Kao da su svi u ovdašnjoj akademskoj zajednici zaboravili najveći uspeh srpske nauke još od vremena Dositeja Obradovića. A tek se navršilo deset leta i nekoliko meseci od tada.
Stanko Stojiljković
Šangaju nema ko da piše u Srbiji, a legendarni Gabrijel Garsija Markes nije više među živima. Hoće li se neko usuditi da javno saopšti dijagnozu? U celom svetu puca od zdravlja, iz godine u godinu gomila crvena krvna zrnca, a na brdovitom Balkanu malaksava!
Kao da su svi u ovdašnjoj akademskoj zajednici zaboravili najveći uspeh srpske nauke još od vremena Dositeja Obradovića. A tek se navršilo deset leta i nekoliko meseci od tada. Šta li će biti kada ih se naniže dvaput više?
Godine su prohujale, pa šta! Sada se u Kataru prikazuje nogomet, niko se i ne seća glavometa. Iscurio mu pesak u staklenom satu, nema ko da ga preokrene. I da nastavi polagano da ističe u prošlost. Zrnce po zrnce.
Kad ste poslednji put čuli da je iko iz akademske zajednice pomenuo Šangajsku listu?
Nemojte zamarati svoje sićušne sive u glavi, mesecima vlada muk. Zar nije dovoljno što je usput 15. avgusta obznanjeno da je Beogradski univerzite i dalje među 500 odabranih u svetu?
Takoreći bez ijedne rečenice koja to opisuje, a kamoli tumačenja zašto je prethodne godine pao za gotovo stotinu mesta. A ne tako davno bio je među trista! Kako se to desilo?
Velika obećanja prekrila je prašina, lažna nadanja su utihnula. Koga je još briga da se time bakće, ionako je zavladala pomama za doktoratima. Kao nekada na Divljem zapadu za grumenom zlata. Ako se sada ispred imena i prezimena ne ispiše „dr”, ode poslednji voz Šarganskom osmicom.
S plagiranjem ili bez, šta više volite?
Prepišete po nekoliko tuđih straiica, i gotovo. Ko će to za koju godinu da primeti? Nagomilaće ih se kao nekoliko hiljada doktorata čije je poreklo nepoznato, kao što je zvanično objavljeno još 2014. godine! I nikom ništa – pojeo vuk magarca. Nikome, baš nikome nije otpala ijedna dlačica s glave.
Svi kosmati, svi veseli – voljni i spremni da pohrle na novu proslavu. Koju? Au, ala ste neobavešteni: u Dohu, brate, tamo se bije odsudna srpska bitka! Posle ćemo natenane da se vratimo 21. stoleću znanja, imamo gotovo osam decenija pred nama!
Ruku na srce, ispotiha se začuje pokoji glas, ali samo da komšiji crkne krava. Na našim (čestitim) fakultetima i univerzitetima toga nema – sačuvaj nas Bože takvog greha! – izrecitovaće očas ti isti visokoškolski nameštenici.
Molim „Galaksijine” čitaoce da mi što pre oproste ovaj potišteni trenutak, zauzvrat priznajem da sam davno počeo kao sportski novinar. Živeo nogoglavomet!
