Појам идентитета је један од темељних филозофских појмова још од времена древних грчких филозофа; у најопштијем смислу идентитет је оно што је једнако себи самом, што има релативну константност.
Проф. др Радомир Ђорђевић
Током последњих педесетак година писало се веома много о идентитету – проблему који има мноштво аспеката. То је било условљено у првом реду приликама у земљи. А после катастрофе у којој је нестала држава јужнословенских народа још више се расправљало о идентитету. Многима је било важно истицање неке посебности у односу на друге. Интерпретације историје биле су богомдане за концепције те врсте, у којима су пренебрегаване чињенице.
Појам идентитета је један од темељних филозофских појмова још од времена древних грчких филозофа; у најопштијем смислу идентитет је оно што је једнако себи самом, што има релативну константност.Још је Хераклит гледао на стварност као на универзалну динамику, па је то најбоље илустровао у свом знаменитом фрагменту да се у једну исту реку не може крочити двапута; ту се већ увиђа да се појам мора прецизније одредити довођењем у везу са другим појмовима као што су разлика, противречност, конфликт и тако даље, ако их ређамо по ступњу развоја, да би разумели природу кретања као универзалне карактеристике свега што постоји.
„Тако се п р и н ц и п с п е ц и ф и ч н о с т и
н а ш е г в и ђ е њ а с в е т а и ч о в е к а
(подвукао А. Стојковић) одржао у историјском
континуитету од Ћирила до Тита”.
Читалац лако запажа одмах да у бројним текстовима нема довољно прецизности те је комуникација отежана или сасвим онемогућена. А нису ретки ни случајеви сасвим произвољног оперисања овим појмом. Рекло би се да је то карактеристика наше ситуације данас и да га бар филозофи прецизније одређују.
Навешћу само један пример да је та произвољност била карактеристична у нашој средини и раније, па чак и у главним списима појединих филозофа, као што је Андрија Стојковић, али да нико није указивао на бесмисленост појединих закључних ставова тих аутора. Чак ни рецензенти то нису чинили из идеолошких разлога који су обележавали целокупну друштвену климу.
Андрија Стојковић у свом главном делу „Развитак филозофије у Срба 1804-1944” (Београд, 1972), у резимеу целокупних својих излагања, изведених на основу идеолошких захтева тог времена, истиче у вези са идентитетима наших народа: „Тако се п р и н ц и п с п е ц и ф и ч н о с т и н а ш е г
в и ђ е њ а с в е т а и ч о в е к а (подвукао А. Стојковић) одржао у историјском континуитету од Ћирила до Тита”.
Даље аутор наводи имена мислилаца преко којих се одржавао тај континуитет, што запањује јер је реч о ствараоцима различитих концепција и да је развој текао тако што се одигравао трансепохални дискурс, борба идеја и покрета.
Оваква концепција подсећа донекле на теорију еволуције на основу ортогенезе (праволинијска управљеност), коју је поставио теолог и научник Пјер Тејар де Шарден, Исусовац кога је Црква проклела, а био је, иначе, и значајан палеонтолог. У овом случају уместо Христоса је Тито, према коме је усмерен цео претходни развој.
Писац ових редова се сећа да је поменута Стојковићева књига настала из превеликих претензија да се угоди моћнима, ради кандидатуре дописног члана САНУ, али услед променљивих политичких прилика то није успело.
