Одећа на пронађеним фигуринама била је од просте до богато декорисане с фантастичним фризурама, састојала се из два дела. Ради се о дугим или кратким сукњама. Остаци боја (црвена, бела и црна) додатно појачавају утисак.
Постоји претпоставка да декорације или урези на фигуринама могу да представљају одевне предмете, фризуре, накит или, чак, тетоваже. Иако је у последњих 100 година откривено на хиљаде фигурина винчанске културе, њихова намена је остала мистерија за археологе. Фигурине представљају уметничка дела неолитске културе, а украси на појединим фигуринама навели су археологе да претпоставе да се ту ради о одевним предметима, накиту, тетоважама и да је на њима представљена мода древних људи.
Једно од најупечатљивијих уметничких остварења неолитске епохе јесте, свакако, фигурална пластика које има током свих фаза винчанске културе. Захваљујући фигуринама винчанска култура је постала препознатљива широм света. Још с првим ископавањима Милоја Васића (1908-1934) откривено је више од хиљаду предмета фигуралне пластике. У следећим деценијама и с новијим ископавањима, која трају од 1998. године, број ових предмета се знатно увећао. Винчанске фигурине проналажене су на различитим местима у насељима: у кућама, изван њих, у складиштима, отпадним јамама, у рововима, али никада у гробовима. Kроз различите форме и стилизације, фигурине откривају детаље о оделу, накиту, фризурама или физичким одликама појединца.
Реконструкција потенцијалних фризура и украсних елемената:
1. Плочник, 2. Витковачко поље.
Иако фигурине постоје готово свуда, што се тиче њиховог функционалног и спиритуалног карактера та тема у археологији остаје и даље отворена, пише „Све о археологији”. Kако изгледају винчанске фигурине?
Винчанске фигурине су препознатљиве по лицима која имају угаону форму, очи нису увек биле истакнуте, нос увек постоји н, а уста никада нису била урезана. Неке су у стојећем положају, а ретко су и оне које седе. Временом се на фигуринама, вероватно након праксе и с намером, посвећивало више пажње, па се тако јављају разноврсне форме, начини украшавања и другачије представљају детаљи. На неким женским фигуринама урезане су фризуре, сукње, хаљине и тетоваже. Таквих а има на разним винчанским локалитетима и послужиле су за потенцијалне реконструкције у којима су представљене жене из неолита обучене, различитих фризура, са тетоважама на лицу или раменима.
Шта је то што додатно ове фигурине чини интересантним и мистичним? Још једна карактеристика винчанских фигурина јесу перфорације на теменима, стилизованим рукама, изнад спољашњих углова очију, а некад и на боковима. Те перфорације су изузетно мале, не више од милиметра у пречнику. Вероватно су израђене као декорација на фигурини или како би се нешто за њих закачило или због нечег трећег и нама непознатог. Једна занимљива претпоставка јесте да су перфорације служиле да би се минијатурна одећа за њих прикачила и тиме би фигурина била обучена. А у пределу рамена су могле власи косе да буду провучене и тиме би се фигурине можда довеле у везу с правим члановима винчанске заједнице или с ликовима предака. Наравно, све су ово препоставке за које, још увек, нема доказа.
Чувено неолитско налазиште Плочник налази се 27 километара западно од Прокупља, у истоименом селу. Локалитет се датује око 5300-4600/4500. г.п.н.е. Познат је по томе што су на њему пронађени најстарији трагови металургије бакра на свету. До открића дошло је случајно 1927. приликом земљаних радова на изградњи железничке пруге. Пронађени археолошки материјал је тада прослеђен Народном музеју у Београду, након чега отпочињу археолошка истраживања. Првом кампањом ископавања руководио је Миодраг Грбић.
Значајан број антропоморфних фигурина је пронађен у Плочнику. На некима има наглашених полних елемената, док на другима нема. Kод женских фигурина примећено је да су углавном стојеће и седеће, а једна фигурина је била седећа на престолу. Од 46 женских фигурина, код половине је примећено да имају представе одевних предмета, накита или тетоважа.
Реконструкција потенцијалних фризура и украсних елемената са Плочника.
На фигуринама су представљене жене са кратким сукњама и разголићених груди, са украсима у коси или на рукама. Занимљиво је то да се код фигурина са приказаним фризурама можда може стећи представа о тадашњој моди. Најчешћи су примерци са урезаним праменовима који се спуштају низ врат. Такође су заступљени примерци са фризурама завијеним у пунђу, где се често среће низ перфорација вероватно у сврху додавања декоративних детаља попут птичјих пера. Једна од фигурина има упечатљиво моделовану фризуру с јасно истакнутим дредовима.
Реконструисани изглед жене с дредовима
Од осталих декоративних елемената на коси приметни су примерци с приказима трака, марама или са пластичном декорацијом у виду низа с кугластим протомима. Мода са неолитских локалитета Селевац и Медведњак. Пре пар година на више локација у Србији гостовала је изложба „Између костима и орнамената” Народног музеја у Смедеревској Паланци. На изложби су биле приказане неолитске антропоморфне фигурине са локалитета Селевац и Медведењак, а аутори изложбе су покушали посетиоцима да прикажу да декорације на фигуринама представљају одећу, фризуру и накит. Односно, да открију свакодневни живот неолићанки.
Одећа на фигуринама била је од просте до богато декорисане с фантастичним фризурама, састојала се из два дела. Ради се о дугим или кратким сукњама. Остаци боја (црвена, бела и црна) додатно појачавају утисак. Ове претпоставке код којих декорације или урези на фигуринама могу да представљају одевне предмете, фризуре, накит или чак тетоваже су занимљиве. Иако то још није званично потврђено, остаје нам да маштамо и замишљамо каква је била мода древних жена.
(Све илустрације Милојевић и др. 2019)
(Извор Национална географија)
Ако сте и даље радозНали, прочитајте овај чланак:
ВИНЧАНСКЕ ПРАИСТОРИЈСКЕ МИНИ СУКЊЕ
Ходале су у кратким сукњама, изнад колена, с блузама које су истицале обнажено попрсје и наруквицама на рукама. Ако сте помислили на недавно приказивање нових кројева одеће и накита, преварили сте се. Описи свакодневних призора с југа Србије стари су око 7.500 година! Девојке и жене су се још у прадавна времена шепуриле заогрнуте нечим што ће тек у другој половини 20. столећа назвати минићем. Свеједно је да ли су се понашале у складу с топлом климом, желеле да се допадну мушкарцима или су то чиниле из оба разлога.
Смемо ли да наслутимо да је на овим просторима, оприлике од 5.400 до 4.700 године пре Христа, измишљена одећа коју и данас радо облаче многе Евине потомкиње?
Непосредних доказа још нема јер није пронађена ниједна подземна гробница (некропола), али су ондашњи мајстори глином уметнички дочарали шта су становнице насеља на месту садашњег Плочника покрај Прокупља носиле. (Сећате се ту је кнез Лазар 1386. до ногу потукао Турке, што француски путописац Жан Фроасар касније поткрепљује са 30.000 изгинулих османлијских ратника). На чему истраживачи темеље своје претпоставке?
Уживали у лепоти
На мноштву фигурина које указују да су израђивачи веродостојно приказали тадашњи живот, иако су у својим уметничким маштаријама правили кентауре, хермафродите, главе с маскама, лица која подсећају на марсовце… Управо на овим руковоринама су представљене жене с кратким сукњама и разголићених груди, са украсима у коси, око врата и на рукама. Наравно, неке су више волеле да се појављујују покривених колена и попрсја.
Облачење је, свакако, зависило од климатских прилика, положаја у племену и ко зна чега још. Извесно је да је у доба винчанске културе било топлије, што је, можда, једно од објашњења делимичног раскомоћивања. Ни неупућени посетилац не може да се отме утиску да су праисторијски људи уживали у лепоти, што поткрепљује шездесетак фигурина и грнчарије различних облика. Зашто би се узалуд трудили да оставе оваква сведочанства? Одећу су кројиле жене, углавном од доступних сировина – претежно животињског крзна, које су прошивали иглама од кости, а велики број тегова наводи на помисао да су знале и да ткају тканине! Према отисцима на посудама умеле су, по свему судећи, да плету асуре.
„Опседнута сам жељом да откријем како су изгледали и још много тога из свакодневног живота“, наглашава археолог Јулка Кузмановић-Цветковић из Музеја Топлице у Прокупљу. „Посао археолога је да у свему тражимо човека који је стварао, хранио се, имао породицу и пријатеље, радосне и тужне тренутке…“
Насеобина се простирала на 120 хектара, а истражен је тек делић налазишта (1.500 квадратних метара), оивичена с југа реком Топлицом, са запада Паљевским потоком, а са истока Баском реком. Сврстана је у надалеко чувену виначнску културу, највећу у преисторији (цветала од 5.500 до 4.000 пре нове ере), на подручју данашње Србије, Македоније, Босне и Румуније, названу према месташцету Винча на обалама Дунава, десетак километара удаљеном од Београда, у чијем је атару у 20. веку ископано осам неолитских села.
Бакарно доба раније
Откриће најстаријег рудника у Европи недалеко од реке Млаве убедљиво показује да је у то прадавно време Винча оличавала прву европску металну културу, а то је још једном потврђено археолошким налазиштем у Плочнику. Чак се појава бакарног доба у Европи помера 500 година раније! (Обрада бакра је први ступањ човековог коришћења метала).
Плочнички житељи су се – према досадашњем сазнању – бавили земљорадњом и сточарством, што је главна одлика привређивања у неолиту, а обрађивали су камен, кости и од најранијих дана бакар. Металургија је, дакле, итекако била заступљена! Пећи за топљење изван куће имале су земљане испусте налик цевима којима се струјао ваздук кроз стотите рупица и неку врсту димњака, чиме је поспешивање разгоревање, а радници штићени од удисања отровних испарења.
На врхунцу процвата овог металуршког средишта поједине породице су се иселиле десетак километара источно, успостављајући нова пребивалишта, и таквих до сада забележено десетак, углавном мањих.
„Нисмо рачунали колико је могло бити кућа, ни становника“, објашњава наша саговорница којој је у вишегодишњем трагању стручно помагао мр Душан Шљивар из Народног музеја у Београду. „Понекад се потпуно разилазимо: он истиче металургију, а ја металурге. Волела бих да поред пећи које смо нашли угледамо неког мајстора“.
Налази сведоче да је постојала устаљена подела рада и племенско устројство. Куће су имале пећи и нарочита удубљења за одлагање смећа, житељи су спавали на простиркама (вероватно рогозине) и крзну, правили су одећу од вуне, лана и штављене коже и гајили животиње. Особиту бригу посвећивали су деци, на шта упућују играчке и звечке од иловаче и незграпно извајани лончићи које су играјући се вајали малишани.
Налазиште Плочник је први пут откопано 1927. када је грађена железничка пруга до Косова и Метохије. Готово седам деценија доцније (1996) обновљена су подробна ископавања која су пријатно изненадила и упућене и неупућене.
Археолози сањају да једног дана изрони целокупно (велико) насеље да би савремени посетиоци у пуном сјају видели како су људи живели у праисторији.
(Станко Стојиљковић, Политика 2008)
