Може ли вештачка интелигенција одржавати људе живима и кад умру?
Стручњаци истражују начине на које вештачка интелигенција може људима подарити неку врсту дигиталне бесмртности, чувајући особености покојника у виртуелном свету и омогућујући им да еволуирају. Замислите да се Абрахам Линколн и дан–данас може обратити Kонгресу или да још можете уживо слушати савете ваше прабаке или њене приче из давних времена.
Бројне почетничке компаније (start-up) предвиђају све већу потражњу за дигиталним индивидуама. На тржишту већ сада постоје апликације, попут Replika, која учи да се начини копија (реплика) особе у облику chatbota, или HereAfter AI који бележи животне приче људи и користи их за стварање аудио реплике. Chatbot је рачунарски програм (bot) који аутоматизује одређене задатке, обично путем разговора с корисником.
АИ је пресудан чинилац
„Мајкрософт” је недавно патентирао метод употребе chatbot-ова за очување историјских личности и живих људи, но гласноговорница компаније је казала како је за сада не планирају користити. Дигиталне персоне могу имати мноштво форми, од chatbot-ова и аниматроничних робота до покретних пројекција које гестикулирају и говоре као прави људи. Вештачка интелигенција (AI) је обично пресудан фактор за њихову изградњу и оспособљавање за интеракцију с људима, пише Wall Street Journal.
Пошто се дигиталне особе развијају, оне могу почети учити и еволуирати даље од времена смрти изворника, прилагођавајући се новим догађајима. То би им дало неку врсту дигиталне бесмртности – која би не само сачувала особеност неке особе, већ јој омогућила да настави живети и развијати се у виртуелном облику.
У „Мајрософтовом патенту chatbot користи податке с друштвених мрежа, гласовне снимке и записе „за оспособљавање chatbot-а за разговор и интеракцију у склопу особености одређене особе”. Та особа, наводи се у патенту, „може одговарати прошлом или садашњем ентитету (или његовој верзији), попут нашег пријатеља, рођака, познаника, славне особе, измишљеног лика, историјске личности”. Патент даље описује да би chatbot могао опонашати глас особе и комуницирати помоћу дводимензионалних или тродимензионалних слика „да би створио реалистичнији разговор”.
Дигитална бесмртност
Пошто се дигиталне особе развијају, оне могу почети учити и еволуирати даље од времена смрти изворника, прилагођавајући се новим догађајима. То би им дало неку врсту дигиталне бесмртности – која би не само сачувала особеност неке особе, већ јој омогућила да настави живети и развијати се у виртуелном облику.
Технологија нам помоћу филмова и фотографија већ дуго времена омогућује да сачувамо успомене на људе и након њихове смрти. Но с новим алатима долазимо до интерактивних решења, укључујући меморисане мрежне рачуне, гласовне ботове, чак и хуманоидне роботе. Такве „бесмртне” особе могле би наставити да комуницирају са својим породицама, пријатељима и потомцима дуго након смрти и информисати их о историјским и генеалошким истраживањима. Могле би се користити и на свемирским бродовима за дугогодишња путовања.
А постојећи људи могли би користити своје дигиталне реплике путем е-поште да обаве више посла или да преузму део терета док су на одмору.
Све има негативну страну
Kао и код многих научно-фантастичних визија будућности, постоје негативне стране концепта виртуелног и бесмртног идентитета. Виртуелне особе су у својој основи несавршене јер се обично темеље на делићима особености; попут говора, списа, објава на друштвеним мрежама и осталим чиниоцима који не морају нужно дочарати суштину саме особе. Додатно, дигитална особа конструисана путем вештаћке интелигенције нема свест.
Друштво ће можда једнога дана морати да се рве с проблемима попут – ко је власник аватара неке мртве особе и прихода који он ствара. Поставиће се и питање треба ли виртуелне особе да имају нека права? И хоће ли њихово постојање значити да људи неће у потпуности туговати због губитка пријатеља и родбине? Дигиталне персоне се, такође, могу стварати без знања или допуштења изворне особе, под условом да у јавности постоји довољно података за стварање AI модела који је опонаша. Историјске личности могле би поновно васкрснути, без обзира да ли сту то хтеле или не.
Ствар далеке будућности?
Добре реплике познатих људи или политичара могле би утицати на будуће друштвене догађаје, но вероватно ће проћи много времена док на сцену не ступе уистину уверљиве дигиталне персоне. Стручњакиња за едукацију Маги Сејвин-Бејден са Универзитета Ворчестер је лане у chatbot–у направила своју анимирану главу и рамена. Замолила је људе из свог професионалног окружења, који је нису лично познавали, да прво комуницирају с њеном репликом, а затим с њом. Многи су одмах видели недостатке у дигиталној персони. „Рекли су да су неки делови наликовали на мене, док су се други скроз одударали”, казала је она.
(Извор Индекс)
