РАЗГОВОРНИК

ВЕЛИЧАНСТВЕНА ИЛУЗИЈА

Доналд Д. Хофман

„Неурони, мозак, свемир… само су симболи које користимо, они нису стварни. Не ради се о томе да постоји класични ,стари, добри’ мозак који изводи неку квантну магију. Ради се о томе да мозга – нема. Kвантна механика каже да класични предмети – укључујући мозак – не постоје. Дакле, ово је далеко радикалнија тврдња о природи стварности и не укључује мозак који изводи неке ,шкакљиве квантне прорачуне’. Па ни Пенроуз у својим поставкама није догурао тако далеко, каже проф. др Доналд Д. Хофман са Калифорнијског универзиета у Ирвајну.


Аманда Гефтер

„Најсмешније, када вам неко наступи с ,непорецивим доказима’ и ,невероватним открићима’ која, заправо, говоре о нечему што је одувек било тако очигледно и јасно, свима и у сваком тренутку доступно; то је наша свест, и њена субјективна представа, за коју тако жарко желимо да је ,објективна’, да је ,реалност’.”

Роџер Пенроуз

Док говоримо о својим свакодневним животима, склони смо да претпоставимо да су наше перцепције – оно што нам се приказује у видном пољу, звукови, текстуре, укуси – тачан приказ стварног света. Наравно, кад се зауставимо и размислимо о томе – или кад се нађемо заварани илузијом коју производе наша чула и систем перцепције – бивамо потресени увидом да оно што опажамо, заправо, никада није непосредан свет, већ пре „најбоља претпоставка” нашег мозга о том свету, једна врста унутрашње симулације спољашње стварности. Ипак се бавимо чињеницом да је наша симулација реалности прилично пристојна. Да није било тако, не би ли нас еволуција до сада већ уклонила? Права стварност можда је заувек изван нашег досега, али оно што је сигурно је да нам чула пружају барем назнаку онога што заиста јесте.

Па… и не баш, каже Доналд Д. Хофман, професор когнитивних наука на Kалифорнијском универзитету у Ирвајну. Хофман је последње три деценије утрошио на проучавање перцепције, вештачке интелигенције, теорије еволуционих игара и мозга, а његов закључак је са аспекта сазнајности драматичан: Свет који нам се приказује кроз нашу перцепцију и чула није ништа налик стварности. Штавише, каже он, требало би да самој еволуцији захвалимо на овој величанственој илузији, јер је управо она максимизирала наше еволуционе способности и то – потпуним истискивањем истине.

Постављање питања о природи стварности и одвајање посматрача од посматраног је подухват који превазилази границе неуронауке и фундаменталне физике. На једној страни, наћи ћете истраживаче који се чешкају по темену, док се истовремено упињу да схвате како три килограма сиве мождане масе – која подлеже свакодневним, уобичајеним законима физике – може створити лично, свесно искуство самог себе. Ово је, сасвим прикладно, названо „тешким проблемом”.

С друге стране, квантни физичари чуде се једној иначе чудној чињеници, наиме, да квантни системи не делују као одређени објекти локализовани у простору све док не почнемо да их посматрамо – било да смо свесна људска бића или неживи мерни уређаји (феномен уочен у освит квантне физике, пропуштањем светлосног зрака кроз заслоне, уочено је да резултат огледа увек зависи од тога да ли је током експеримента присутан посматрач или не). Сваки у низу експеримената показао је – пркосећи здравом разуму – да, уколико претпоставимо да честице које чине обичне предмете објективно постоје – независно од постојања посматрача – добијамо погрешне (неочекиване) одговоре. Суштинска лекција у срцу квантне физике је јасна: Ништа што је урађено, опажено или постојеће, а што је изложено нашем погледу не постоји у неком „преегзистирајућем”, то јест некаквом „претходном простору-свемиру”. Kао што је физичар Џон Вилер рекао: „И мада је корисно под уобичајеним околностима рећи да свет постоји ,изван’, и ,тамо негде’, ,независно од нас’, тај научни поглед се више не може подржавати”.

Дакле, док стручњаци из области неуронауке покушавају да схвате како уопште може постојати нешто попут „стварности у првом лицу једнине”, као нас појединаца који имамо своје личне, ограничене перспективе, квантни физичари морају се хватати укоштац са мистеријом како, заправо, и не може постојати ничег другог осим те „личне, појединачне, стварности”. Укратко, сви путеви воде назад – ка посматрачу. И ту можете пронаћи Доналда Дејвида Хофмана, калифорнијског когнитивног психолога који је опкорачио постојеће научне границе у покушају да створи „математички модел посматрача”, настојећи да се дочепа стварности с оне стране илузије (The Case Against Reality: How Evolution Hid the Truth from Our Eyes, 2019. Quanta Magazine је успео да га се дочепа, не би ли дознао нешто више о његовој књизи и концептима које у њој заступа (Следи прилагођена и скраћена верзија разговора).

QUANTA MAGAZINE: Људи често користе дарвинистичку теорију еволуције као аргумент да наша перцепција тачно одражава стварност. Обично кажу: „Очигледно је да се на неки начин морамо ,закачити’ за стварност јер бисмо је у супротном одавно избрисали. Ако мислим да видим палму, али је у ствари то тигар, наћи ћу се у приличној невољи.”

Доналд Хофман: Тачно. Kласичан аргумент је да су они наши преци који су тачније видели и уочавали (ствари, појаве, ситуације, ризике) имали предност у односу на оне који су све то видели мање тачно, те су на тај начин били изгледнији кандидати за пренос својих гена на будуће припаднике наше врсте – који су, између осталог, кодирани и за тачнију перцепцију – тако да, након хиљада генерација људске врсте, можемо са приличном увереношћу да кажемо да смо потомци оних који су у прошлости видели ствари тачно; па, сада, исто тако тачно – попут њих некада – видимо и ми. Звучи врло веродостојно, али мислим да је крајње варљиво и лажно (имати овакву перцепцију о сопственој перцепцији). Овакав став одраз је погрешног разумевања основне чињенице о еволуцији, а то је да је реч о fitness функцијама тј. оним функцијама које се тичу прилагођавања – математичким функцијама које описују колико добро одређена стратегија постиже циљеве опстанка и репродукције. Математички физичар Четан Пракаш (Chetan Prakash) доказао је теорему коју сам осмислио, а која каже: Према еволуцији природним одабиром, организам који реалност види онакву каква је никад неће бити прилагодљивији од организма једнаке сложености који не види/не препознаје/не уочава било какву стварност, већ је само подешена на што већу прилагодљивост тј адаптацију. Никад.

Q. М. : Направили сте рачунарске симулације да бисте то показали. Можете ли дати пример?

Д. Х. : Претпоставимо да у стварности постоји ресурс, попут воде, и да можете објективно одредити колико је има сходно неким објективним одредницама – врло мало воде, средња количина воде, пуно воде. Претпоставимо сада да је ваша fitness функција (функција психофизичке адаптибилности тј прилагођавања) линеарна, тако да вам мало воде даје мало адаптивних капацитета, средња количина воде вам пружа средњу прилагодљивост, док вам пуно воде пружа велику прилагодљивост – у том случају организам који види/уочава истину о води у свету око себе може да победи, али само зато што се дешава да функција прилагодљивости (fitness) буде усклађена с реалном структуром у стварности. Генерално, у стварном свету то никада неће бити случај. Нешто много природније је Гаусова „звонаста кривуља – рецимо, премало воде – умиреш од жеђи, али услед превише воде се утапаш, то су крајеви „звона, а само је негде између ове две ситуације оно стање које је повољно за опстанак. Fitness функција, тј. функција прилагодљивости, не одговара структури у стварном свету, не уклапа се у ту стварност, и то је довољно да бисте неку „универзалну истину избрисали као опцију.

На пример, организам прилагођен условима средине у којој се налази може да види-уочава-запажа мале и велике количине неког ресурса, рецимо, црвеног, што указује на слабу адаптибилност, док би, с друге стране, био у стању да уочи средње количине зелене, што указује на високу прилагодљивост. Његова перцепција биће усмерена на прилагодљивост, али не и на истину. Овакав организам неће уочавати разлику између „малог и „великог“ – јер, он види само црвено – иако таква разлика постоји у стварности.

(То што ајкула, рецимо, не види боје већ у црно-белој техници не спречава је да у морима и океанима буде најефикаснији велики ловац; њена перцепција реалности, наиме, није реална, али је управо њена адаптибилност – рецимо, способност да километрима далеко осети кап крви – важна за њен опстанак и место у ланцу исхране; изузетно слаб вид не спречава слепог миша да буде изузетно ефикасан у условима апсолутног одсуства светлости, користећи се при навигацији и лову својим непогрешивим сонаром који му „исцртава просторе и обличја око њега. прим. прев.).

Q. М. : Али како, онда, посматрање/запажање/уочавање „лажне, тј. индивидуалне, појединачне стварности, може бити корисно по опстанак организма?

Д. Х. : Постоји метафора која нам је била доступна само у последњих 30 или 40 година, а то је интерфејс радне површине (desktop interface). Претпоставимо да постоји плава правоугаона иконица у доњем десном углу радне површине рачунара – да ли то значи да је сама датотека плаве боје и правоугаоног облика, и да живи у доњем десном углу вашег рачунара? Наравно да не. Али то су једине ствари које се могу са сигурношћу установити када се ради о било чему на радној површини рачунара – има боју, положај и облик. То су једине категорије које су вам доступне, али ниједна од њих није тачан приказ/одраз саме датотеке или било чега у рачунару. Оне никако не могу бити истините. И то је оно што је занимљиво. Не бисте могли да формирате истински опис унутрашњости рачунара ако је ваш целокупан приказ стварности био ограничен једино на радну површину (desktop).

Па ипак, радна површина је и корисна и практична. Јер, та плава правоугаона иконица наводи моје понашање и скрива сложену стварност коју не морам знати. То је кључна идеја: Еволуција нас је формирала са чулима која нам омогућавају опстанак. Она (чула) воде наше адаптивно понашање. Али део тога укључује и скривање од нас ствари које заправо и не треба да знате, односно, за наш опстанак није нужно да их познајемо (као што ајкули током лова не значи превише да ли је риба љубичаста или тиркизна, јер их види само као црно-беле). И то је унеколико „прилично стварна стварност, ма шта и ма каква да би та реалност могла бити. Ако бисте стално траћили време покушавајући да проникнете у ово – тигар би вас већ одавно појео.

Q. М. : Дакле, све што видимо је једна велика илузија?

Д. Х. : Обликовани смо тако да имамо чула која нас одржавају у животу, тако да их морамо схватити озбиљно. Ако видим нешто што сматрам змијом, нећу се сагињати да бих је дохватио. Ако видим воз, нећу закорачити испред њега. Развио сам ове симболе да бих се одржао у животу, тако да их морам схватити озбиљно. Па ипак, логичка је грешка помислити да ако нешто морамо схватити озбиљно, то морамо схватити и дословно.

Q. М. : Ако змије нису змије, а возови нису возови, шта су онда?

Д. Х. : Змије и возови, попут честица физике, немају објективне, од посматрача независне карактеристике. Змија коју видим је опис креиран од стране мог сензорног, тј. система чула, како би ме обавестио о последицама које моје активности имају по моју способност прилагодљивости. Еволуција обликује прихватљива решења, а не оптимална. Змија је прихватљиво решење проблема јер ми њено присуство под ногама налаже како да се понашам у ситуацији када је видим. Моје змије и возови су моје менталне представе; ваше змије и возови су ваше менталне представе.

Q. М. : Kако сте се први пут заинтересовали за те идеје?

Д. Х. : Kао тинејџера ме је веома занимало питање: „Да ли смо машине? Моје читање научне литературе је сугерисало да јесмо. Мој је отац, међутим, био свештеник, а у цркви су говорили да нисмо (машине). Тако сам одлучио да одговор на ово питање морам сам да докучим. То је као нека врста важног личног пропитивања – ако сам машина, волео бих то да сазнам! Али, ако нисам, волео бих да знам која је то посебна магија која стоји иза те „машине. Тако сам крајем 1980-их отишао у Лабораторију за вештачку интелигенцију на МИТ-ију, где сам радио на перцепцији машина. Поље истраживања видног поља и способности визуелног уочавања/разлучивања уживало је тада у плодовима нових домета развоја математичких модела за специфичне визуелне способности. Приметио сам да изгледају као да имају заједничку математичку структуру, па сам помислио да је могуће бацити на папир и забележити формалну структуру за способности уочавања – структуру која би обухватала све њих, можда све могуће начине посматрања.

Делом ме је инспирисао Алан Тјуринг. Kада је изумео Тјурингову машину, покушавао је да смисли како да бележи исходе математичких калкулација, уместо да на њу ставља звона и инсталира звиждуке (што је, заправо и урадио!), па је рекао овако: Хајде да добијемо најједноставнији, најсведенији и најсажетији математички опис који би евентуално могао да функционише. А управо је овај његов једноставни формализам темељ савременог рачунарства. Па сам се питао, наиме, могу ли и сам пружити неки сличан формални основ науци која се бави запажањем, перцепцијом, чулима.

Q. М. : Математички модел свести.

Д. Х. : Тако је. Моја интуиција ми казује да постоје свесна искуства. Осећам болове, укусе, мирисе, сва моја чулна искуства, ту су расположења, емоције и тако даље. Само ћу рећи ово: Један део ове структуре свести је скуп свих могућих искустава. Kада имам искуство, на основу тог искуства ћу можда пожелети да променим оно што радим. Зато морам да имам збир могућих акција које могу да предузмем као и стратегију за формирање одлуке која ми, с обзиром на моја искуства, омогућава да променим начин поступања. То је основна идеја целе ствари. Имам 1. простор за X искуства, 2. простор G за радње, и 3. алгоритам D који ми омогућава да одаберем нову радњу с обзиром на моја искуства. Тада сам поставио и 4. W за свет, који је такође својеврсна вероватноћа простора. Некако, на неки начин, свет утиче на моја чула и перципирање, тако да постоји 5. мапа перцепције P која из тог света (W) утиче на моја искуства (X). А када делујем – тада мењам свет, тако да постоји 6. мапа А, која из простора мојих акција иде ка свету (W). Ово је свеобухватна структура. Шест елемената. Просто.

Тврдња, тј. премиса гласи овако: Ово је структура свести. Изложио сам то тако да људи имају на шта да се усредсреде у развијању/преиначењу/потврђивању ове поставке. (По Хофмановој теорији, чиниоци свести су примитивни конституенти стварности. Објективни свет састоји се од чинилаца свести и њихових искустава. Свет елементарних честица и поља су иконице” у корисничком интерфејсу чинилаца свести; тек испод њих (иконица”) улазите у праву ствар”, ону која је означена иконицом” на радној површини („десктопу) наше свести. А људи су, по Хофману, само једна сложена врста чиниоца свести).

Q. М. : Али уколико постоји простор за свет W, да ли хоћете да кажете да постоји један „спољни свет?

Д. Х. : Ево једне фрапантно упечатљиве ствари у вези с тим. Могу извући W из модела и на његово место ставити чинилац свести (conscious agent), и добити један „круг међусобно увезаних чинилаца свести. Можете, у ствари, имати читаве мреже произвољне сложености. А то је (оно од чега се састоји) свет.

Q. М. : Свет су само „неки други чиниоци свести?

Д. Х. : Ја то називам реализмом свести: Објективна стварност су само чиниоци свести, само тачке гледишта. Интересантно је да можете узети два чиниоца свести и навести их у интеракцију, а математичка структура те интеракције такође задовољава дефиницију чиниоца свести. Ова математика ми нешто говори. Могу узети два ума и они могу створити нови, обједињени јединствени ум. Ево конкретног примера. У мозгу имамо две хемисфере. Али када урадите операцију раздвајања можданих хемисфера, потпуну трансекцију corpus callosuma (пресецање конективног дела који повезује две хемисфере), добијате јасне доказе о две одвојене свести. Пре него што се то пресецање догодило, чинило се да постоји једна јединствена свест.

Дакле, није вероватно да постоји само један чинилац (наше, и сваке друге) свести. А ипак је случај да постоје два чиниоца свести (лева и десна хемисфера) и то можете јасно да уочите након њиховог одвајања. Нисам то очекивао, морам признати, али ме је математика „приморала да то препознам. Овај пример сугерише да могу узети одвојене посматраче, саставити их и створити нове посматраче – и наставити да радим ово ad infinitum. Све је у саставним чиниоцима свести, „компонентама које производе оно што називамо свешћу. Једна једина, „врхунски важећа реалност не постоји, већ само небројене реалности које потичу од небројених субјеката који су у стању да перципирају свет.

Q. М. : Ако је све то заправо производ чинилаца наше свести, и ако су „истинито и „реално ствар појединачне свести, шта, у том случају, чинити с науком и њеним резултатима? Јер, наука је одувек била опис света од стране „треће особе, извесног трећег лица” које објашњава на дистанци и с отклоном, наводно реалистично…

Д. Х. : Идеја да оно што радимо мери оком доступне објекте, идеја да објективност произлази из чињенице да ви и ја можемо да меримо исти објект у потпуно истој ситуацији и притом добијемо исте резултате – из перспективе квантне механике је јасно да та идеја мора да сконча на сметлишту историје. Физика нам говори да нема очигледних физичких објеката. Па, шта се онда то догађа? Ево како ја размишљам о томе: Могу разговарати с вама о мојој главобољи и веровати да сврховито и смислено на ту тему комуницирам с вама – јер сте и ви имали своје главобоље. Иста је ствар и када се ради о јабуци или о Месецу, о Сунцу или о Универзуму. И баш као што ви имате своју главобољу, имате и свој лични Месец (тј. перцепцију и схватање истог). Али претпостављам да је релативно слична мојој. То је претпоставка која би могла бити лажна, али је извор моје комуникације с вама, и то је најбоље што можемо учинити у погледу очигледних физичких објеката и непристрасности-објективности науке.

Q. М. : Чини се да многи који се баве неуронауком или филозофијом ума не размишљају о фундаменталној физици. Мислите ли да је то камен спотицања за оне који покушавају да разумеју свест?

Д. Х. : Мислим да је тако. Они не само што игноришу напредак у физици фундаменталних честица, већ су у томе и експлицитни. Отворено ће вам казати да квантна физика није релевантна за проучавања аспеката можданих функција који су узрочно укључени у свест. Убеђени су да то морају бити „класична својства неуролошких и неуронских активности, која постоје независно од било ког посматрача – брзине сигнала у неуронској мрежи, јачине веза у синапсама, вероватно и динамичких својстава. Све су то врло класични појмови из њутновске физике, где је време апсолутно, баш као и постојање објеката. И онда се [неуронаучници] ишчуђавају што не постижу неки суштински пробој у подручју којим се баве. То је зато што се не користе невероватним увидима и пробојима које је направила физика. На нама је да те увиде искористимо што је могуће боље, па ипак, стручњаци из моје бранше (психолози) радије воле да мисле овако: „Држаћемо се Њутна, хвала на саветима. Таворићемо у 300 година старом запећку одавно превазиђених концепата физике.

Q. М. : Подозревам да реагују на ствари попут модела којег су створили Роџер Пенроуз и Стјуарт Хамероф (Roger Penrose, Stuart Hameroff), где и даље имате физички мозак, он и даље постоји у простору, али по свој прилици изводи неки квантни „подвиг. Насупрот томе, кажете нешто овако: Гле, квантна механика нам говори да морамо довести у сумњу саме појмове, физичких ствари’ смештених у ,простору’.”

Д. Х. : Мислим да је то апсолутно тачно. Неуронаучници кажу овако: „Не треба да призивамо такве врсте квантних процеса, не требају нам квантне таласне функције које се урушавају унутар неурона, уместо тога можемо се само користити ,добром, старом’ класичном физиком да бисмо описали процесе у мозгу. Наглашавам једну већу лекцију из квантне механике: Неурони, мозак, свемир… само су симболи које користимо, они нису стварни. Не ради се о томе да постоји класични ,стари, добри’ мозак који изводи неку квантну магију. Ради се о томе да мозга – нема. Kвантна механика каже да класични предмети – укључујући мозак – не постоје. Дакле, ово је далеко радикалнија тврдња о природи стварности и не укључује мозак који изводи неке шкакљиве квантне прорачуне. Па ни Пенроуз у својим поставкама није догурао тако далеко. Али већина нас смо, знате, рођени реалисти. Ми смо рођени физичари. Ово – њутновски поглед на свет – али и квантна механика – која нам храбро налаже да прегазимо и ону врсту постојања коју она сама заговара – јесте нешто од чега је заиста, заиста тешко опростити се.

Q. М. : Вратимо се на питање које вас је заокупљало још као тинејџера, да ли смо машине?

Д. Х. : Формална теорија чинилаца свести коју сам развијао је универзално израчунљива – у том смислу то је теорија о машинама. И стога што је универзално израчунљива, из ове теорије могу извући све когнитивне науке и неуронске мреже. Ипак, за сада не мислим да смо машине – делом и зато што ипак разликујем математички приказ и ствар која је представљена. Kао свесни реалиста, постулирам свесна искуства као онтолошке основе и корене, најосновније „састојке од којих је наш свет саздан. Тврдим да су искуства права вредност ове области. Искуства свакодневице – мој стварни осећај главобоље, стварни укус чоколаде коју пробате – то је заиста врхунска природа стварности.

(Извор П.У.Л.С.Е.)

(Илустрације Quanta Magazine)

О аутору

Stanko

1 коментар

  • Iz teksta se uočava da Profesoru očito nedostaje dublji uvid u filozofiju i psihologiju, bihejviorizam, introspekciju i geštalt posebno. Bitka između objektivizma i subjektivizma između Zenona i Heraklita, između solipsizma na čijem je vrhu Hajzenberg i relativističkog objektivizma na čijem su vrhu Plank i Ajnštajn se nastavlja i u ovom tekstu ali bez suštinskih uvida i zaključaka. Možda da se vrati Abidama sutri, Materijalizmu i empiriokriticizmu, izučavanjima Votsona, Lurije i Tjeplova…

Оставите коментар