Као да су сви у овдашњој академској заједници заборавили највећи успех српске науке још од времена Доситеја Обрадовића. А тек се навршило десет лета и неколико месеци од тада.
Станко Стојиљковић
Шангају нема ко да пише у Србији, а легендарни Габријел Гарсија Маркес није више међу живима. Хоће ли се неко усудити да јавно саопшти дијагнозу? У целом свету пуца од здравља, из године у годину гомила црвена крвна зрнца, а на брдовитом Балкану малаксава!
Као да су сви у овдашњој академској заједници заборавили највећи успех српске науке још од времена Доситеја Обрадовића. А тек се навршило десет лета и неколико месеци од тада. Шта ли ће бити када их се наниже двапут више?
Године су прохујале, па шта! Сада се у Катару приказује ногомет, нико се и не сећа главомета. Исцурио му песак у стакленом сату, нема ко да га преокрене. И да настави полагано да истиче у прошлост. Зрнце по зрнце.
Кад сте последњи пут чули да је ико из академске заједнице поменуо Шангајску листу?
Немојте замарати своје сићушне сиве у глави, месецима влада мук. Зар није довољно што је успут 15. августа обзнањено да је Београдски универзите и даље међу 500 одабраних у свету?
Такорећи без иједне реченице која то описује, а камоли тумачења зашто је претходне године пао за готово стотину места. А не тако давно био је међу триста! Како се то десило?
Велика обећања прекрила је прашина, лажна надања су утихнула. Кога је још брига да се тиме бакће, ионако је завладала помама за докторатима. Као некада на Дивљем западу за груменом злата. Ако се сада испред имена и презимена не испише „др”, оде последњи воз Шарганском осмицом.
С плагирањем или без, шта више волите?
Препишете по неколико туђих страиица, и готово. Ко ће то за коју годину да примети? Нагомилаће их се као неколико хиљада доктората чије је порекло непознато, као што је званично објављено још 2014. године! И ником ништа – појео вук магарца. Никоме, баш никоме није отпала иједна длачица с главе.
Сви космати, сви весели – вољни и спремни да похрле на нову прославу. Коју? Ау, ала сте необавештени: у Доху, брате, тамо се бије одсудна српска битка! После ћемо натенане да се вратимо 21. столећу знања, имамо готово осам деценија пред нама!
Руку на срце, испотиха се зачује покоји глас, али само да комшији цркне крава. На нашим (честитим) факултетима и универзитетима тога нема – сачувај нас Боже таквог греха! – изрецитоваће очас ти исти високошколски намештеници.
Молим „Галаксијине” читаоце да ми што пре опросте овај потиштени тренутак, заузврат признајем да сам давно почео као спортски новинар. Живео ногоглавомет!
