Из тога је сасвим евидентно да сваки такозвани SARS-CoV-2 вирус, или његова варијанта, које неквалификовани или потплаћени истраживачи виде под електронским микроскопом, па се на сва уста хвале да су „открили Америку”, постоје само у компјутеру.
Милован Шавија
Када је група аустралијских доктора на челу са Леоном Калијем, Мајком Катоном и Џулијаном Друсом (Dr. Leon Caly, Dr. Mike Catton, Dr. Julian Druce) крајем јануара 2020. из бриса узетог из носа и грла једног кинеског туристе, који је тек стигао у Мелбурн са симптомима прехладе, стандардним лабораторијским тестом изоловала и секвенционирала вирус по имену SARS-CoV-2, била је то свакако вест достојна да се нађе у насловима свих светских медија главног тока. Поготову што је вирус са тим тајанственим именом већ неколико месеци изазивао позорност светске јавности откако се појавио у кинеској провинцији Вухан.
Аустралијски доктори су били први који су тај вирус изоловали ван Кине. То откриће су поделили са својим колегама широм света и тако преко ноћи постали славни. То што су изоловали, као и начин на који су до тога дошли детаљно су касније описали у чланку који је објављен у аустралијском научном часопису Medical Journal of Australia, и за то су следеће године добили и специјалну награду, како и доликује ауторима тако великог и значајног открића за човечанство. Оно што ће се догађати у годинама након тог великог доприноса науке човечанству не само у Аустралији, него и на читавој планети, већ је постало историја, која ће се сигурно дуго памтити и остати похрањена у не баш лепим успоменама савременика тог доба.
Развејавање опсене
Због свега тога, а и због онога што би могла са собом донети следећа поглавља те историје, не би било на одмет описати шта су то поменута тројица аустралијских доктора видела на екрану електронског микроскопа, а што ће касније описати у оном чланку. Као што приличи правој науци и научном погледу на свет, уколико желимо да се уверимо у веродостојност и научну релевантност онога што су видели, требало би пре свега погледати како на тај њихов подухват гладају њихове колеге, а поготову оне које оно што су они видели тумаче на потпуно другачији начин.
Један од њих је доктор Томас Кован (Thomas S. Cowan, MD), који је помно пратио све оно што се у свету догађало протекле две ипо године, током такозване пандемије, и који је такорећи у ходу о тиме написао и књигу под насловом „Breaking The Spell – The Scientific Evidence For Ending The COVID Delusion”, што би се могло превести као: Развејавање опсене – Научни доказ краја COVID илузије. Књига је изашла из штампе августа прошле године, а оно што је важно, он је једно поглавље те књиге посветио управо ономе што су аустралијски доктори видели на екрану њиховог електронског микроскопа. Наслов тог поглавља је: Modern „Isolation” of SARS-CoV-2 или Савремено „Изоловање” SARS-CoV-2. Није неважно нагласити да та књига представља сажетак књиге:The Contagion Myth: Why Viruses (including „Coronavirus“) Are Not the Cause of Disease, коју је раније објавио у коауторству са Сали Фелон Морел.
Према доктору Ковану аутори су на почетку свог извештаја описали пацијента и како су из његовог носа и грла узели узорке слузи и убризгали их у културу бубрежних ћелија мајмуна. Они нису ни покушали да идентификују геном траженог вируса из поменутог узорка. Једино што су урадили био је онај тест RT-PCR (reverse transcription polymerase chain reaction), који ће касније ући у легенду. У чланку аутори нису описали на који начин су направили ту културу, већ су само навели да су обезбедили минимум хранљивих састојака и додали два антибиотика (gentamicin and amphotericin).
Могло се предвидети да ће ниска исхрањеност и тровање антибиотицима узроковати распадање ћелија уз ослобађање потенцијалних делова „вируса” у испитивану културу, што се и догодило. Очигледно је да аутори нису узели у обзир да би у тој култури осим делова вируса требали да буду присутни и бројни други узорци генетског материјала, као што су егзогени вируси којима је пацијент могао бити заражен (уколико било какви вируси уопште постоје), затим генетске честице из непречишћеног бриса узетог из пацијнтовог носа и грла, серум од фетуса телета, који је такођер додат, и ћелије бубрега мајмуна. Кали и његове колеге се нису уопште потрудили да одреде одакле би евентуални генетски материјал присутан у култури могао да потиче.
Аутори су затим описали електронски микрограф, то јест како је под електронским микроскопом изгледала та културе ћелија: „Електронски микрограф те смеше делова ћелија показао је цитоплазмичке мехуре уоквирене мембранама у којима су се наводно налазиле честице корона витуса. Након неколико неуспелих покушаја да се у потпуности издвоје делићи вируса са карактеристичним ресама од спајк протеина на површини, пронашли смо да додавање трипсина у медиј ћелијске културе знатно поправља морфологију тих делова вируса.” Другим речима, на честицама, које су аустралијски истраживачи назвали деловима корона вируса, појавили су се карактеристични врхови „спајк” протеина тек када су у културу додали трипсин. Треба нагласити да је трипсин ензим који служи за варење протеина.
Претпостављајући да су вируси обложени протеинима, онда произилази да би трипсин требало да уклони ту облогу са оних честица за које се претпостављало да представљају вирусе из којих штрче „спајк” протеини. Тако би се на електронском микрографу требали појавити они шиљци тих протеина, као доказ постојања вируса за којим су трагали. Без обзира шта су они видели на том микрографу, очигледно је да се из тих лабораторијски индукованих резултата неће ни у ком случају моћи добити слика како би ти фрагменти могли да стварно изгледају када се налазе у телу пацијента.
Постоји само један логичан, рационалан и научни закључак који се може извући из тог чланка, а то је: Његови аутори нису имали појма шта је узроковало распадање ћелија у том експерименту. Такође нису имали појма одакле потиче генетски материјал који су тестирали. И на крају они нису нашли било какву честицу са карактеристичном морфологијом корона вируса док нису сами произвели његово појављивање. Свеукупно, не постији никакав доказ у том чланку да је било каква честица позната као SARS-CoV-2 пронађена, и да било какав вирус има икакве везе са болешћу оног Кинеза који се затекао у Мелбурну.
У свим до сада објављеним текстовима који се баве „изолацијом” и карактеризацијом вируса SARS-CoV-2 први корак у експерименту био је да се направи вирусна култура. Све анализе генома „вируса” урађене су на основу резултата експериментисања на култури, а не на узорку узетом директно из организма оболеле особе. Конвенционални виролози презентирају резултате CPE (cytopathic effect) – цитопатског ефекта, као доказ да вирус постоји и да узрокује болест. Другим речима, они било какву патогену појаву у култури тумаче као необорив доказ да су у њој налази управо онај вирус који они траже.
Ланкини експерименти
Стога није на одмет бацити поглед на скорашње експерименте које је обавио Стефан Ланка, у покушају да се уз помоћ научних студија објасни на који наћин делује тај цитопатски ефекат, о којем причају конвенционални вирусолози. Стефан Ланка се, иначе, прославио открићем првог живог гигантског вируса који је симбиотски живео у једном океанском организму. Он је одлучио да феномен цитопатског ефекта подвргне ригорозном тесту. Питање на које је покушао да одговори је просто: Да ли је цитопатски ефекат узрокован присуством патогениг вируса, или је он резултат процеса култивације?
Ланкин експеримент је урађен у независној лабораторији специјализираној у изради ћелијских култура. Суштина експеримента се састоји у томе да је нормална ћелијска култура третирана на четири различита начина након чега се пратило понашање током периода од пет дана са посебним нагласком на то да ли је било икаквих цитопатских – CPE промена.
У првом случају нормалне ћелије су култивисане у нормалном хранивом медијуму с врло малом количином антибиотика. Након пет дана нису примећене никакве цитопатске промене, ћелије су наставиле да се нормално развијају.
У другом случају све је било исто, само је у циљу обогаћивања храњивости додато 10% серума из фетуса телета. Такођер, након пет дана нису примећене никакве цитопатске промене, ћелије су опет наставиле да се нормално развијају.
У трећем случају Ланкина група је применила процедуру кориштену од оних истраживача који држи до своје репутације када желе да се баве потенцијално патогеним вирусима. У том поступку храњивост медија смањена је на минимум, укључујући и проценат серума из фетуса телета који је смањен са 10% на 1%. То значи да се значајно смањила количина храњивих састојака која је на располагању ћелијама, тако да су оне биле изложене стресу. Истовремено је повећана количина антибиотика за три пута.
Након пет дана у тако наштиманој ћелијској култури појавио се онај цитопатски – CPE ефекат. Они истраживачи који не држе до своје репутације би на основу тога закључили да се коначно појавио онај дуго тражени и очекивани „вирус”, те да је самим тиме његово присуство доказано. Међутим, узимајући у обзир да никакав патогени вирус није додаван у културу, једино објашњење тог цитопатског ефекта би било да је он узрокован начином на који је ћелијска култура припремана и третирана.
У четвртом експерименту коришћена је истоветна процедура као и трећем случају, с том разликом да је додат раствор чисте РНК – рибонуклеинске киселине квасца. То је произвело исти резултат након пет дана, као у претходном случају, што је доказало да је начин на који је култура третирана изазвао цитопатски ефект, а не присуство вируса.
Разлог због којег је додата РНК квасца лежи у начину на који се у таквим експериментима формира геном вируса, користећи компјутеризовани процес звани подешавање или слагање (alignment). Тај процес започиње с фрагментима РНК уз помоћ којих се конструише теоретски геном, који у ствари не постоји у испитиваном узорку. Тај геном нити је икада постојао у било којој особи, нити у било којој ћелијској култури. Он постоји само у компјутеру, конструисан у процесу подешавања, слагања и распоређивања оних комадића у потпуни геном.
Из тога је сасвим евидентно да сваки такозвани SARS-CoV-2 вирус, или његова варијанта, које неквалификовани или потплаћени истраживачи виде под електронским микроскопом, па се на сва уста хвале да су „открили Америку”, постоје само у компјутеру. Докле год такви истраживачи имају довољно РНК фрагмената, које ће стављати у припремљену културу, компјутер може производити генома колико им треба. Знајући како функционише тај компјутерски процес подешавања и слагања, може се у потпуности разумети оно што је Ланкин четврти експеримент показао. А то је да се у резултату експеримента може добити било који РНК вирусног генома, без обзира што у ћелијску културу није додат, нити је у њој био присутан икакав вирус.
Из свега тога би требало да буде потпуно јасно да постојање SARS-CoV-2 вируса никада није било научно доказано. Из тога следи да, пошто је доказано да вирус не постоји, онда не постоји ни било која његова варијанта, нити било какав протеин, као што је онај фамозни „спајк”, нити његове било какве патогене карактеристике. Уколико се још обрати пажња на онај озлоглашени COVID тест, може се доћи до још неколико запањијућих запажања и закључака. Ако је утврђено да вирус не постоји и да су истраживачи који су измислили тај тест отворено признали да с њим није ни било замишљено да се детектују никакви вируси, онда се поствља питање: за шта уопште служи тај тест? Одговор је једноставан: да би се доказало постојање вируса који не постоји, јер је постојање непостојећег вируса једино могуће доказати уз помоћ теста који није пројектован за откривање вируса. Јер се уз његову помоћ, као у случају ћелијске културе, компјутерском калибрацијом може створити итекако корисна вирусна утвара.
Освета компјутера
Пошто су, као што се може видети, у конструкцији фиктивног света вируса итекако уплетени и компјутери, онда би се у том троуглу између људи, вируса и компјутера могла наслутити и нека суптилна конкурентска веза. Тако би се ови данашњи модерни сојеви имагинарних вируса могли сматрати неком врстом освете компјутера људима за све оне компјутерске вирусе којима људи већ деценијама загорчавају њихов рад, па и живот.
Ти модерни имагинарни вируси, чије геноме је, како је показао доктор Ланка, компјутер генерисао помоћу алгоритама подешавања и слагања, попут неких утвара привиђали су се наивним научницима, изазивајући касније патње и умирања милиона људи, који су страдавали од страха, хаоса, свих могућих врста друштвених поремећаја и, наравно, вакцина. Из чега произилази да су у оном поменутом троуглу људи увек извлачили дебљи крај, а вируси, иако непостојећи, постајали јунаци.
На крају, није на одмет приметити да су се у она стара времена Едварда Џенера и малих богиња вируси измишљали да би се објаснили могући узроци мистериозних болести, док се у данашња времена прво појаве вируси, додуше у облику утвара, па се онда измишљају болести да би се оправдало постојање утвара. А оно што је заједничко за стара и нова времена су, ко би други био, него вакцине, које се бесомучно више од два века убризгавају у људска тела, да би их ваљда заштитиле од вируса које, осим доктора Стефана Ланке, још нико није видео. Тај Ланкин вероватно никоме није интересантан, јер живи у симбиози и мирољубивој коегзистенцији са својим домаћинима, па за њега нису неопходне вакцине, а осим тога, он је стваран и није га потребно измишљати. Зато за њега не маре много ни људи, ни компјутери.
И на самом крају, након што је научно утврђено да вируса нема, остаје нам да се добро чувамо вакцина.
