Након толико година, може се само нагађати да ли је заиста било неопходно да Жрнов буде потпуно разорен и забетониран ради изградње потпуно новог споменика.
Планина Авала била је у прошлости за Београд везана и духовно и практично, и судбински и војностратешки, па су тако на њој вођене борбе и 1915. приликом надирања аустроугарске и немачке, а током одступања српске војске. У тим је борбама страдао и један српски дечак, тек приспео у борбене редове, што је изазвало сажаљење немачких војника, те су дечака сахранили и поболи дрвени крст на којем су написали: Ein unbekannter serbischer Soldat.
Након завршетка Првог светског рата, локално становништво је на том месту подигло камени споменик са натписом: Овде почива непознати српски војник – био је то први споменик незнаном јунаку, недалеко од највишег врха Авале, који су тада још прекривали релативно добро очувани остаци тврђаве Жрнов.
То је уједно била и прва ближа веза средњовековног града са спомеником незнаном јунаку, док ће друга, директна, уследити десетак година доцније, након одлуке да се ново, монументалније обележје непознатом војнику, према пројекту вајара Ивана Мештровића, подигне баш на месту саме тврђаве – која је, на тај начин, практично жртвована ради подизања споменика за који данас сви добро знамо како изгледа.
Тако се десило да 1934. разорним експлозијама заувек буду збрисани остаци оне исте тврђаве за коју је у 17. веку османски путописац Евлија Челебија рекао да спада међу шест најзначајнијих утврђења у Србији, а коју је Феликс Kаниц средином 19. столећа овековечио на својим цртежима, закључивши притом да су српски владари највероватније подигли Жрнов на темељима римске осматрачнице.
Да ли су Римљани први уочили значај Авале или су можда још Kелти пре њих имали своје утврђење на брду високом 511 метара надомак тадашњег Сингидунума, тешко је прецизирати, као што је уопште тешко претпоставити који је српски владар подигао средњовековни Жрнов.
Оно што се сигурно зна, то је етимологија и српског и турског назива.
Жрнов, Жрново или Жрнован повезује се са изразом жрвањ, који означава алатку за обраду руде, а сасвим је сигурно да су и Римљани уочили природни потенцијал Авале, што би могло значити да њихова осматрачница није служила само за надгледање Сингидунума и околине, него и за заштиту оближњих рудника.
Стратешки значај једине београдске планине одлично су уочиле османлијске војсковође у време освајања српских и осталих балканскх земаља средином 15. века. Пошто су заузели Жрнов 1442, Турци су већ након две године били принуђени да се повуку и српској деспотовини врате најважнија утврђења, међу њима и ову тврђаву над Београдом. Међутим, крајем следеће деценије Османлије опет заузимају Жрнов, али не и Београд, који је тада био под угарском влашћу. Због тога турски војсковођа Ходи-паша проширује тврђаву додатним бедемом и шанцем, те на тај начин стари Жрнов постаје за Београд хавала – сметња. Отуда се такав назив у потоњим вековима одомаћио не само за утврђење, него и за целу планину – Авала, мада се сâм врх називао и Жрновица.
Године 1521. Турци освајају Београд и продиру даље ка средњој Европи, тако да Жрнов губи некадашњи војностратешки значај, а вероватно је потпуно напуштен у 18. веку, када из њега одлазе последње војне посаде.
Авалска тврђава није једина која је била препуштена зубу времена зато што у неким новим условима није више имала своју сврху – слично су прошли још многи средњовековни градови на читавом балканском простору, али куриозитет је то што је стари Жрнов вероватно једино утврђење које је некада било толико значајно а доцније је, и то управо у времену када је археологија доживљавала свој зенит, било уништено свесном одлуком владара чији је народ зидао дотичну тврђаву.
Иако многи и не знају да су се на месту данашњег Споменика незнаном јунаку све до четврте деценије 20. века налазили остаци једног веома важног средњовековног утврђења, иако на овом локалитету нису никада вршена планска истраживања, ипак нам цртежи Феликса Kаница и забелешке архитекте Ђурђа Поповића могу дати драгоцене податке о заувек изгубљеном Жрнову, па се чак може реконструисати и развој самог града.
Споменик незнаном јунаку (Wikipedia)
Из предосманског периода потицао је Мали или Горњи град (на месту где се данас налази Споменик незнаном јунаку), коме су Турци доцније придодали две куле, а затим доградили Доњи град у облику бедема – но и поред тога, на сликама се може видети да је Жрнов деловао као јединствена грађевина, јер су се две целине савршено надовезале једна на другу, премда су биле грађене у различитим периодима.
И поред историјског значаја, па и поред изгледа којим је надмашивао многе друге тврђаве на простору Србије, авалски Жрнов данас се најчешће помиње у контексту једног контроверзног потеза чији је иницијатор био краљ Александар Kарађорђевић.
Након толико година, може се само нагађати да ли је заиста било неопходно да један драгоцен историјски споменик буде потпуно разорен и забетониран ради изградње потпуно новог споменика.
Чак и да се прихвате спекулације о краљу Александру и вајару Ивану Мештровићу као осведоченим масонима, па и да се Споменик незнаном јунаку схвати као ода паганству (највише због пирамидалне конструкције која подсећа на гробницу персијског цара Kира, али и због каријатида око војниковог гроба), ипак се ни ту не налази одговор на питање због чега су баш зидине Жрнова морале бити миниране, тим пре што се на самој Авали налази још неколико врхова који су такође били погодни за изградњу новог спомен-обележја. Сем тога, још је чудније што је краљ Александар одабрао Авалу за одавање почасти непознатом војнику, јер ако је хтео да и Југославија има споменик по узору на Француску и Енглеску, морао је приметити да су у дотичним земљама спомен-обележја безименим херојима подизана у срцу главног града.
Осим Жрнова, заувек је уништен и првобитни Споменик незнаном јунаку након што је тело мистериозног дечака пренесено у маузолеј, па су тако, у ствари, нестала два споменика – која су отприлике деценију и по коегзистирала један уз други – да би трећи био направљен.
Рекли смо већ да се не зна који је средњовековни српски владар изградио тврђаву на београдској планини, али се, изгледа, веома добро зна који је члан династије Kарађорђевић директно учествовао у рушењу Жрнова. Био је то десетогодишњи син Павла Kарађорђевића Александар, који је бар једанпут притиснуо дугме за активирање мина постављених по старим зидинама.
