СКЛАПАЊЕ ПАМЋЕЊА

ТУЂИН У СВОЈОЈ ЗЕМЉИ

Вук Стефановић Караџић (Josef Kriehuber)

Вук Стефановић Kараџић рођен је 6. новембра, пре 233 године, у Тршићу близу Лознице. Био је најзначајнија личност српске културе и књижевности прве половине деветнаестог века. Његов рад на реформи српског језика и правописа био је пресудан за језик којим данас говоримо.

Пре његовог рођења, родитељи су изгубили петоро деце, због чега су њему дали име Вук, не би ли га по старим обичајима одбранили од вештица и духова за које се тада веровало да су кривци за високу смртност код деце. Родио се у несигурно време за српску државу и у младости се намучио да стекне формално образовање. Писање и читање је научио од рођака који је био једини писмен у његовом родном селу. Школовање му је било додатно отежано због болести. Одужено школовање касније је било разлог што није био примљен у многе средње школе, између осталих у Kарловачку гимназију.

Активно је учествовао у Првом српском устанку као писар код церског хајдучког харамбаше. Више пута је био одбијан за помоћ од стране учених људи, да би напослетку уписао Велику школу Доситеја Обрадовића. Проблем са ногом која је остала згрчена се погоршао, те тада одлази у Нови Сад и Пешту. Лечење је било безуспешно, а он се хром вратио у Србију. Након неуспеха Првог српског устанка он одлази у Беч и упознаје своју будућу жену Ану Kраус, са којом ће имати много деце која ће делити несрећну судбину његових браће и сестара.

У Бечу упознаје Јернеја Kопитара, који је одлучујуће утицао на његов рад и дело. Подржан од стране Kопитара, Вук Стефановић Kараџић почео је да ради на граматици народног језика и да сакупља народне умотворине. Плод ове сарадње је његова прва збирка песама и прва граматика српског језика на народном говору, обе објављене 1814. године. Због лошег односа са кнезом Милошем Обреновићем било је забрањено штампање његових књига у Србији, а неко време и у аустријској држави, па прва граматика српског језика није била штампана у његовој домовини. Kнез Милош, сам врло оскудног образовања, нудио је Вуку Kараџићу новац да не пише и издавао му погрдне и подругљиве пасоше ниподаштавајући његов значај и вређајући његово скромно порекло.

Он је из азбуке избацио слова која се не изговарају, а убацио нека слова из других језика и писама. Иако је слова преузимао са више страна, чињеница да је једно слово преузео из латиничног писма, био је разлог оштре критике српских интелектуалних и црквених кругова.

У време када је Вук Стефановић Kараџић писао своје дело, српски језик је био мешавина старословенског, руског и народног језика без уједначених правила. Био је то његов први покушај да упрости правила српског народног језика и обједини у једну граматику и он је сам био свестан несавршености овог рада и мањка стручности и искуства њега самог. Већ четири године касније он је објавио нови рад у којем је покушао да исправи недостатке свог првог дела. Основни циљ му је био да упрости азбуку и правопис. У овом делу се коначно и формализовало његово правило „пиши као што говориш, а читај како је написано.

Он је из азбуке избацио слова која се не изговарају, а убацио нека слова из других језика и писама. Иако је слова преузимао са више страна, чињеница да је једно слово преузео из латиничног писма, био је разлог оштре критике српских интелектуалних и црквених кругова. Оптужбе да ради на покатоличавању народа долазиле су са свих страна. Kарловачки митрополит Стефан Стратимировић активно је радио на спречавању штампања његових књига. Чињеница да је у своје речнике уврштавао и погрдне речи биле су само додатни разлог оштре критике српског свештенства. У борби да сачува употребу црквеног језика, митрополит је једном приликом и спалио његово дело „Рјечник. Најконтоверзније његово дело је збрика Црвен бан, збирка народних еротских песама, која је пронађена међу списима након смрти, а због природе садржаја објављена је 1974. године у ограниченом тиражу, а тек 1979. бива објављена и за ширу јавност.

Један од његових највећих критичара био је Јован Хаџић, оснивач Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Њихова полемика трајала је све до коначне победе Вука Стефановића Kараџића 1847. године, када излазе три дела уз поштовање његових правила, између осталих и његов превод „Новог Завјета. Издавање „Горског вијенца била је велика победа над критичарима који су његов језик сматрали недостојним великих филозофских дела. Опште признање уследило је ипак четири године након смрти, 1868. године, када је његов правопис и званично прихваћен.


Гете
(Wikipedia)

Иако је широм Европе уживао поштовање филолога и лингвиста и других учених људи, његови покушаји за систематизацијом српског језика у Србији су многи ниподаштавали и његов језик називали погрдним именима. У Србији и Русији био је оптуживан да је аустријски шпијун, а у Аустрији да ради за Русију. У току своје каријере блиско је сарађивао са браћом Грим који су знали српски језик и који су се одушевљавали српским умотворинама које је Вук Kараџић прикупљао и делове преузимали за своје бајке. Умотворине које је он прикупљао и преводио стизале су у најдаље еврпске крајеве и код њих уживале поштовање. Један од значајнијих поштовалаца његовог рада био је Гете, највећи европски песник тог времена.

Иако је оспораван у својој домовини, он је заслужан за једноставност језика којим се данас користимо. Србији је у наслеђе поред језика и правописа, оставио бројна дела и народне умотворине. Вук Стефановић Kараџић је умро у Бечу, 1864. године, а његови остаци су пренесени у Београд и уз велике почасти положени у Саборној цркви у Београду, поред Доситеја Обрадовића.

(Извор Данас)

О аутору

Stanko

Оставите коментар