Једноставни и поуздани тестови за рано откривање когнитивног пропадања кључни су за правовремено лечење, а ново истраживање указује да би вежбе писања руком могле постати темељ за управо таквог приступа. Иако је то вештина која се у дигиталном добу ређе практикује, научцима је занимљива јер истовремено тестира моторичке способности и менталну обраду, представљајући тако захтеван тренинг за мозак, пише Science Alert. Претходне студије већ су повезале слабљење вештине писања с болестима попут Алцхајмера, а сада су истраживачи са Универзитета у Евори у Португалији детаљније проучили те разлике. У истраживању је учествовало 58 особа од 62 до 99 година, смештених у домовима за остареле. Чак 38 имало је неки облик когнитивног оштећења, а преосталих 20 је сматрано когнитивно здравима.
„Писање није само моторичка радња, оно је прозор у мозак”, изјавила је кинезиолошкиња Ана Рита Матијас са Универзитета у Евори. „Утврдили смо да старије особе с когнитивним оштећењима показују друкчије обрасце у трајању и организацији покрета при писању.” Kористећи дигиталну оловку и таблет, сваки учесник требало је да изврши неколико задатака, укључујући цртање тачака и линија, преписивање реченица и писање реченица по диктату. Највеће разлике између две групе показале су се управо у писању по диктату, који захтева слушање, памћење, претварање звука у текст и само писање. Особама с когнитивним оштећењем било је потребно више времена за сваки потез оловком и користиле више, а понекад и мање, потеза за довршење задатка. „Задаци који су постављали веће когнитивне захтеве открили су да се когнитивно пропадање одражава на учинак и доследност организације покрета у писању”, додала је Матијас.
Ови налази подупиру теорију да когнитивно пропадање смањује способност мозга да се прилагоди током захтевних задатака, због чега његове мреже за извршавање моторичких радњи постају преоптерећене. Ако је то тачно, задаци који активирају те мождане путеве могу открити знае когнитивног слабљења. „Трајање и организација потеза оловком уско су повезани с начином на који мозак планира и извршава радње, а то зависи од радне меморије и извршне контроле”, објашњава Матијас. „С њиховим пропадањем писање постаје спорије, испрекиданије и мање усклађено. С друге стране, остале одлике могу остати релативно очуване, особито у раним фазама когнитивног пропадања, што их чини мање поузданим показатељима.”
Охрабрујући почетни резултати указују да би се тестови писања могли користити за когнитивне процене без скупих уређаја или одлазака у болницу. Али пред научницима је још много посла. Студија је обухватила релативно мали број људи и није пратила испитанике дуже времена да би се утврдило како се њихова вештина писања мењала с напредовањем когнитивног пропадања и старењем. И није узето у обзир узимање лекова, што је могло утицати на моторичке вјештине. Научници већ истражују различите методе раног упозорења, од биомаркера у крви до гласовних образаца, анализа рукописа могла би постати важан део тог арсенала. „Дугорочни циљ јесте осмислити алат једноставан за коришћење, брз и ценовно приступачан који би се уклопио у свакодневну здравствену праксу без потребе за специјализованом или скупом опремом”, закључила је Матијас. Истраживање је објављено у часопису Frontiers in Human Neurosceince.
(АI илустрација)
(Индекс)
