ARGUSOV POGLED

ZAVERA UMETNOSTI

334 pregleda
Žan Bodrijar

Ko zna, možda u toj irealnosti pornografije i u toj beznačajnosti umetnosti postoji neka zagonetka u negativu, neka filigranska tajna ili možda ironični oblik našega usuda? Ukoliko sve postane odviše evidentnim da bi bilo istinitim, možda će ostati neka šansa za iluziju?

Žan Bodrijar

Ako se u okolnoj pornografiji izgubila iluzija želje, u savremenoj se umetnosti izgubila želja iluzije. Pornografija više ništa ne ostavlja želji. Nakon orgije i oslobađanja svih želja, prešli smo u transseksualno u smislu transparentnosti seksa, u znakove i slike što brišu svaku tajnu i svaku dvosmislenost. Transseksualno, u smislu u kojemu ono više nema nikakve veze s iluzijom želje, nego s hiperrealnošću slike. Jednako tako, i umetnost je izgubila želju iluzije u korist uzdizanja svih stvari u estetsku banalnost, i ona je dakle postala transestetskom.

Za umetnost, orgija se modernosti sastojala u radosti dekonstrukcije objekta reprezentacije. Za to je vreme estetska iluzija još veoma moćna, kao što je za seks moćna iluzija želje. Energiji seksualne razlike koja se nalazi u svim oblicima želje, odgovara u umetnosti energija disocijacije realiteta (kubizam, apstrakcija, ekspresionizam), i jedna i druga, međutim, odgovaraju volji za svladavanjem tajnosti želje i tajnosti predmeta. I to sve do nestanka te dve snažne konfiguracije – scene želje i scene iluzije – u korist iste transseksualne i transestetske opscenosti – opscenosti vidljivosti i transparentnosti neumitne u svim stvarima.

U realitetu nema više pornografije koja se kao takva može odrediti, zato što je pornografija virtuelno posvuda i zato što je bit pornografije prešla u sve tehnike vizuelnog i televizijskog. No možda mi u biti samo igramo komediju umetnosti, isto kao što su ostala društva igrala komediju ideologije, kao što se, na primer, italijansko društvo (ali ono nije jedino) igra komedije vlasti ili kao što mi igramo komediju pornografije u opscenim reklamama sa slikama ženskog tela. Taj neprestani striptiz, te fantazme otvorenog seksa, ta seksualna ucena – da je sve to istinito – bila bi doista nepodnošljiva.

Šta se krije iza ovoga lažnog, transparentnog sveta? Neka druga vrsta inteligencije ili konačna lobotomija? Umetnost (moderna) mogla je biti deo uklete strane time što je bila jedna vrsta dramatične alternative realnosti, time što je prevodila upad irealnog u realno.

No, srećom, suviše je sve to lepo da bi bilo istinito. Transparentnost je suviše površna da bi bila istinita. Što se tiče umetnosti, ona je previše površna da bi bila nešto ništavno. Mora da ispod toga postoji neka tajna. To je kao anamorfoza: mora postojati ugao pod kojim čitavo to beskorisno insistiranje na seksu i znacima dobija svoj smisao, ali za sada nam ne ostaje ništa drugo do živeti ga u ironičnoj ravnodušnosti. Ko zna, možda u toj irealnosti pornografije i u toj beznačajnosti umetnosti postoji neka zagonetka u negativu, neka filigranska tajna ili možda ironični oblik našega usuda? Ukoliko sve postane odviše evidentnim da bi bilo istinitim, možda će ostati neka šansa za iluziju?

Šta se krije iza ovoga lažnog, transparentnog sveta? Neka druga vrsta inteligencije ili konačna lobotomija? Umetnost (moderna) mogla je biti deo uklete strane time što je bila jedna vrsta dramatične alternative realnosti, time što je prevodila upad irealnog u realno. No šta još umetnost može značiti u unapred hiperrealističkom svetu, cool, transparentnom i reklamnom? Šta uopšte može značiti porno u svetu koji je već unapred pornografiran? Šta, osim da nam da poslednji paradoksalni tren oka – onaj tren oka realnosti koja se sme samoj sebi u obliku najvećeg egzibicionizma, umetnosti koja se smeje sama sebi i svom vlastitom nestanku u obliku najveće artificijelnosti – ironije. U svakom slučaju, diktatura slike jeste jedna ironična diktatura. No sama ta ironija ne čini više deo uklete strane, nego deo prestupa iniciranog, tog skrivenog i sramnog saučešništva koje spaja umetnika koji se poigrava svojom aurom podrugljivosti sa zbunjenim i nepoverljivim masama. Ironija takođe čini deo urote umetnosti.

 

Umetnost koja se igrala svojim vlastitim nestajanjem i nestajanjem svoga predmeta još je bila veliko delo. No šta je s umetnošću koja se igra svojim beskrajnim recikliranjem potkradajući pritom realnost? Najveći deo savremene umetnosti bavi se upravo tim: prisvajanjem banalnosti, otpadaka i mediokritetstva kao vrednosti i kao ideologije. U tim bezbrojnim instalacijama i performansama nema ničega drugoga do igre kompromisa sa stanjem stvari, istovremenim sa svim prošlim formama istorije umetnosti. Jedno priznanje neoriginalnosti, banalnosti i ništavnosti (nullité) podignuto na visinu vrednosti, to jest perverznog estetskog uživanja. Naravski, čitavo to mediokritetstvo pretenduje na sublimaciju prelazeći na drugu, ironijski nivo umetnosti. Ali sve je to isto toliko ništavno i beznačajno na drugom kao i na prvom nivou. Prelaženje na estetski nivo ništa ne spašava, već naprotiv: to je mediokritetstvo s dvostrukom moći. Ono pretenduje da bude ništa: Ja sam ništa! Ja sam ništavan!” – to je zaista ništa.

Sva dvoličnost savremene umetnosti je u ovome: revindikacija za ništavnošću, beznačajnošću i besmislenošću, ciljanje na ništa onda kada si već ništa. Ciljanje na besmisao kada si već beznačajan. Ciljanje na površnost na površan način. Tako je ništa tajna kakvoća kojoj niko neće moći povratiti značajnost. Beznačajnost – prava, pobednički izazov smislu, razrešenje od smisla i umetnost nestajanja smisla, iznimna je kakvoća nekoliko retkih dela koja čak i ne pretenduju da to budu. Postoji inicijacijska forma ništavnosti, kao i inicijacijska forma ničega ili inicijacijska forma Zla. Potom, postoji takozvani prestup iniciranog, postoje falsifikatori ništavnosti, i snobizam ništavnosti, snobizam svih onih koji prostituišu Zlo kao korisne ciljeve.

Ne treba pustiti na miru falsifikatore. Kad Ništa (Rien) probija iz znakova, kad se Ništavilo (Neant)izdiže iz svog srca sistema znakova, to je temeljni događaj umetnosti. To je u pravom smislu poetska operacija kojom se Ništa izdiže u moć znaka – to nije banalnost ili ravnodušje realiteta, nego radikalna iluzija. Tako je Vorhol doista ništavan, u tom smislu što ponavljano uvodi ništavilo u srce slike. Od te ništavnosti i beznačajnosti pravi događaj koji transformiše u fatalnu strategiju slike.

Hoće li umetnost imati pravo na jedan drugi, beskrajni opstanak, nalik na opstanak tajnih služba, o kojima se odavna zna da nemaju tajne koje bi krali ili razmenjivali, ali koje, hraneći mitološke hronike, i uprkos tome nesmetano prosperiraju, usred praznoverja o svojoj koristi.

Drugi imaju samo komercijalnu strategiju ništavnosti kojoj daju reklamni oblik, sentimentalni oblik robe”, kako je govorio Bodler. Ono se krije iza svoje vlastite ništavnosti, iza nestanka diskursa o umetnosti koji velikodušno upotrebljavaju za promovisanje te ništavnosti kao vrednosti (uključujući tu, očito, i tržište umetnosti). U određenom smislu, to je gore od ničega, jer ne znači ništa, a ipak postoji, dajući sebi sve dobre razloge za opstanak. Ta paranoja koja je saučesnik umetnosti čini da više nema mogućeg kritičkog suda, već samo sporazumne podele ništavnosti, nužno među članovima istoga klana. U tome se sastoji urota umetnosti i njene prvobitne scene, koja otvaranjima izložbi, izlaganjima, restauracijama, kolekcijama, donacijama i špekulacijama osigurava svoj kontinuitet, i koja se ne može razmrsiti u bilo kom znanom univerzumu, jer se iza mistifikovanja slika sklonila pod zaštitu misli.

Druga strana dvoličnosti savremene umetnosti jestea contrarioblefiranjem ništavila prisiliti ljude da tome pridaju važnost i poverenje, pod izgovorom da je sve to nemoguće, da je sve to toliko ništavno i da se tu mora nešto kriti. Savremena umetnost igra na tu neizvesnost, nemogućnost utemeljenog suda o estetskoj vrednosti i špekuliše krivnjom onih koji ništa ne shvataju ili pak onih koji nisu shvatili da se tu i nema ništa shvatiti. Isto je i s prestupom iniciranog. No u osnovi jednako tako možemo misliti da su ljudi što poštuju umetnost sve shvatili, jer svedoče, samom svojom zapanjenošću (stupéfaction),o jednoj intuitivnoj inteligenciji: svedoče da su oni zapravo žrtve zloupotrebe vlasti, da im se kriju pravila igre i da im se nešto namešta iza leđa.

Drugim rečima, umetnost je ušla u opšti proces prestupa iniciranog, i to ne samo s tačke motrišta finansiranja umetničkog tržišta već i u samomu upravljanju estetskim vrednostima. Nije umetnost jedina: i politika, i ekonomija, i informacija uživaju isto saučesništvo i istu ironičnu rezignaciju od potrošača”.

„Naše divljenje za slikarstvo posledica je dugog procesa prilagođavanja, koji se vekovima odvijao, i to iz razloga koji vrlo često nemaju nikakve veze ni s umetnošću, ni s duhom. Slika je stvorila svoga gledaoca. U osnovi, to je konvencionalan odnos” (Gombrovic Dubuffetu).

Jedino se postavlja pitanje: kako jedna mašina može nastaviti funkcionisati u kritickom gubitku iluzija i u komercijalnoj frenetičnosti? I ako može funkcionisati, koliko će dugo trajati taj iluzionizam, taj okultizam? Sto godina, dvesta godina? Hoće li umetnost imati pravo na jedan drugi, beskrajni opstanak, nalik na opstanak tajnih služba, o kojima se odavna zna da nemaju tajne koje bi krali ili razmenjivali, ali koje, hraneći mitološke hronike, i uprkos tome nesmetano prosperiraju, usred praznoverja o svojoj koristi.

(Pulse)

O autoru

administrator

Ostavite komentar