Унутрашњост наше планете се хлади брже него што се до сада мислило, пре ће постати налик својем свемирском суседу.
Наша планета се формирала пре неких 4,5 милијарди година, а од тада њена унутрашњост полако губи топлоту. Док температуре Земљине површине и атмосфере осцилирају током еона, растопљена унутрашњост, могло би се рећи срце, све време се константно хлади. Kада кажемо Земљино срце, не ради се о натегнутој метафори.
Будући да се унутрашњост Земље константно хлади, то значи да ће у једном тренутку постати крута и да ће притом нестати сва геолошка активност на нашој планети. Тада би се Земља могла претворити у неплодно небеско тело, попут Марса или Меркура.
Ротирајући динамо који се налази дубоко у нашој планети главни је покретач њеног огромног магнетског поља, невидљиве структуре која пружа заштиту Земљи и омогућује развој биљном и животињском свету. Осим тога, научници сматрају да конвекција плашта, тектонска и вулканска активност помажу у одржавању живота јер стабилизују глобалне температуре и циклус угљеника.
Неактивна планета
Будући да се унутрашњост Земље константно хлади, то значи да ће у једном тренутку постати крута и да ће притом нестати сва геолошка активност на нашој планети. Тада би се Земља могла претворити у неплодно небеско тело, попут Марса или Меркура. А према најновијем истраживању, то би се могло догодити пре него што се до сада мислило. Разлог томе би могао бити минерални слој на граници између Земљиног спољњег језгра које се састоји од гвожђа и никла и доњег плашта.
Наиме, количина топлоте која ће исцурити кроз језгро и плашт зависи од проводљивости минерала (силикатни перовскит, бридгаманит). Одређивање те стопе није тако једноставно као испитивање водљивости бридгманита у класичним атмосферским условима. Топлотна проводљивост може варирати зависно од притиска и температуре, који се увелике разликују на површини и у дубинама наше планете.
„Наши резултати дају нову перспективу у вези са еволуцијом Земљине динамике. Они указују на то да се Земља, као и друге стеновите планете попут Меркура и Марса, брже хладе и брже постају неактивне него што се очекивало.”
Kако би установили колика је проводљивост тог минерала у специјалним предусловима, планетарни научник Мотохико Мураками и колеге са Универзитета ЕТХ у Цириру, у Швајцарској, озрачили су један кристал бридгманита пулсирајућим ласерима, истовремено повећавајући његову температуру на неких 2.000 степени Целзијусових и притисак на 80 гигапаскала; што је близу условима у доњем плашту.
Мотохито Мураками (Research Gate)
Земља се хлади брже
„Тиме смо показали да је топлотна проводљивост бридгманита око 1,5 пута већа него што су показивале пређашње предикције”, рекао је Мураками. То значи да је проток топлоте између језгра и плашта већи него што се претпостављало, односно да се унутрашњост Земље хлади брже него што се до сада мислило. А тај процес би се могао убрзати. Наиме, бридгаманит се приликом хлађења трансформише у други минерал пост-перовскит, који још више спроводи топлоту, те би се процес губитка топлоте језгрa могао још убрзати, пише Sceince Alert.
„Наши резултати дају нову перспективу у вези са еволуцијом Земљине динамике. Они указују на то да се Земља, као и друге стеновите планете попут Меркура и Марса, брже хладе и брже постају неактивне него што се очекивало”, објаснио је Мураками. Научници још не знају колико је тачно убрзање хлађења. Наиме, то није тако лако израчунати јер је у игри велик број фактора. Марс се хлади нешто брже јер је знатно мањи од Земље, али постоје и други чиниоци који могу играти улогу у томе колико се брзо хлади унутрашњост планете.
На пример, распад радиоактивних елемената може створити топлоту, довољну за одржавање вулканске активности. Такви су елементи један од главних извора топлоте у Земљином плашту, али још није у потпуност јасан механизам иза овог процеса. Kако год, до значајног хлађења Земљине унутрашњости не би требало доћи тако брзо, ако гледамо кроз призму људског погледа на време. Могуће је да ће Земља и пре тога постати ненастањива за човечанство због неких сасвим других механизама.
Истраживање под именом Radiative thermal conductivity of single-crystal bridgmanite at the core-mantle boundary with implications for thermal evolution of the Earth објављено је у часопису Earth and Planetary Science Letters.
(Извор Индекс)
