У ТРАГАЊУ ЗА МЕТАНАУКОМ

Ако је метафизика (енциклопедијски) забележена  као студија фундамената узрока и подвлачи (истражује, МК) природу ствари (Webster), a наука има опште значење изналажење закона природе, онда не би требало да буде спорно да су метафизика и наука компатибилне, односно да не морају да буду ни дуалне, ни индифирентне међусобом. Метафизика у науци  је присутна више него што изгледа, више него што је наука присутна у метафизици.

Стереотип мишљења је да је метафизика изван науке, тј. нема јој тамо места, (као нереална, нестварна, недоказива),  а наука је изнад метафизике, (као рационална, објективна, истинита), тј. супериорна, тако да првој не преостаје ништа друго него да буде само   инфереиорна и као таква све мање корисна и све ређе помињана као део, или грана филозофије, а у науци ипак инкогнито присутна. То су релације и могуће опције њиховог односа, о чему се иначе ретко размишља, као да је то неважно и периферно у интелектуалним размишљањима, а у ствари није, јер напротив може бити и централно питање, које смо на почетку поставили као трилему, које све могу бити, или јесу реалност и објективност, само ако о томе промислимо озбиљно и дубље.

Што се више упућује у свет
макрокосмоса и микроматерије
све је мање наука, а више метафизика.

Свој интерес за метафизичка истраживања, на која сам се упутио након вишедеценијских научних истраживања мулти, интер и трансдициплинарних у домену животне средине, природе, технологије и човековог све тежег и проблематичнијег опстанка, потекао је из опште теорије система, опште теорије информација и комуникација, сазнајне методологије и научне и планолошке методологије, којима се бавим од раних седамдесетих, нашао сам у скоријем изоштравању интелектума као метафизичке категорије, с обзиром да је научно недовољно, или незадовољавајуће истражен.

Наука, пак, упркос све већих достигнућа и продора у непознато, све је  мање ефикасна у решавању егзистенцијалних проблема човечанства, чак га и угрожава. Што се више упућује у свет макрокосмоса и микроматерије све је мање наука, а више метафизика и то за разлику од метафизике, која ипак има неке границе логике и разума (кантовске расудне моћи ума), све више се ослања на ванразумеске и нелогичне имагинације, тако да посматрач са стране може да помисли да су метафизика и наука замениле места, тј.прва остаје логична и разумска, а друга  фикција и ванразумска.

Мисаони концепти које спознајемо
као реалност, спадају у сферу
метафизике интелектума.

Ако погледамо тумачења највећих ауторитета науке данашњице, како гледају на космос и материју, наћи ћемо потврду за ова наша необична, или екстремна тврђења; уколико упоредимо нека метафизичка и ментална размишљања, од древних времена до данашњих дана, са најсавременијим научним гледањима,  видећемо да има места да се наука и метафизика приближе и унисано наставе пут даље у космос и материју, више контролисано, разумски логично, да наука неби апсурдно мењала место са метафизиком, а научници били у забуни дали су више метафизичари.

Ставови науке, као прихватљиви за метафизику, могу се издвојити следећи:

• Реалност je ментална слика перцепције наших чула;
• Мозак интрепретира информације које потичу од наших чула и ствара модел спољног света;
• Мисаони концепти су једина реалност коју о њему (реалном свету) можемо спознати;
• Модел када  успешно објашњава појаве, њему, елементима и концептима који му припадају,  придодајемо атрибут реалности.

Ови ставови нису у колизији са метафизичким мишљењем и концептима, поготово када су они ослоњени на системско-информатички приступ, а у основи су кантовски разумски умствени. Ни метафизика (кантовска и неокантоновска) нема другог избора него да се ослони на перцепцију наших чула и да прихвати њихове информације и да препусти мозгу да их интрепретира и ствара модел спољног света. Мисаони концепти које спознајемо као реалност, спадају у сферу метафизике интелектума, која има дубоке корене у прошлости и он (интелектум) еволуира и напредује са трендом даљег развоја човека и човечанства.

Интелектум представља још сложен и недокучив  ментални процес, који нас враћа назад у космос и генерише разне дилеме (информационе и системске). Модел којим се описује реалан свет постаје реалистичан ако је успешан. Све су то прихватљиви ставови, блиски или уграђени у метафизику интелектума, којим се премошћују просторно-временски мостови између метафизике и науке, и ту није ништа спорно. Ствар је више метода и приступа.

Кантовска метафизика се ослања на разумско умствене процесе, а у савременим интрепретацијама метафизика је сазнајно обогаћена и подржана савременим дисциплинама (ситематика, информатика, методика). Наука се служи моделима реалности који се проверавају и оверавају да би постали употребни. У томе је главна разлика у односу на разумску метафизику, која се задовољава мисаоним интрепретацијама, док се наука ослања на експерименте и опите, али се све теже и непоузданије примењује и потврђује у макро космосу, као и у микро саставу материје.

Међутим, разумска и умствена метода нити се мора искључивати из истраживачког процеса, нити је наука мора потцењивати, јер су се приближиле у поимању стварности и имагинацији непознатости. Остаје питање смањивања ентропичности, која је заједнички проблем.  Али, наука у жељи даљих продора у неизвесност, у циљу смањивања ентропичности, у креацији стандардног модела стварности, у стању је да превазиђе логику и реалност и задре у поља имагинароности, чак и даље и неизвесније него метафизика.

Постаје противиречна и себи (науци) и фиктивнија од метафизике, односно постаје научна фантастика. То се односи на објашњења о вечитом питању настанка космоса, материје, као и човека. У том контексту стоје неке теже прихватљиве концепције и тумачења.

Теорија „нешто ни из чега”
одговара догми „дешавање без
узрока”, иако је прва „научна”
поставка, а друга „теистичка”.

Ставови науке као теже прихватљиви, или неприхватљиви, са аспекта метафизичког расуђивања:, уз опцију приближавања и унисања, могу се издвојити следећи:

– „Нешто настало ни из чега”,  „постојање нечег прече од ничег”, „не постоји забрана креације нечега” итд. То доводи у забуну о ком домену интелектума се ради, научном, или можда пре метафизичком, с тим што метафизика има више шанси уз логику да објасни појаве, него што то може  наука уз компликоване и скупе опите, када су у питању макро космос, или микро космос. Теорија „нешто ни из чега” одговара догми „дешавање без узрока”, иако је прва „научна” поставка, а друга „теистичка”, јер иза тога стоји божанска воља и хтење, онда су оваква (квази наука) и верска догма компатибилне и помирљиве, али мислимо да је још рано за то.

Метафизика, ипак, стоји на становишту „узрока и последица”, што такође одговара дијалектичком закону акције и репулсије, метафизика и дијалектика се ту приближују. Само се модерна наука удаљује, иде изван оквира и метафизике и дијалектике и морамо посумњати у исправност таквог става, поготово што за такав став нема опипљивог доказа, чак ни наговештаја да би то могло бити тако, сем интелектуалне спекулације чувеног ауторитета, Стивена Хокинга.

– Паралелни светови, тј. уз реалан свет постоји невидљив, недохватан и недокучив анихилациони свет, који се односи и на на микро и на макро нивоу, протеже од атома до свемира. У метафизици се говори о настајању светова из хаоса, који постаје временом ред и повлаче се неке паралеле са научним поставкама, али не прелазе границе реалног света, не задиру у поље имагинарности.

Али у појединим религијама има схватања о постојању после смрти, реинкарнацији, враћању поново уживот, оживљавању итд. То су нека маргинална, изван општих и централних поља метафизике интелектума, интересантна и за науку и за метафизику, али са слабим, или далеким изгледима на разјашњење и доказивање.

– Велики прасак (не може бити ни из чега а притом бити атеистичка, нити метафизичка мисао која признаје узрок и последицу), да би се створио космос, галаксије, звезде планете јесте теорија која се деценијама експлоатише, више новелира, него побија, иако има више мањкавости и то у метафизичком смислу, него у научном, скоро да не вреди ни трагати за доказима, али вреди истаћи неке нелогичности.

Ако Велики прасак значи експлозију
незамисливих размера једне незамисливо
велике масе, онда оквир настајања
космоса мора бити кугла.

Прво, прапочетак у виду огромне масе свих могућих састојака будућег космоса, који се уз велики прасак распао и започео процес стварања космоса, тешко је замислив, као суперсиметричан, који се састоји из асиметричних галаксија и случајно насталих астралних система са њиховим планетама и трабантима и њиховим посебним саставима и структурама, непоновљивим и различитим. Такав приступ суперсиметрије само зато да би се омогућила дефиниција стандардног модела, ни метафизика не би прихватила без поговора, ако би га уопште приметила.

Такође је тешко прихватљива поставка просторне структуре развоја космоса након Великог праска у виду једног сферног исечка, који се удаљује од места догађаја милијардама година. Ако Велики прасак значи експлозију незамисливих размера једне незамисливо велике масе, онда оквир настајања космоса мора бити кугла, унутар које су настали сегменти исечци, у којима су стваране галаксије и астрални системи. Она је морала достићи неке своје коначне димензије након милијарди година  удаљавања од центра тог праска.

Коначно се морала зауставити, са ослабљеном почетном енергијом, усталити се и стабилизовати, тј. не ширити се даље. Ако би се то наставило онда би се и галаксије морале удаљавати, а то бисмо могли опазити и са Земље, што није случај. Дакле, васиона би морала бити моноцентричан систем, са једним извором енергије у средишту кугле. Али, како су галаксије свака за себе подцентри моћи и енергије, то је онда полицентрични систем васионе.

Да ли се тај систем оформио коначно, или је још у транзицији, питање је за дискусију. То је све било присутно и прихваћено у науци до скора, а од скора су настале и друге необичне теорије о нихилицији постојећег космоса, односно о паралелним световима.

Ако се научно докаже да су теорије
анихилације и поништавања светова
реална опција, метафизика ће наравно
бити принуђена да се повинује и приклони.

Дакле, ако се теорији постања из Великог праска, које је било блиско ранијим метафизичким поимањима стварности, и древним наукама (Кабала, на пример), данас супростави анихилистичка теорија паралелних светова, која потенцијално води поништењу васионе, по законима науке, које још нисмо дефинисали, или случајношћу,  којима теже научна нека гледања и покушавају наћи одговори у даљем разбијању атома и тражењу одговора у нано световима, онда морам рећи да превазилази машту метафизике и зауставља пут приближавања и унисања науке и метафизике, односно дошли смо до пресечне тачке два вектора М и Н и сада се крећу даље у дивергентним правцима.

Ако се научно докаже да су теорије анихилације и поништавања светова реална опција, метафизика ће наравно бити принуђена да се повинује и приклони, али у бесмислу нестајања свега и настанку ничега. Односно,  наука ће морати да се коригује и да каже „настајање ничега”, из нечега је неминовност, она није наручена, али се ето догодила. Наравно, то остаје будућим генерацијама научника и метафизичара да се тиме баве. Другим речима, савремена наука је запловила несигурним и неизвесним, ентропичним водама сазнања, у којима нема упоришта, а настоји да нас убеди у своју озбиљност и чврстину.

– Из хаоса, родио се ред, из асиметрије симетрија, из стохастике, детерминизам. То су стереотипи у метафизици и науци, који се настоје да се у науци превазиђу новим теоријама и стандардним моделима, али ми не делују убедљиво. Ако се вратимо на прапочетке космологије, настале у филозофији и преузете у религији, не везујући се за догму о Богу светворцу, постављала су  се питања, која се и данас постављају, о настајању космоса, галаксија, планета и живота на њима, као последица понашања по законима природе.

Наука данас покушава да дефинише једнставен природни закон универзално примењив, користећи се стандардним моделима и концептима из теорије релативитета и квантне физике. Они још подразумевају спрегу узрока и последица, ефеката под утицајима сила, постојање енергије и њене трансформације, гравитације. Али, настојање науке да изађе из тих стереотипа и то на радикалан начин, мислимо да је преурањено јер не располаже се још са довољно елемената да би се градила јединствена теорија, или конструисао стандардни модел. То је преурањено.

Што се тиче микро истраживања,
велика очекивања од LHС да ће
разрешити енигму субатомске структуре
материје, мислим да су нереална.

За изградњу стандардног модела потребне су коцепције о системима, засноване на теорији система и теорији информација, можда неким новим. Међутим, ја видим да је општа теорија система игнорисана, и не видим да је еволуирала у протекле две деценије, нити напредовала, што је проблем per se, у сфери комерцијализације науке, док је теорија информација еволуирала, али је још неконзистентна и пуна празнина да би била примењива у истраживањима макро и микро светова. Отуда видим озбиљне тешкоће у изградњи јединствене теорије универзума и моделирању система. Недостају информације и сазнања из далеких светова, што ће наредне деценије астрономских истраживања можда надокнадити и смањити ентропију.

Што се тиче микро истраживања, велика очекивања од LHС да ће разрешити енигму субатомске структуре материје, мислим да су нереална, односно можда ће она бити само увод у нова дубинска истраживања материје, али не и дефинитиван одговор о саставу и природи материје, која је настајала током милијарди година еволуције свемира. Ту стоје два питања, метафизичко „чему и зашто” и научно „како”.

С друге стране, ослањање на античке математичке моделе, тражећи у њима кључ за структуре и понашања материје на атомском и молекуларном нивоу (Фибоначијев низ и златни пресек), и довођење у корелацију са савременим сазнањима о законитости настајања људског организма, прво на молекуларном, па на атомском и сада на нано нивоу (материје), такође не изгледају убедљиво, као и покушај илустрације закономерности садејства основних чинилаца у настајаљу људског организма, путем шаховске табле и главних носиоца игре.

Поштујући правила ове древне игре за главне носиоце ове игре и дајући одређену валентност шаховскиих поља,   настоји се да се докаже да игра функционише по закономерности Фибоначијевог низа бројева. Међутим, покушај је варка, која је изведена путем арбитрарне доделе валентности пољима. Она су тако одређена да се на крају добије ефекат самерљив са Фибоначијевим низом.

Други је  пример примене закона „златног пресека”. „Осцилаторни процес ковалентне водоничне везе и кисеоника у молекулу воде, затим у молекулима воде и у материји са водоничним везама одвија се по закону ,златног пресека`”. Ово откриће делује врло привлачно, али изазива знатижељу да се то егзактно докаже.

Мени су познати и Фибоначијеви низови и златни пресек у испитивању и креирању хармоније пропорција у античкој  архитектури и касније у ренесансној, којима сам се бавио пре више деценија, такође коришћени  у савременој предмодерној, али одавно напуштени у садашњој постмодерној архитектури, која је напустила класичне принципе редова самерљивих са човеком, пропорције према људском телу, симетрије и хармоније и лако разумљиве креације и упловила у потпуно супротно поље метафизике интелектума, негације реда, симетрије, хармоније, као врх интелектуалне посебности, неразумљивости и недокучивости.

Закључак

Метафизика у науци  је присутна више него што изгледа, више него што је наука присутна у метафизици. То је објективно и реално, али није уочљиво и тиме се ретко ко бави. Ценимо да је дошло време за метанауку, тј. за њихово повезивање и унисање, што би имало предност, у оба правца, допринело да оба поља истраживања буду више и боље контролисана, самим тим и реалнија и објективнија. То је преломни тренутак у даљем развоју и науке и метафизике и било би врло важно да се то сада уочи.