су да ће тако бити с корњачама, но исто је откривено у по једној од врста сваке хладнокрвне групе, укључујући жабе и крокодиле. „Споро старење или поступно физичко пропадање временом не подразумева да су бесмртне”, додала је поменута научница.
То значи да постоји шанса за умирање, али се она не повећава с годинама. Студију је финансирао Амерички национални институт за здравље с циљем стицања информација о старењу ектотермних или хладнокрвних врста те могућу примјену нових сазнања на људе – који су топлокрвни.
Научници већ дуго мисле да ектотерми старе спорије – јер им је потребна спољашња температура за регулацију температуре тела и да стога имају спорији метаболизам – од ендотерма, који стварају властиту топлоту и имају бржи метаболизам. Овај однос вреди и за сисаре. Примерице, мишеви имају далеко бржи метаболизам од људи и знатно краћи животни век. Изненађујуће је, међутим, да је ново проучавање открило да брзина метаболизма није главни покретач старења како се раније мислило.
Студија је открила интригантне трагове који би могли усмерити будућа истраживања. На пример, када је тим неосредно анализирао просечне температуре неке врсте, супротно од брзине метаболизма, откривено је да су топлији гмизавци брже старе, док је супротно вредило за водоземце. Једна претпоставка показала се тачном: животиње са заштитним физичким особинама попут оклопа корњача,или кемијским особинама попут токсина које одређене жабе и даждевњаци могу испуштати, живеле су дуље и стариле спорије у поређњу са онима без заштите.
„Оклоп има важност за старење јер је корњачу тешко појести”, објаснио је Миллер. „Ово омогућује тим животињама да живе дуже и да еволуција има утицај на успоравање старења тако да – ако избјегну да их поједу – и даље добро функционишу.”
Друга студија истраживача са Универзитета Јужне Данске и других институција применила је сличне методе на 52 врсте корњача у популацијама зоолошких вртова, откривши да их је 75 посто показало занемарљиво старење. Ако неке врсте уистину избегну старењу, а истраживања успеју да открију како до тога долази, људско здравље и утицај на дуговечност могли би имати од тога користи”, написали су знанственици Стивен Остед и Кејлеб Финч у коментару о истраживању.
Међутим, приметили су да, чак, и ако неке врсте немају повећану смртност проласком времена, показују слабости повезане са старијом доби. Џонатан са Сејшела „сада је слеп, изгубио је чуло мириса и морају га хранити руком”, рекли су, доказујући да зубу времена нико не може утећи.
(Извор Зимо)
