ВЕЛИКАНИ НАУКА

Научници 17. века освртали су се на класична дела антике у жељи да их што боље упознају и унапреде. То су била дела Платона, Аристотела, Архимеда, Питагоре, Птоломеја и многих других античких научника и мислилаца. Слично су се односили и према делима научникâ Средњег века, попут Боетија, Авицене, Абелара, Роџера Бекона, Пика де ла Мирандоле итд. Који су то научници?

   „Што се тиче саме науке, она може једино да расте”.

Галилео Галилеј (1632)

Зачетник модерне астрономије је Никола Коперник (1473-1543). Астроном, математичар и црквени посленик прогласио је Земљу планетом (што дословно значи луталица), која, заједно са другим планетама, кружи око Сунца. Заменио је Птоломејев геоцентрички систем схватљивијим хелиоцентричким системом.

Пред крај живота објавио је своје чувено дело О кружењу небеских тела. Ставови презентовани у овој књизи забринули су црквене власти, али тек на почетку 17. столећа, односно педесетак година после Коперникове смрти. Дело је 1616. године црква ставила на индекс забрањених дела.

Коперникова теорија је почела да се прихвата тек проналаском и применом телескопа за посматрање неба, односно небеских тела. Мора се преиначити човеков поглед на однос према Богу. То није било једноставно, што се најбоље види на примеру Ђордана Бруна (1548-1600), који је због свог афирмативног става према Коперниковом учењу био оптужен за јерес, утамничен дуже од осам година, да би га на крају инквизиција спалила, као и његове списе. Али, нова космологија је лагано крчила себи пут и освајала просторе.

Хармонија света

„Век духа” означава 17. столеће, а заслуга за то припада уметнику, астроному и физичару Галилеу Галилеју (1564-1642). Он је, свакако, један од оних који су уобличили модерни научни поглед на свет.

Галилеј није желео да поткопа
веру, него да раздвоји науку од вере.

Галилеј је свемир доживљавао као величанствену књигу написану језиком математике. Његови радови у астрономији и механици пружили су доказе о исправности новог погледа на свет. По његовоме мишљењу математика изражава лепоту и хармонију света, који је створио Бог. До истине се долази помоћу посматрања, експериментисања и, најзад, посредством разума. У свом делу Дијалог који се односи на два главна система света – Птоломејев и Коперников (1632) подржао је Коперников став.

Галилеј није желео да поткопа веру, него да раздвоји науку од вере, а тиме да фаворизује разум и искуство. Због својих погледа на свет, пао је под осуду инквизиције. Од њега је захтевано да се одрекне свог учења и Коперникових идеја. Галилеј је то урадио свестан да ће истина ипак победити. Интересантно је да је цркви требало близу два века да скине забрану за хелиоцентрички поглед на свет (1820).

Век великог напретка науке својим радом обележио је Јохан Кеплер (1571-1630). Математичар и астроном, трагао је за математичком хармонијом природе. Био је изразито религиозан, с дубоком оданошћу лутеранском хришћанству. Геометријску хармонију планета назвао је «музиком сфера». Без обзира на то што је био мистик, он је творац математичке астрономије. Открио је и формулисао три основна закона планетарног кретања.

То је успео захваљујући подацима које је дански астроном Тихо Брахе (1546-1601) прикупљао као резултат двадесетогодишњег посматрања и бележења положаја звезда и планета. Кеплер је желео да уклопи Брахеова посматрања у Коперников хелиоцентрички модел. Закони које је изложио омогућавали су тачно израчунавање положаја и брзина планета у одређеном тренутку. Законе планетарног кретања објавио је 1609. године у књизи Нова астрономија. Књига је остала незапажена све док је Њутн није искористио за свој рад.

Три Кеплерова закона јесу: прво, планете се крећу по елиптичним путањама, а Сунце је у једној жижи елипсе. Други закон казује да се планете не крећу равномерном брзином, већ да добијају убрзање када се приближавају Сунцу; односно, права која спаја Сунце с планетом прелази једнаке површине за једнако време. Коначно, трећи закон повезује време потребно планети за обилазак око Сунца и њено просечно растојање од Сунца; односно, квадрат времена што га ма која планета утроши да заврши своју путању сразмеран је са кубом њеног одстојања од Сунца.

Закони кретања

Објашњење о понашању планета дао је тек Исак Њутн (1642-1727). У свом чувеном делу Математички принципи природне филозофије [филозофије природе, тј. физике] (1687) дао је законе кретања који су обухватили све небеске и земаљске појаве, представљајући их као огроман механички систем и обезбедио је доказ за хелиоцентризам.

Њутнов закон гравитације
има универзални значај.

Своја открића је формулисао са три закона кретања: тело које мирује – остаје у стању мировања све док на њега не делује нека сила. У другом закону се тврди да одређена сила својим дејством производи промену брзине тела које трпи дејство. Коначно, трећим законом се дефинише да свакој акцији (деловању силе) одговара реакција (деловање исте силе, али супротног смера).

Њутнова физика је окончала средњовековну поделу универзума на нижи и виши, он је један интегрисан механички систем који се одржава силом гравитације. У његовој науци врховно место заузима Бог, велики творац и покретач целокупне природе. Њутнов закон гравитације гласи: сва тела се међусобно привлаче силом која је директно пропорционална производу њихових маса, а индиректно квадрату одстојања њихових средишта. Закон има универзални значај.

Њутн је и у многим другим областима науке пружио свој немерљиви допринос. Залагао се за примену експерименталног метода у науци и тиме је поставио основу предстојећем добу просветитељства. Његов начин рада и наука доминирали су у научном животу следећа два века, све до револуционарних промена које су остварили Ајнштајн, Планк и други научници XX века.

Треба се подсетити да се ауторитарно учење Аристотела и неких других античких мислилаца лагано напуштало. Све већи значај математичког размишљања налазимо код научника као што су сер Френсис Бекон (1561-1626), Рене Декарт (1596-1650), Барух де Спиноза (1632-1677), Исак Њутн (1642-1727), Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646-1716) и многи други.

Модерни пророк

Френсис Бекон, енглески државник и филозоф, није оставио неко значајније откриће, али је његова важност у заузимању за научни метод, па се због тога сматра за пророка модерне науке. Критиковао је слепу приврженост Аристотеловим доктринама и схоластичкој филозофији. Тврдио је да је у Средњем веку наука остварила тек ограничен напредак јер су схоластички филозофи трагали за начином да се теорије о природи прилагоде потребама Светог писма.

Лајбниц је монаде замишљао
као силе или енергије.

Своје идеје је изложио у делу Нови Органон [науке] (1620). Метод који је заступао Бекон био је индуктивни приступ – осматрање природе, прикупљање података и извођење општих закона. Знање треба да нам помогне да употребимо природу у корист људи.

У егзактним наукама употребљава се дедуктивни приступ науци. Наиме, истине се изводе из аксиома и првих принципа узастопним корацима. У 17. веку је представник таквог приступа Рене Декарт, који је, сигурно, један од оснивача модерне филозофије. Декарт се залагао за необориве истине које могу послужити као први принцип знања.

Такав приступ науци заступао је у свом значајном делу Расправа/Реч о методу (1637). Своју полазну истину знања изразио је у познатој реченици: „Мислим, дакле постојим”. Био је уверен како човек својим способностима може да схвати свет. Веровао је да је математика кључ за разумевање појава у природи.

Један од великана науке 17. века био је Барух де Спиноза. Као шпански Јеврејин побегао је од инквизиције, прешавши у Холандију. Изучавао је јеврејска књижевна и филозофска дела. Нарочито је био заинтересован за дело Ренеа Декарта. Радио је као брусач стакла, а у слободно време се бавио филозофијом. Због оспоравања званичног тумачења Светог писма, био је екскомунициран из јеврејске заједнице.

Захваљујући свом угледу, Спиноза је одржавао везе са савременим великим научницима, као што су Хајгенс, Олденбург и знаменити Лајбниц. Слагао се са Декартом о томе да је у науци најисправнији дедуктивни метод. Своје идеје је изложио у најважнијем делу Етика. Као модел за организацију и писање те књиге послужила му је Еуклидова геометрија изложена у Елементима.

Држао је да је природа систем сазнатљив људском разуму. Његов концепт Бога разликовао се од традиционалног јеврејског и хришћанског. Бога је идентификовао с природом и поретком у њој. За њега су Бог и природа неодвојиви. Инсистирао је на критичком читању Светог писма, али је до тога дошло тек након више векова.

Касније Бошковић

На крају 17. столећа, века научне револуције, треба поменути и изузетног научника и филозофа Готфрида Вилхелма Лајбница, који је обновио старо питагорејско и атомистичко учење с претпоставком постојања једноставних бића, која је назвао монадама. Сматрао је да су те монаде истински атоми природе или, како је истицао, темељни елементи ствари.

Овакви ставови су помогли
просветитељству да посумња
у истинитост Светог писма.

Лајбниц је те монаде замишљао као силе или енергије, односно активности које су засноване у динамици. Његова теорија материје остала је, ипак, само у наговештајима, а касније су је развијали Руђер Бошковић и Имануел Кант.

Лајбницов велики допринос науци, односно математици, представља отркиће инфинитезималног рачуна, које је остварио независно од Њутна. Међутим, због (непотребног!) спора око примата у открићу тог важног математичког апарата, доживео је тешке оптужбе, које су толико утицале на њега да је преминуо не доживевши славу творца те нове математичке дисциплине (анализе или диференцијалног рачуна) независно од Њутна.

Заслугу научника тог века чини, сигурно, и замена „краљице науке”, дотадашње теологије, новом науком о Природи. Она је фаворизовала концепт разума који је као први задатак имао истраживање Природе. Та научна револуција ширила је рационални и критички приступ појавама у природи. Такав прилаз је одбацивао предрасуде и непроверене чињенице.

Овакви ставови су помогли доцнијем просветитељству да посумња у истинитост Светог писма. На научну сцену долазе научници и научна остварења која припадају 18. веку. У њему су можда најзначајније место заузела открића у области електрицитета, магнетизма и хемије.

(Одељак из књиге „Век титана”, у издању Школског сериса Гајић).