Чим су надмено узеле диплому ФПН, све младе кандидаткиње за хонорарни посао у Вечерњим новостима распитивале су се, гласно или шапатом, где седи Мирослав Лазански.
Предраг Васиљевић
Био је то децембар 2000. у лавиринту бескрајних ходника зграде „Борбе”, када је и аутор ових редова први пут чуо звук писаће машине под сопственим прстима и мирис олова – из прве руке.
Да, у својој грандиозној новинарској епопеји, Лазански је те зиме, после пада Слободана Милошевића, писао у „Новостима” које је водио Мањо Вукотић.
Мушки део младе новинарске екипе био је љубоморан на Лазу. Алфа новинар, често у маскирној униформи, увек преплануо и кицошки скоцкан, летео је тада од блатњавог рова до првог реда избора за мис.
Само никад није био тамо где су га многи прижељкивали – у редакцији.
Слао је и дотурао записе из Авганистана и Ирака, геополитичке анализе, репортерске цртице из прве руке, болне скице из дубина српске патње…
Само га нико никада није видео да пише текст.
„Не, Лаза не седи, Лаза стоји, а и то можеш видети ретко”, одговарали су искусни уредници новинарским шипарицама које су се распитивале.
И за разлику од свих, у редакцију је улазио изненада, неочекивано, као освајач, витез на коњу, ратник са пером уместо сабље.
Никад горд, никад намргођен од размишљања ни надмен од популарности, увек дечачки блентав, спреман за штос и инфантилни белај, гимназијалски радознао и необуздан.
Протутњао би насмејан потуљеним новинарским собама у којим су се писале „озбиљне анализе”, добацивао девојкама, пецкао и провоцирао, лежерно флертовао са свима – од портира до кафе куварице, колега и главног уредника. Имао је исти однос.
Ако ти се деси да те не сачека примерак новина на радном столу, знај – туда је прошао Лазански.
Његов ритуал је био да, у ретким тренуцима кад обилази редакцију, не узима новине са пулта где су бирократски биле наслагане, већ их је крао неком колеги који тренутно није ту.
И то је била порука. Стара, суштинска, новинарска. Ако не чуваш вест, неко ће ти је мазнути. И то не неко, него Лаза.
После 17 година, кад сам из „Новости” прешао у „Спутњик”, Лазански је овде имао своју емисију.
Није се уопште променио. Нити је старио. И даље није нигде седео, осим у студију док траје снимање, а и за то га је требало нахватати, „ухапсити”, привести. Није престајао да се смеје и да враголански кокетира.
Као најбољи светски новинари, био је врхунски блефер. Мачка која се дочекује на све четири без обзира да л’ га бациш у ратни пакао или у амбасадорску резиденцију.
Лак на дружењу, увек тиражан, са магнетом у џепу кошуље који привлачи читаоце и гледаоце.
Иза тог магнета куцало је велико новинарско срце. Јутрос је стало.
Неће имати ко више да краде новине. А све је мање оних који умеју и да их пишу. И да их читају.
Збогом Лазо, отишао си као и увек – изненада. Као ударна вест. Као експлозија.
Као олуја – на дан Олује.
Новинарски. До краја.
(Извор Спутњик)
(Фото аутора Новости)
