MEĐU IZMEĐU

ZAŠTIĆENI UČESNIK

516 pregleda
Prizor iz filma (Vikipedija)

Više zbog obima posla, nego zbog teoretske opasnosti da viruse preko odeće prenesem svojoj sitnoj deci, skoro mesec dana sam spavao van kuće, uglavnom u karantinu „Mladost”, piše prof. dr Zoran Radovanović).

Oslanjajući se na događaj koji je ostao u kolektivnom sećanju Jugoslovena, bilo da su njegovi savremenici, bilo da su ga doživeli kroz kultni film Gorana Markovića, doajen srpske epidemiologije dr Zoran Radovanović u knjizi „Variola Vera” izdavačke kuće „Heliksˮ, daje skice za portret jedne epohe i njenih glavnih aktera.

Knjiga počinje kao putopis u kome autor prikazuje fragmente iz sopstvenih formativnih godina i sticanja iskustva na putovanjima fićom do Indije. Veštim narativnim stilom Radovanović izlaganje neosetno prevodi u stručan, ali popularno napisan tekst o varioli, njenom uzročniku i merama zaštite.

Spletovi okolnosti ‒ odlomak iz knjige

Kada se, 22. marta 1972, saznalo za epidemiju variole u Beogradu, jedini sam među epidemiolozima bio zaštićen od ove zaraze. Efekat vakcinacije, naime, zvanično je trajao tri godine, a ja sam dve godine i osam meseci pre epidemije uspešno vakcinisan radi odlaska u Indiju. Uz to, među prvima sam revakcinisan i dodatno zaštićen injekcijom gotovih antitela, hiperimunim gamaglobulinom (hiperimunim gamaglobulinom).

Za svakog mladog čoveka je stručni izazov da tek stečena znanja primeni u praksi. Razumljivo je da ni epidemiolog ne propušta takvu priliku, kao što se ne očekuje da poručnik beži iz rata ili fudbaler od lopte. Profesionalna znanja nalažu lekaru kako da se čuva, utoliko pre ako mu se vakcina „primila“, za šta je dokazom smatrana kožna promena na mestu gde je grebanjem (skarifikacijom) ili plitkim ubodima nanet živi soj vakcinalnog virusa.

Kada se, na kraju prvog dana suzbijanja epidemije, postavilo pitanje dežurstva tokom noći, spremno sam prihvatio da ostanem u Gradskom sekretarijatu za zdravstvo i socijalnu politiku, pretvorenom u Gradski štab za borbu protiv karantinskih bolesti i putem radio-stanice koordiniram aktivnosti, uz povremene izlaske na teren. Ujutru sam držao sve konce u rukama o događajima protekle noći, znao imena novoobolelih osoba, njihovo kretanje i kontakte koje su ostvarili do trenutka izolacije. Narednih nekoliko sedmica nije bilo odmora.

Gradski štab za borbu protiv karantinskih bolesti okupljao je predstavnike svih službi koje su mogle da doprinesu suzbijanju epidemije, od pukovnika policije do šefa vatrogasne brigade. Sazivan je relativno često, a najuže operativno telo, koje je bilo u stalnom međusobnom telefonskom i/ili radio kontaktu, uz svakodnevne susrete, obično na početku i pred kraj radnog dana, činili smo komandant Štaba dr Borislav Antić, socijalni medicinar dr Aleksandra Banković, šefica Epidemiološke službe Gradskog zavoda za zdravstvenu zaštitu i ja.

Za važne odluke slali smo auto po upravnika Instituta za epidemiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, profesora dr Slobodana Krajinovića, ali smo ga štedeli, jer je preživeo težak infarkt decembra 1971. U tim slučajevima posebno smo računali na dr Ljubinka Stojkovića, direktora Instituta „Torlak”. Često je bio prisutan i dr Radomir Jocić, kao socijalni medicinar zadužen za saradnju sa zdravstvenim organizacijama i koordinaciju aktivnosti.

Nas četvoro, dr Antić, dr Banković, dr Jocić i ja, proveli smo potom nedelju dana u Starom zdanju u Aranđelovcu, kako bismo napisali „belu knjigu“ o dešavanjima u Beogradu tokom epidemije. Dva-tri puta su nas posetila i tri preostala autora te knjige, gradski funkcioneri dr Predrag Dovijanić, dr Ratomir Đulaković i dr Aleksandar Prelić.

Više zbog obima posla, nego zbog teoretske opasnosti da viruse preko odeće prenesem svojoj sitnoj deci, skoro mesec dana sam spavao van kuće, uglavnom u karantinu „Mladost”, ali i u Gradskom sekretarijatu za zdravlje i u sanitetskom vozilu koje sam sve vreme imao na raspolaganju. Trebalo je iskoristiti svaki trenutak da se, makar na parče, sakupi po nekoliko sati sna.

(Izvor RTS)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar