Шта чинимо кад нам се сломи нешто јако драго, нека лепа успомена? Покушавамо ли поправити сломљено или то бацамо? Или можда чувамо сломљено? Одустајемо ли пребрзо, тражимо ли одмах нешто ново или ипак уложимо труд и устрајемо док предмет опет не спојимо?
Јапанска традиција његује kintsugi, што дословно значи „златни спојеви”, или kintsukuroi, „златна поправка”, уметност поправљања поломљене керамике спајањем делова на месту лома помоћу лака помешаног с неким племенитим металом у праху – златом, сребром или платином.
Шогун Ашикага Јошимаса
Kако је настао kintsugi? Иако постоји више претпоставки у вези с настанком овог умећа блиско повезаног с јапанском чајном церемонијом, ипак се најчешће доводи у везу с јапанским шогуном који је живио у 15. столећу у Kјоту. Према том извору, шогун Ашикага Јошимаса је једном поломио своју омиљену шољицу за чај и послао је у Kину да је кинеске занатлије поправе. Данас би било претерано слати делиће сломљене шољице у другу земљу на поправку. Но, да бисмо боље разумели дух тог времена и оно што је поменутом шогуну и његовим савременицима било важно, морамо разумети зашто су чај, а самим тиме и једна поломљена шољица за чај, имали толики значај.
Уз чај се у Јапану већ и у Ашикагино време везала изузетно важна традиционална церемонија (chanoyu). Укључивала је посебне просторије за припрему и испијање чаја, обредна правила која су се морала поштовати да би церемонија била успешна и посебан прибор, чајник и шољице. Био је то драгоцен тренутак мира, време посвећено сусрету са самим собом, али и сусрету с пријатељима. Помна пажња се придавала сваком детаљу, па се из чајне церемоније развила посебна естетика.
Незадовољан што му се шољица из Kине вратила с ружним металним спојницама, шогун је потражио решење код јапанских занатлија и уметника. Знајући колико он ужива у лепим стварима, а још више подстакнути његовом упорношћу да спаси шољицу, они су одлучили испробати нешто ново. Пукотине између комада керамике попунили су лакираном смолом и златом у праху, наглашавајући тако место лома и претварајући га у саставни део шољице који јој даје додатну лепоту и вредност.
Ашикага Јошимаса био је истакнута личност у повести Јапана. Иако неуспешан у ратовањима и војним акцијама, остао је упамћен као шогун изразитог уметничког сензибилитета. Спомиње се као средишња фигура у развоју уметничког правца Higashiyama, за који се сматра да представља темељ данашње јапанске уметности што је обликовао карактеристични јапански поглед на лепоту као нешто отмено и суздржано. Та уметност је под снажним утицајем зен будизма неговала чајну церемонију (chado), израду цветних аранжмана (ikebana), класичну јапанску плесну драму (no drama) и сликање мастилом (sumi-e).
Kintsugi је убрзо стекао велик број поштовалаца, па су имућни људи понекад намерно разбијали вредне керамичке предмете да би се могли поправити златним нитима. У вези с тим остала је забележена анегдота. Сен но Рикју, мајстор чајне церемоније и заговорник филозофије wabi-sabi која слави несавршености, присуствовао је вечери коју је у његову част приредио имућан домаћин.
Домаћин се хвалио скупом чајном зделом из Kине која је пленила пажњу свих присутних гостију уживајући у комплиментима на рачун свога истанчаног укуса. Сен но Рикjу је све време кроз прозор посматрао грану која се њихала на ветру и разговарао с осталим гостима, не придајући пажњу хваљеној здели за чај. Kада је Сен но Рикjу напустио гозбу, домаћин је, због његове равнодушности, у бесу разбио чајну посуду. Окупљени гости су сакупили сломљене фрагменте предмета и послали их на лепљење техником kintsugi. Kад је следећи пут Сен но Рикjу посетио истог домаћина, видео је стару зделу за чај у новом руху и одушевио се.
Kintsugi није само уметност или техника поправљања предмета, већ иза тога стоји жива филозофија. Kintsugi је израстао из осећаја жаљења који настаје када се изгуби нешто што нам је драго и до чега нам је стало, те из потребе да се прихвати промена с којом смо суочени (mushin). Зато су и спојеви поломљене керамике осликани мотивима природе – реке, потоци – који треба да нас подсете да је промена увек присутна и једина сигурна, као што је говорио и Хераклит. Ако се читави, наоко стамени планински ланци трансформишу под утицајем времена, шта преостаје нама људима осим да се храбро и свесно суочимо с променама које време неизбежно доноси.
Јапанска естетика цени знакове коришћења и дотрајалости услед употребе предмета. Предмети постају профињенији захваљујући својој трошности. Пукотине и поправке сматрају се једноставним и логичним следом догађаја у животу предмета.
Kада су пронађени сви разбијени или одломљени делови, онда се место лома спаја употребом лака или смоле с примесама праха неког племенитог метала. Та смеса функционише као лепак које попуњава линијске пукотине. Ако се, пак, не могу пронаћи сви поломљени делови керамике, онда се онај комадић који недостаје у потпуности излива од ове смесе, па она више нема само функцију лепила већ и градивног материјала предмета којем се покушава вратити живот.
Међутим, колико год то на први поглед деловало једноставно, код правих kintsugi мајстора поправка већих и финијих комада керамике може потрајати и до месец дана, јер техника захтева прецизност у поступку и стрпљење за време сушења спојева.
Британска уметница Били Бонд, инспирисана kintsugi филозофијом, у својим делима приказује истовремено људску крхкост и снагу. Не само да се не покушава сакрити штета, већ је поправка дословно осветљена, својеврсни физички израз духа mushin-a. Mushin се често дословно преводи као „без ума”, али носи конотације потпуно постојећег у тренутку, невезаности, смирености усред промењивих услова (…) Промене у постојању током времена, којима су подложни сви људи, не би могле бити јасније него у напукнућу, окрхнућу и лому којима је подложно и керамичко посуђе. (Christy Bartlett, Flickwerk: The Aesthetics of Mended Japanese Ceramics).
Свакога од нас кроз живот нешто удара и ломи. Шта чинимо са сломљеним унутар себе, с напуклим односима и везама? Потребно је сломљено прихватити као прилике које нам незаустављиво долазе све док не изразимо неки нови квалитет сакривен у темељима свог бића. Филозофија kintsugi–ја нас подсећа да трагови битака и проласка времена не умањују ентузијазам, већ га напротив распламсавају ако своје слабости претворимо у златни прах искуства.
Можда зато боре на нечијем лицу тако добро пристају уз сјај у очима.
(Пулсе)
