Гледано на временским скалама мереним у милијардама година, број земљотреса требало би да опада. На скали од више десетина или стотина милиона година могу постојати варијације зависно од тзв. Вилсоновог циклуса отварања нових океана и распада или спајања нових суперконтинената. Зашто би број дугорочно требало да се смањује?
Разорни потреси у Турској и Сирији, у којима је погинуло око 44.000 људи, потом у Румунији, Грчкој и Хрватској, могу створити утисак да су минулих година учесталији. Барем у овом делу света. Kолико земљотреса се очекује годишње? Америчка агенција United States Geological Survey (USGS) тумачи да се понекад може чинити да је број тресова у неком раздобљу порастао зато што постоји природна флуктуациј. Другим речима, у некој години може их се догодити више од просека, а и да се заређају такве године.
Према дугорочним записима (од приближно 1900.), у свету се у години у просеку очекује око 16 великих земљотреса. То укључује 15 магнитуде 7,0 и један магнитуде 8,0 или више. Подаци USGS-а показују да је у протеклих 40-50 година просек броја великих потреса премашен десетак пута. Година с највећим бројем била је 2010. са 23 велика труса (већа или једнака магнитуди 7,0). У осталим годинама број је знатно испод годишњег дугорочног просека од 16 великих. На пример, 1988. укупно 7, а следеће само 6. Зашто би учесталост дугорочно требало да опада?
Гледано на временским скалама мереним у милијардама година, број земљотреса требало би да опада. На скали од више десетина или стотина милиона година могу постојати варијације зависно од тзв. Вилсоновог циклуса отварања нових океана и распада или спајања нових суперконтинената. Зашто би број дугорочно требало да се смањује?
Процењује се да се Земљина унутрашњост хлади за око 100°C сваких милијарду година. Према садашњим научним сазнањима, због хлађења унутрашњости могла би постати тектонски мртва тек за неколико милијарди година. Једна студија предвидела је да ће бити тектонски активна још 1,45 милијарди година.
Потреси, углавном, настају због померања Земљиних тектонских плоча, које је, пак, добрим делом узроковано топлотом као покретачем разних процеса у унутрашњости наше планете. Kада се Сунчев систем формирао пре око 4,6 милијарди година, гравитационо привлачење тела у свемиру узроковало је акрецију или гомилање прашине, камења и других тела у све веће и веће е, од којих су настале планете, међу којима и Земља. У сударима и гравитационим интеракцијама, голема количина кинетичке и гравитационе енергије претворила се у топлотну па је унутрашњост Земље постала врућа и текућа. Та топлота се полако ослобађа и троши због конвекције, тј. кретања материјала који је преносе из унутрашњости на површину и, поред осталог, изазивају потресе и вулканске ерупције.
Но, Земљина унутрашњост садржи бројне радиоактивне елементе од калијума до уранијума који својим распадом стварају нову топлоту, довољну да надомести губитке тако да се планета врло споро хлади. Време полураспада радиоактивних елемената у унутрашњости јако варира и креће се од неколико деценија до чак милијарди година, што значи да наша планета споро троши нуклеарно гориво. Процењује се да се Земљина унутрашњост хлади за око 100°C сваких милијарду година. Према садашњим научним сазнањима, Земља због хлађења унутрашњости могла би постати тектонски мртва тек за неколико милијарди година. Једна студија предвиђела је да ће остати тектонски активна најмање 1,45 милијарде година.
Дугорочно повећање потреса захтевало би да се топлота у унутрашњости Земље повећава, што би према законима термодинамике значило да мора доћи однекуда споља, а то би било тешко објаснити. Глобално загревање гасовима стаклене баште у том је смислу премало. Но оно, ипак, има неки утицај. Један од разлога због којих нам се може чинити да број земљотреса расте јесте тај што се они све боље прате и постају све видљивији. USGS истиче да њихов каталог садржи податке о све већем броју потреса последњих година не зато што их стварно има све више, већ стога што постоји све више сеизмолошких инструмената који их могу забележити.
Данас се лоцира око 20.000 јачих померања тла широм света сваке године или отприлике 55 дневно. Осим тога, захваљујући побољшању комуникације и повећаном интересу за природне катастрофе, јавност данас сазнаје бројне информације брже него икад раније. Kоначно, када трусови узрокују страшне штете и жртве, као у Турској и Сирији, драматичне слике страдања врло брзо постају свеприсутне – постану доминантне у медијима, на друштвеним мрежама, у петицијама хуманитарних организација за помоћ и сл. У овом контексту вреди пословица „У страху су велике очи”. Но, како графикон (доле) показује, број потреса магнитуде М5 или јачих углавном је постојан, уз одређене осцилације.
Земљотреси у насељеним подручјима су запаженији од мноштва других који се догађају у слабије насељеним. Kада се случајно заређају у таквим областима, може се чинити да је њихов број порастао. Треба, такође, узети у обзир да се број људи у свету увећава, особито у градовима, што подразумева да их је све више изложено потресима. Уз наведено, број становника најбрже расте у слабије развијеним деловима света. Према неким истраживањима, подручја у развоју доживеће од 2013. и 2030. око 97% пораста светске популације од 1,2 милијарде људи. Нажалост, у таквим земљама стандарди градње нису увек на највишем нивоу, па је излагање становништва опасности веће. Другим речима, чак и уз исти број потреса,потенцијални разорни утицај у свету се повећава.
Kада се гледају најсмртоноснији земљотреси у 21. веку, не види се јасан пораст у броју. У прилог томе говори горња табела.
(Индекс)
