УНИВЕРЗИТЕТИ БОГОМОЉЕ

Станко Стојиљковић

„Открили смо тајну живота”, усхићено је једног фебруарског дана 1953. утрчао у свој омиљени лондонски паб будући нобеловац Френсис Крик.

Убрзо се, нажалост, пред необузданом истраживачком радозналошћу испречио нови „кинески зид”. Виши и дужи, и саздан, као и сви претходни, од људског незнања.

Предраг Слијепчевић се, и са сличним и с другачијим искушењем истовремено, ухватио укоштац у својој књизи „Светац и грешник”.

Научно утемељено и песнички разбарушено
у исти мах, казивање писца „Свеца и
грешника” заводи и одводи читаоца иза
обзорја досадашњих сазнања у којем
опстојава само суштаство човековог бића.

Исход првог трагања сазнаћемо – према тумачењу сингулариста и трансхуманиста – за коју деценију. Најкасније на измаку 21. столећа. Друго ће заувек таворити у нагађањима и учених и неучених. Нико и никада није, међутим, успео да осујети човекову љубопитљивост.

Али из малочас изговореног другог суда извире, чини ми се, нешто преиначени исказ Баруха де Спинозе: Homo sive natura. Наука је Бога одавно оставила изван властитих разматрања, руководећи се чувеним оправдањем да се његово постојање не може ни потврдити, ни оповргнути.

Научно утемељено и песнички разбарушено у исти мах, казивање писца „Свеца и грешника” заводи и одводи читаоца иза обзорја досадашњих сазнања у којем опстојава само суштаство човековог бића. Ако му је дато да пребива у „земаљском рају”, веома ретком или чак јединственом у космосу, зашто га је он својим делањем наружио? Уколико је, пак, обдарен малтене божанском моћи спознаје да га преуређује на своју слику и прилику, због чега би се либио да се у томе не окуша?

Предраг Слијепчевић, врхунски научник
и врсни приповедач, тек се на први поглед приклонио првом царству, јер нас на
последњим страницама упозорава да наука
никада неће досегнути коначну истину,
упркос томе што су – како то Алиса тумачи –универзитети прерасли у „модерне богомоље”.

У првом случају већ је једном био изагнан, у другом ће, по свему судећи, и самога себе поништити.

Предраг Слијепчевић, врхунски научник и врсни приповедач, тек се на први поглед приклонио првом царству, јер нас на последњим страницама упозорава да наука никада неће досегнути коначну истину, упркос томе што су – како то Алиса тумачи –универзитети прерасли у „модерне богомоље”. Али свеједно, она је, попут Сизифа, осуђена да стену знања-незнања непрестано гура уз високу планину. И то у најбољем (по Лајбницу) или најгорем (по Шопенхауеру) од свих светова које познајемо

Поруке штива које се надушак чита, с неизбежним прекидима да се неколико сати одспава, можемо посматрати у две равни – филозофској и научној – које се, у крајњем, своде на једну. Филозофија је још у минулом веку, пред налетом темељних увида у устројство космоса и човека, саму себе изопштила, осим да се сваки пут запита: Шта је сврха постојања наше врсте?

Преостала је наука коју је она породила да покуша да одговори, поред осталог, и на питање из поднаслова овог дела: Како злоупотребљавамо науку и будућност човјечанства? Била она детерминистичка или недерминистичка.

„Човјек без науке је човјеколики мајмун који мисли”, преузето из Алисиног манифеста на који се Предраг Слијепчевић позива. И без мудрице из Земље чуда склон сам да прихватим да је човек човеколики мајмун. Зато му препуштам, данас и овде, да одговори на питање: Да ли је најзнатижељнији примат на нашој планети могао и морао, у једном часу или једном раздобљу, да обустави сваку потрагу за одгонетањем космоса и човека?

Фридрих Ниче (Википедија)

У ушима ми и даље одзвањају пророчне речи Фридриха Ничеа: „Циљ је науке да уништи свет”. Са зебњом и стрепњом у срцу изјављујем да је човечанство, највероватније, већ сустигла чувена српска клетва и опомена „Касно Јанко на Косово стиже”.

Ако ми дозволите мало исповедање: за Предрага Слијепчевића сам сазнао прочитавши његов изванредан приказ дела „Општа теорија жирафа” на страницама „Политике”. Одмах сам му се јавио. И ви можете уживати у есејима које он објављује у „Галаксији” када на „Гуглу” или „Јахуу” укуцате galaksijanova.rs и пронађете рубрику „Преумљење Земље”. И још понеки чланак који је негде другде залутао.

(Изговорено на представљању књиге „Светац и грешник” у Народној библиотеци Србије)