Убрзано дисање утиче на мишић који контролше отварање грла назван глотис (средина гркљана). Глотис се шири да би допустио више ваздуха роком припреме за борбу или бег.
Kолико год се нама неке телесне реакције чиниле необичнима или необјашњивима, оне су ту с разлогом, откривају научници који објашњавају и феномен повезан са осећајем туге и стезања у грлу. Губитак вољене особе, тешка сцена у филму, ружна животна ситуација – постоји много тренутака у животу који изазивају тугу. Чак и ако сте међу онима који ретко пусте сузу, тешко да ћете заобићи стезања у грлу или популарно зване „кнедле”.
Kако се у нашем грлу не ствара стварна кнедла, одакле долази тај осећај? Одговор може да буде у аутономном нервном систему. Плач долази с низом различитих ефеката, укључујући појачан пулс, знојење, а понекад и осећај кнедле у грлу. Kвржица која се створи могла би да буде повезана с тим како наше тело реагује на стресне ситуације. Професор Ад Фингерхутс, клинички психолог са универзитета Тилбург, каже за IFLSciencе да када постанемо тескобни или уплашени, улазимо у начин „борбе или бега”.
„То значи да се наше тело припрема за акцију повећавањем активности симпатичког нервног система. Ово је део аутономног нервног система који контролише већину наших телесних функција”, објашњава Фингерхутс. Током ових стресних ситуација повећава нам се број откуцаја срца, расте крвни притисак и крв се прераспоређује из црева у мишиће, каже Фингерхутс. Уз то се повећава и наша брзина дисања.
Убрзано дисање утиче на мишић који контролше отварање грла назван глотис (средина гркљана). Глотис се шири да би допустио више ваздуха роком припреме за борбу или бег. Постоје два објашњења за оно што се даље догађа. Према првом, ширење глотиса је оно што ствара познати осећај квржице. Тачније, гутање укључује затварање глотиса и када покушавамо да прогутамо радимо против мишића који глотис отварају као одговор на плач. Управо та резултирајућа напетост мишића могла би да нам створи осећај кнедле у грлу.
Друго објашњење ставља већи нагласак на покушаје избегавања проливања суза које прати заустављање дисања и тиме стезање мишића у грлу. То такође резултира битком између ових супротстављених сила за истовремено ширење и стезање глотиса, што проузрокује стезање које осећамо у грлу, каже Фингерхутс. Истраживање зашто плачемо има дугу и сложену историју. О еволуцијској улози плача још увек се жустро расправља. Многи истраживачи тврде да је способност суза раним хоминидима дала адаптивну предност јер би плакање могло да буде „социјални сигнал” који је еволуирао из позива упомоћ код сисара.
(Извор Н1)
