Откривени су правилни облици који говоре у прилог ванземаљском пореклу.
На Црвеној планети и раније су нађене неке хемикалије које су могле играти кључну улогу у настанку живота. Мисија Mars Science Laboratory ровера Curiosity (NASA), који је слетео 2012. године, пронашла је трагове органских материјала у узорцима тла и стена. Они укључују једињења састављена од угљденика, водоника и других елемената који често улазе у састав органских једињења, но нису били довољни да се једнозначно потврди постојање биолошких молекула. Истраживања су, такође, показала да је планета имала воду, односно реке, језера и мора.
Откриће је узбудљиво јер пружа први јасан доказ постојања смене влажно-сувих раздобља налик на годишња доба на раном Марсу.
Ново проучавање, представљено у часопису Nature, отишло је корак даље – показало је да је на Земљином суседу постојао механизам врло важан за настанак и развој живота – циклус смене влажних и сушних раздобља. Наиме, ровер је пронашао је правилне напуклине у древном марсовском блату које су настале током дугих циклуса смењивања влажних и сувих услова. Оне имају карактеристичан шестоугаони облик, што указује на то да су се наведени циклуси у том подручју, названом Pontours, понављали у дугом раздобљу. Ово откриће је узбудљиво јер пружа први јасан доказ постојања смене влажно-сувих раздобља налик на годишња доба на раном Марсу. „Ове пукотине од блата настају када се влажно-суви услови понављају – можда сезонски”, рекао је главни аутор научног рада Вилијам Рапен из француског Institutе de Recherche en Astrophysique et Planétologie.
Научници нису сигурни како је живот започео на Земљи, но према једној теорија управо су такви циклуси на копну помогли у стварању сложених хемијских градивних блокова потребних за микробски живот. Ровер се поступно пење седиментним слојевима планине Шарп, високе око пет километара, у кратеру Гејл. На том путу 2021. године открио је пукотине у блату након бушења узорака из камена у прилазној зони између слоја богатог глином и вишег слоја обогаћеног сланим минералима сулфатима. Док се глинасти минерали обично формирају у води, сулфати се формирају када се вода исушује. Минерали пу различитим подручјима кратера одражавају различита раздобља у његовој историји.
Аутори студије у уводу пишу да Марс има добро очуване седиментне записе старе милијардама година зато што већ дуго нема тектонских активности какве постоје на Земљи. Надаље, истичу да је евапоритски басен Гејл, будући да смењивање мокро-сувих раздобља могу подстаћи пребиотичку полимеризацију, могао би бити погодан за хемијску еволуцију која је могла довести до настанка и развоја живота.
„Забележени полигонални обрасци физички су и временски повезани с прелазом из смектитних глина у слојеве који садрже сулфате, што је глобално распрострањена транзиција минерала. Ово указује на то да се у прелазу раздобља Noaha у Hesper (пре 3,8–3,6 милијарди година) можда одржао климатски режим сличан Земљином, а и површинска окружења погодна за пребиотичку еволуцију”, описују аутори. Средине подложне циклусима влаге и суше сматрају се погодни, а можда и неопходнима за тзв. пребиотску кхемијску еволуцију која је претходила еволуцији живота. Због исушивања активност воде се смањује, а концентрација отопљивих састојака у преосталој текућини повећава, што подстиче повећање стопе реакција, посебно за реакције вишег реда.
„На пример, реакције које стварају нуклеотиде из њихових саставних нуклеобаза (рибоза и фосфата) стварају воду и стога им погодују ниске активности воде. Но, најважније је да реакције полимеризације потребне за развој од нуклеотида до РНК или ДНК и од аминокиселина до протеина, захтевају дехидрацијске кораке за које је показано да их олакшавају мокро-суви циклуси.
Исто тако, диоктахедрални смектитни минерали, то јест набубрели глиновити минерали, слични присутнима у кратеру Гејл и распрострањени на Марсу у окружењима која се тумаче као станишта, способни су да чврсто адсорбују нуклеотиде катјонском изменом на базалним површинама и стога се сматра да погодују концентрацији и полимеризацији органских спојева. У погодним срединама условма Дарвинове пословичне „топле мале локве” могле су потицати реакције за полимеризацију макромолекула и континуираним циклусима влаге и суше повећати вероватноћу хемијске еволуције ка постанку живота”, објањава се у студији.
Истражена прелазна зона пружа запис о раздобљу у којем су дуги, суви периоди постали превлађујући, па су се језера и реке које су некада испуњавале кратер почеле повлачити. Kако се блато исушује, оно се скупља и пуца у напуклине у облику слова Т, што је ровер аније открио на локацији названој Old Soaker, групи пукотина у блату ниже на планини Шарп. Та јдињењ доказ су да се блато из Old Soaker-a формирало и исушило једном.
Но, понављајућа излагања води и суши која су створила блато Pontoursa узроковала су да се напуклине у облику слова Т омекшају и поприме облик слова Y, да би напослетку формирале шестоугаони узорак. Шестоугане напуклине у прелазној зони наставиле су се формирати чак и након што је поврх њих положен нови седимент, што указује на то да су влажно-суви услови трајали током дугог раздобља. Роверов прецизни ласерски инструмент ChemCam потврдио је да дуж рубова пукотина постоји тврда кора сулфата, што није превише изненађујуће с обзиром на близину сулфатне области. Ово откриће пружа нове налазе који подупиру теорију да је Марс могао бити погодан за живот микроба. Иако још нема дефинитивог доказа постојања живота на Марсу, нова открића пружају узбудљиве нове трагове који би могли помоћи у решавању те загонетке.
(Индес)
