Није ретко да лекар са звучним звањима циљано прикаже некакав бизарни налаз као епохално откриће. По правилу је реч о чудним фреквенцијама и вибрацијама, „добро чуваним тајнама” или „заборављеним истинама” из давних времена, а иза свега се крије лична корист, тачније превара.
Проф. др Зоран Радовановић
Сваке године објави се преко три милиона чланака у око 42.500 научних и техничких часописа са рецензијом у свету. У 2018. години предњачила је Кина са 528.000, а следили су САД са 423.000 и Индија са 136.000 прилога (претенциозно би било рећи научних доприноса). У том глобалном колачу Србија је учествовала са мање од 0,09 одсто. Годишње се број чланака повећава за четири одсто, а број часописа за пет одсто. Тренд је очекиван, јер је сразмеран порасту броја истраживача.
У том океану идеја и закључака тешко је издвојити понеко зрнце бисера из преовлађујућег песка. Гро резултата не буде никад потврђен накнадном провером, а у епидемиолошкој теорији поновљивост је један од важних критеријума узрочности. Ретко истраживачи свесно обмањују јавност, као што је 1998. урадио злогласни Вејкфилд, мотивисан личном коришћу да измисли повезаност вакцинације против великих богиња са аутизмом.
Много чешће се не узме у обзир свеукупност утицаја различитих чинилаца.
Школски пример је придружени ефекат уживања у дувану и кофеину. Наиван истраживач ће узбуђено уочити да пијење кафе повећава ризик настанка рака плућа само зато што му је промакло да су пушачи веће кафопије од непушача. Уз придруженост, важан разлог грешака је пристрасност, која у науци нема конотацију свесне преваре. Једноставно се погрешно одабере узорак (пристрасност избора) или испитанике систематски издаје сећање (информативна пристрасност), да не набрајамо безбројне друге примере.
Све се то добро зна, али је тему посебно оштро наметнуо јавности амерички епидемиолог Џон Јоанидис кога помињу као једног од најутицајнијих живих научника у свету и оснивача метанауке, као изучавања саме науке научним методама. Његов чланак из 2005. провокативног наслова „Зашто су погрешни резултати већине истраживања” преузет је више од три милиона пута из базе података Јавне научне библиотеке. То је до сада непревазиђени рекорд.
Када је Јоанидис недавно држао предавање у САНУ, председник ове угледне установе лично је телефоном обавештавао заинтересоване стручњаке, свестан да би им било жао уколико им је промакла нотица у штампи. Био је у праву, јер је прилика била јединствена.
Јоанидисова често цитирана мисао је да је наука оно најбоље што се десило људима, али да се може и мора боље. Својим чланцима током низа година развијао је тезу да је погрешно више од пола објављених научних чланака. Ту своју тврдњу поткрепљивао је примерима. Насумично је, рецимо, узео називе 50 састојака из неке књиге куварских рецепата, па је нашао да је 40 њих бар неко некад повезао са раком, а да је за 20 састојака постојало 10 или више таквих „открића”.
Истини за вољу, подаци о исхрани и њеном утицају на појаву хроничних болести нарочито су непоуздани, јер је човеку тешко да се сети колико је чега појео претходног дана, а не током претходних деценија, док су за стицање комплетне слике пожељни чак и детаљи о навикама мајке током испитаниковог феталног развоја (то је тзв. целоживотна епидемиологија).
Обичног човека не интересују ова теоретска разматрања, јер није свестан колико утичу на његов свакодневни живот. Не повезује их са слуђеношћу вестима да због свог здравља мора ово, а нипошто не сме оно, мада ни једно, ни друго најчешће није тачно или је, бар, енормно увећано као могућа корист, односно претња.
Преносиоци научних сазнања, било да су новинари или лекари, често из незнања потпуно игноришу Јоанидисову поруку, па неко маргинално саопштење приказују као велико откриће. Дешава се чак да уредник пошаље извештача у неку далеку земљу да добије ексклузиван извештај о, рецимо, „револуционарном леку против рака”. Збуњени и поласкани аутор онда нашем човеку објашњава да је још дуг пут до коначне истине. Убрзо се покаже да је у питању странпутица.
Блажено незнање ипак заслужује опроштај, али није ретко да лекар са звучним звањима циљано прикаже некакав бизарни налаз као епохално откриће. По правилу је реч о чудним фреквенцијама и вибрацијама, „добро чуваним тајнама” или „заборављеним истинама” из давних времена, а иза свега се крије лична корист, тачније превара.
Добронамерним популаризаторима науке добро би дошла порука да се скоро сва аутентична научна открића објаве у часописима Природа (Nature) и Наука (Science), уз само још по неколико часописа из посебних научних области. За медицину је то, на пример, Медицински часопис Нове Енглеске (New England Journal of Medicine). Све остало захтева опрез и чекање на понављану потврду резултата.
(Извор Политика)
