УРАНИЈУМСКА ГОЛГОТА

Током бомбардовања Републике Српске, од 30. августа до 15. септембра 1995, НАТО снаге су изручиле 3,5 тоне осиромашеног уранијума и плутонијума на, док су на СР Југославију четири године касније изручили, чак, 45 тона тог материјала и уништили петрохемијску индустрију и електроенергетска постројења, што је довело до ослобађања изузетно штетних материја у атмосферу, водотокове, земљиште, т.ј. у ланац исхране. Директна последица је повећање инциденце малигних тумора и других болести у српској популацији.

Проф.др Алек Ј. Pачић

НАТО је бомбардовао Републику Српску у оквиру операција „Намерна сила” и „Мртво око” муницијом са осиромашеним уранијумом од 30. 8 до 14. 9. 1995. године и то, војне и цивилне циљеве у реону Хаџића, Вогошће, Братунца, Илијаша, Пала, Јахорине и ТВ торањ на Козари и Невесињу. Од укупно 10.000 тона баченог експлозива, употребљено је око 3,5 тона муниције са осиромашеним уранијумом. Према извештају комисије УН (Програм за заштиту животне средине) из 2002/03. године (Depleted Uranium in Bosnia and Herzegovina, post Conflict Environment Assessment, Мау 2003.), недвосмислено је потврђено присуство остатака муниције са осиромашеним уранијумом на три локације: Техничко-ремонтни завод у Хаџићима, касарна „Жуновница” и складиште артиљеријског оружја у Хан Пијеску.

Мерења су вршили одмах након бомбардовања и наши стручњаци из „Винче”, али ти подаци никада нису били објављени, нити су доступни.  На братуначком гробљу је до 2000. године сахрањено око 400 избеглица из Хаџића, од којих је већина преминула од последица малигних болести (укупно их је 5.000 доселило, у међувремену су расељени по иностранству или у другим градовима Републике Српске и Србије).

Колико је осиромашени уранијум опасан
по људско здравље говори и податак да је
у фебруару 1980. године судским налогом
државе Њујорк забрањен рад фабрике за
производњу пенетратора од ОУ, National
Lead Industries, јер је радиоактивност била
изнад 150 µCi. А то одговара количини од
387 грама осиромашеног уранијума.

Према подацима Института за јавно здравље Републике ЅСрбије, број новооткривених случајева малигних болести у 2012. години износио је 5.478 (2.849 мушкараца и 2.629 жена). Стопа инциденце за мушкарце  205,8 на 100.000, а за жене 182,0 на 100.000. БиХ ни данас нема централни регистар рака, чиме не може да се похвали ни Министарство здравља Републике Србије.

Први пут у Заливском рату
Званично, муниција са осиромашеним уранијумом (ОУ) први пут је употребљена у Заливском рату 1991. године, углавном као топовско зрно за тенк M1 Аbrams, калибра 120 mm и авион A-10 Thunderbolt, калибра 30 mm. Поред наведенога, САД су развиле муницију у калибрима 20 mm за бродске топове, који садрже око 70 грама осиромашеног уранијума, за топове 25 mm (садрже 85g ОУ), тенковске топове у калибрима 105 мм и 155 mm. У литератури су пронађени и подаци да је ОУ  употребљаван  у ракетама „томахавк” (Tomahawk), односно да оне садрже 20 килограма ове радиоактивне материје. Лиценце за производњу поседују фабрике Starmet Corporation (Масачусетс), Aerojet (Калифорнија и Тенеси), а од 1970. и фирма Alliant Techsystems (бивша Honeywell), са погоном у Минеаполису. Поред САД, осиромашени уранијум у наоружању (муницији) користе: Русија, В. Британија, Француска, Саудијска Арабија, Израел, Украјина, Турска, Пакистан, Иран и Тајланд.

А-10 у налету (Википедија)

Повећан ниво радиоактивности на територији Србије, Македоније, Црне Горе и, поготово, Косова и Метохије 1999. године представља резултат примене пројектила од 30 mm, који улазе у комплет наоружања америчких јуришних авиона А-10 Тандерболт (Thunderbolt), масовно коришћених за уништавање оклопних и утврђених циљева. Ови ваздухоплови су посебно дизајнирани 1970. године у тадашњим стратешким плановима – као одговор на предност снага Варшавског уговора у бројности тенкова и других оклопних оруђа. У оперативну употребу је ушао 1972. године и до 1999. их је произведено укупно 750 модела 10А, од којих је 300 у тзв. борбеној готовости.

Колику важност је Пентагон придавао овом типу авиона, говори податак да ниједан примерак „Тандерболта” никада није стигао у треће земље, па ни у чланице НАТО-а. Наоружан 7-цевним топом Electric GAU-8/A Avenger (Осветник), са пуњењем од 1.174 метка, калибра 30мм, он представља веома ефикасно оружје. Користи две врсте муниције: 20% су зрна пуњена високоразорним експлозивом (PGU-13), а 80 % су пројектили са пенетраторима од ОУ (PGU-14). Ротирајући топ испаљује од 35-70 метаку у секунди, што значи да у једној или две серије рафала омогућава уништење циља за само 2-4 секунде. Ефикасност је доказана у првом Заливском рату, када је 148 ових летелица, стационираних у Саудијској Арабији, испалило 783.514 метака, односно око 260 тона муниције са ОУ. У агресији на СРЈ испаљено је између 31.000 (колико је НАТО признао) и 40.000 пројектила ове врсте.

Пенетратори (противоклопна језгра) такве муниције садрже 292,18 грама ОУ. Зрно ознаке PGU-14 је димензија 15×70 mm, цилиндричног је облика, обавијено алумунијумском кошуљицом. Сам метак је сачињен од легуре која претежно садржи ОУ, а и примесе гвожђа (Fe), цирконијума (Zr), титана (Ti), никла (Ni), цинка (Zn) и бакра (Cu). Поменута маса одговара 1М (мол-мера за количину супстанце) из U 238 који се у таквој мери налази у природном облику у 100 t земљишта.

Веће зрачење четири-пет пута
Прорачун пољских физичара, на основу података америчке војске, показује да је са (поменутих) више од 750.000 метака гађано 4.132 мета, у просеку 190 метaка по циљу, што је  у грубој процени активности јонизирајућег зрачења 570 Mbq U238 + исто толико Th 234, као и Pa 234m + c.a. 100 Mbq U234 и 5.7 Mbq U235. Према њиховој тврдњи, сличан образац може се применити и на примеру агресије НАТО на СРЈ. У обзир су узети и подаци да је овде испаљено 30-40 пута мање ОУ муниције него у „Пустињској олуји”, а и неки други параметри (климатски, конфигурација терена). Закључак је да ће доза изложености радијацији на локацијама гађаним са ОУ бити 4-5 пута већа у односу на природно зрачење.

Процењује се да је у току агресије од
касетних бомби погинуло више од 200
људи, а рањено више од 450, и да 33
хиљаде пројектила није експлодирало на
површини од око 31 квадтатни километар,
што значи остали су у функцији мина.

Осиромашеним уранијумом гађано је укупно 113 локација на подручју тадашње СР Југославије, од тога непознат број на Косову и Метохији. НАТО јеу свом извештају УН признао испаљених 31.000 пројектила. Подаци о количини никада нису са сигурношћу утврђени и разликују се зависно од извора информације (од 9-45 тона и више). Извесно је да су, грешком или намерно, бомбардована и подручја у Македонији и Албанији. Стручњаци у Војсци Србије тврде да је на СРЈ, без Косова и Метохије, бачено 15 тона осиромашеног уранијума, док Руска армија тврди, да је на СРЈ бачено 45 тона овог опасног, канцерогеног материјала.

Командант НАТО снага, Џорџ Робертсон (George Robertson), изјавио је 2000. године да је на Космету, на локацијама према Албанији, гађано 112 циљева, а ван Космета 89. По појединачним локацијама, на којима су се налазили гађани циљеви, пало је између 15 и 396 килограма ОУ. На основу ових података може се закључити да је приликом бомбардовања 1999. године на простор СРЈ бачено минимално нешто више од три тоне осиромашеног уранијума или максимално близу 80 тона.

ОА муниција (Википедија)

Осим војних циљева који су садржали хемијске супстанце (складишта горива, мазива, војно-индустријски комплекси), смишљено и плански су гађана постројења и складишта цивилне хемијске индустрије. Поред осталог, бомбардовани су објекти у Панчеву, Новом Саду, Крагујевцу, Лучанима, Прахову, Бору, Баричу и другим местима. Током НАТО агресије 1999. погођено је преко 30 рафинерија, хемијских и других индустријских (укупно 78) објеката + 45 електроенергетских, којом приликом је дошло до цурења и испуштања опасних компоненти, што је захтевало хитну евакуацију преко 70.000 људи из опасних зона. Ово разарање је било праћено опсежним загађењем атмосфере, водених токова, тла и подземних вода врло отровним и штетним материјама (хлор, његови деривати, мономер винилхлорид, етилендихлорид, жива, киселине, феноли, пирален, амонијак и други отрови) у радијусу 50-200 km од разореног предузећа. Сваки петрохемијски објекат у својој зони складишти до 500.000 тона угљоводоничког горива, што је еквивалентно енергији 3-5 мегатона тротила.

НАТО је овим пројектилима дејствовао на 1.072 локације, са око 2.200 контејнера – по некима и више пута. Укупан број износи око 37.000 пројектила. Најчешће су употребљаване америчке бомбе типа: CBU-87/B, CBU-97/B, CBU-99/B, британска BL-755 и вођени диспанзер AGM-154 JSOW (Joint StandOff Weapon-USA).

Постоје различити подаци о броју бачених потпројектила (бомбица) на СРЈ, а крећу се од неколико десетина до неколико стотина хиљада. Процењује се да је у току агресије од касетних бомби погинуло више од 200 људи, а рањено више од 450, и да 33 хиљаде пројектила није експлодирало на површини од око 31 km², што значи остали су у функцији мина.

Гађање „меким бомбама”
У агресији на СРЈ први пут је употребљена бомба CBU-94 (1) са потпројектилом BLU-114/B (Soft Bomb) за изазивање кратких спојева и хаварија на електро-енергетским и трансфоматорским постројењима и станицама. Коришћени су и TMD (Tactical Munitions Dispenser) SUU–66/B и контејнер A6M–154.

Главна намена „меке бомбе” јесте дејство на преносну мрежу електроенергетског система, уз малу вероватноћу узроковања „успутне штете”. Контејнери се избацују из авиона, и на одређеној висини активирају упаљачем са висиномером. Тада долази до раздвајања тела контејнера у три меридијалне равни под углом од 120° и расипања 200 поткалибарних пуњења касета BLU–114/B. Уз помоћ падобрана, оне настављају успорен, вертикални пад. Активирањем експлозивниог пуњења темпираним временским упаљачем избија се доњи поклопац касете помоћу јаке, обострано конусне опруге. То доводи до расипања основног пуњења, које се састоји од малих калемова (дужине око 30 mm).

„Мека бомба” (Википедија)

Влакна калемова су обложена алуминизираним слојем дебелим неколико µм. Калемови се одмотавају, формирајући паучинасте облаке који падају на високонапонске каблове, трансформаторе и другу опрему, узрокујући кратке спојеве. Кратак спој је праћен испаравањем влакана, јонизацијом ваздуха и формирањем интензивног тока струје између жица далековода, тј. појавом електричних лукова са пратећим манифестацијама – температурама изнад 4.000°C и снажним блесковима беличасте светлости. На тај начин не долази само до распада електроенергетског система, него висока температура најчешће изазива пожаре и експлозију.

После тих пожара над Србијом су падале кише праћене необичним електричним пражњењем у атмосфери, а и град неуобичајене величине, ћошкастог облика, који се тешко топио, што је изазвало сумњу да се користило неко средство за утицај на климу.

Утврђено је присуство 236U, што доказује
тезу да је муниција са ОУ произведена
од рециклираног нуклеарног отпада.

Наши стручњаци су утврдили да је агресор користио два различита типа влакана у калемовима, чији се унутрашњи пречници, дебљина Аl слоја, и могуће, састав диелектрика – носача разликују.  Једна су високог металног сјаја, који потиче од Al, са „порозним” зонама. Њихов пречник је 15-16 µm. Друга влакна су тамносиве боје, мат сјаја, глатке површине, пречника  5-7 µm. По њиховој површини се налазе остаци сјајног влакна, као крпице или истопљена метална фолија. Карактеристике указују на тзв. „светлосни фон” који омогућава шпијунским авионима (U 2) и беспилотним летелицама (Predator RQ–1A, Hunter) да уз помоћ термовизијских и ласерских уређаја за осматрање открију војне тачке које користе помоћне изворе енергије (агрегате). Стакло–Аl влакна су знатно технолошко унапређење у односу на класична графитна, која су коришћена у нападима на Ирак.

У извештају међународног тима експерата, под насловом „PLUTONIUM IN DEPLETED URANIUM PENETRATORS (Плутонијум у пенетраторима муниције са ОУ), саопштен је податак да је на локацији у с. Братоселце пронађен неоштећен метак са ОУ, а затим послат на анализу која је обављена на Универзитету Даблин (University College Dublin). Резузлтати су показали присуство 43,7 +/- 1.9 Bq/kg 239 + 240 плутонијума (Pu), што је вишеструко виши ниво од презентованих података разних других референтних лабораторија. Иначе, период полураспада плутонијума је 24.360 година, а овај радионуклеид је изузетно канцероген (леукемија). Такође је утврђено присуство 236U, што доказује тезу да је муниција са ОУ произведена од рециклираног нуклеарног отпада. Министарство за енергетику САД дало је објашњење да је до мешања са прерађеним реакторским горивом највероватније дошло у њиховом постројењу Падука (Paducah) за обогаћивање уранијума.

Колико је осиромашени уранијум опасан по људско здравље говори и податак да је у фебруару 1980. године судским налогом државе Њујорк забрањен рад фабрике за производњу пенетратора од ОУ, National Lead Industries, јер је емитована радиоактивност била изнад 150 µCi. Ова вредност одговара количини од 387 грама осиромашеног уранијума. Без обзира на ову забрану и сазнања из пројекта „Менхетн”, влада САД и даље тврди да осиромашени уранијум није штетан по људско здравље и дозвољава његову примену приликом ратних дејстава.