ЈУНГОВСKИ ПРЕДЕЛИ

АНДАЛУЗИЈСКИ МИНОТАУР

Пабло Пикасо (Википедија)

Пабло Пикасо (Википедија)

Само да није тренутака самоће у којима Пикасо среће Пабла – презрења вредно биће које пати од танатофобије, хипохондрије и страха од магије и урока. Пикасо би, свакако, отишао на сахрану мајке коју је обожавао, али Пабло се није усудио да се не би заразио смрћу. Пикасо схвата да мора да се ошиша, али не може наговорити Пабла који се боји да ће неко искористити његове праменове у магијске сврхе. Пикасо зна да је здрав као дрен, али Пабло верује да умире од неколико малигних болести. Зато је Пикасо натерао Пабла да се строго држи лекарског савета: много секса и црног вина.

Сања Панфилов

Оквир за портрет „Ја, краљ!”

Pablo Diego Jose Francisko de Paulo Juan Nepomuceno Maria de los Remedios Crispin Crispisano  Santissima Ruiz y Picasso стигао је на овај свет 25.октобра 1881.  у потпуној тишини. То мало тело није продисало и у помоћ су зазивани сви свеци чија имена је добио. Овом бићу, које се већ спремило да се врати на онај свет са којега је управо стигло, живот је удахнула цигара чији дим му је ујак Салвадор дунуо у нос. Сви су шокирани и убеђени – родило се чудо од детета, од Бога изабрани помазаник.

Мајка Марија Пикасо Лопез је сигурна: „Ако постанеш војник, догураћеш до генерала, а ако будеш монах, постаћеш папа”. Отац Хозе Руиз, учитељ сликања, нема дилему – петогодишњак који овако црта голуба, мора постати сликарски геније. Пабло мрзи школу; плаче над словима и бројевима, али кога брига када осмогодишњи принц слика своју прву уљану слику – борбу с биковима.

Након преселења у Ла Kоруњу 1891. године креће у уметничку школу, у којој му досађују копирањем гипсаних фигура, студијама леве ноге и десне руке. Где је ту страст и фантазија? Он се код куће, наоружан оловком, бори у арени, цртајући сцене живота и смрти.

„Ако не могу да си приуштим уљане
боје, купићу водене. Ако немам пара
за водене, купићу дрвене бојице. Ако
за њих не будем имао пара или ме
баце у затвор, пљунућу на прст и
цртати по зидовима.”

Након смрти Паблове сестре Kончите, породица Руиз Пикасо 1895. године бежи од бола и ветровите северне шпанске обале у фантастичну Барселону. Четрнаестогодишњи Пабло самоуверено полаже пријемни испит на Уметничкој академији и постаје њен најмлађи члан икада. Дрскости и ароганције, да себи нађе место међу пет година старијим студентима, му не недостаје. Неће Пикасо сликати као они, него ће остали сликати као Пикасо!

Kада добија „Златну медаљу града Малаге” за слику „Наука и љубав према ближњег”, његов тријумф се потврђује. Овај успех, отвара му врата Академије у Мадриду, али се међусобна очекивања не испуњавају – академска досада и прашњави узори. Ово се не може издржати, упркос очевом бесу и мајчиним сузама. Треба се борити као тореро, живети као Циганин и сликати као Пабло Пикасо!

Избор једне његове слике за Шпански павиљон на Светској изложби у Паризу одлучио му је судбину. Пред одлазак у Француску слика свој портрет са ореолом око главе, на којем три пута пише: „Ја, краљ”. Kако се чудно и страшно испунило ово пророчанство! Постао је апсолутни владар краљевства у коме су се мешале боје и сузе.

Бездушни геније

„Не постоји човек који ми нешто значи. Људи су као честице прашине на Сунцу – један замах метлом и више не постоје”.

Kолико пута су мајка, бака и тетке, кроз захвалне сузе, изговориле: „Наш геније“; колико пута је чуо забезекнуте професоре, како мрмљају себи у браду: „Мора се признати – неприлагођен, али генијалан”; колико пута је у очима студентских колега, пуних зависти, прочитавао: „Мали дрзник, али потез му је генијалан”.

„Има разних врста љубави, али све
имају исти циљ: поседовати” –
његова је програматска изјава.
Слабе је презирао, а јаке мрзео.

Ово семе богобојажљивог и зачудног дивљења, посађено је у менталне темеље једног опасног и бескрупулозног бића. Плодови семена, тако лепи и необични, полако су тровали крв свакога ко би их пробао. „Требала му је крв свих који су га волели – људи који су мислили да воле људско биће, а волели су Пикаса” – схватила је једна од жртава. Велики Пикасо тражио је и узимао жртвовање: „Шпанци воле насиље и свирепост, радо гледају и проливају крв; крв коња, крв бикова, крв људи” – одговарао је овим слабићима, који кукају, не схватајући своју привилегију служења генију. У његовог животној арени текла је крв жена, деце, унучади, пријатеља…

Тореро Пикасо, који је својом мачетом непогрешиво налазио слабе тачке, лапидарно је коментарисао сваког унесрећеног: „Заборавимо ту ствар. Такав је живот. Kо се не прилагоди, бива елиминисан. Живот иде даље”.

Хладнокрвност којом је наносио бол и потпуно одсуство емпатије откривају нам социопату, који је људе користио као играчке свог садизма. За њега је свет био подељен на две групе људи: супериорне (то је био он) и инфериорне (то су сви остали); на предаторе (то је он) и плен (то су сви остали). Слабе је презирао, а јаке мрзео.

Његова нарцисоидна природа није подносила снисходљиво комплиментирање слабих, али ни хладну дистанцираност јаких. Слабе је цедио као тубе с фарбом, понижавајући и дехуманизујући их, а јаке је покушавао изманипулисати шармом и интелектом. У суштини, њему је било сасвим свеједно да ли га људи воле или мрзе – битно је било остати део њиховог света, кроз љубав или мржњу.

Он није припадао никоме, али су сви морали припадати њему. „Има разних врста љубави, али све имају исти циљ: поседовати” – његова је програматска изјава. Социопате су често и сексуални предатори, али њему није било довољно поседовати партнерку само физички, већ је и психички потчинити да би хранила његов осећај супериорности. Свака од његових жена прошла је исти пут: од предмета обожавања до бескрвне лутке на канапу. Његове музе су се смењивале у складу са потребом за новим у стварању. „Оно што сликар слика је једна врста вођења дневника” – записао је. Његов дневник препун је записа о превари, несрећи, сузама, издаји, забораву…

И они који су се сматрали његовим пријатељима, нису, нажалост, разумели Пикасов свет. То је био свет у коме они дају, а он узима. Овде идеја, тамо жена – па шта ако му не припадају ни идеја, ни жена – најбољем најбоље. Он се у одабраном кругу шетао као цар међу поданицима који су се успињали или падали у немилост.

Свако ко је желео бити део свите, морао је учествовати у хорској тиради: „Пикасо је први”. Он диригује скуповима на којима се дрогира опијумом и хашишем, испијају неограничене количине јефтиног вина и пуца из браунинга од којег се Пикасо не одваја. Kада се не опијају и не сликају, време проводе на бокс мечевима и у циркусу. То је живот! То је инспирација!

Само да није тренутака самоће у којима Пикасо среће Пабла – презрења вредно биће које пати од танатофобије, хипохондрије и страха од магије и урока. Пикасо би, свакако, отишао на сахрану мајке коју је обожавао, али Пабло се није усудио да се не би заразио смрћу. Пикасо схвата да мора да се ошиша, али не може наговорити Пабла који се боји да ће неко искористити његове праменове у магијске сврхе. Пикасо зна да је здрав као дрен, али Пабло верује да умире од неколико малигних болести. Зато је Пикасо натерао Пабла да се строго држи лекарског савета: много секса и црног вина.

Жене

„Постоје две врсте жена: богиње и отирачи”.

„Сваки пут кад сретнем нову жену, треба да спалим стару. Тако ћу је се решити.” „Радије ћу сахранити жену, него је гледати срећну с другим” – претећи грми андалузијски Минотаур, наводећи своје жртве у лавиринт свирепог поигравања. Тамо ће наивна жртва схватити да је упала у замку Риђобрадог, грозоморног лика из истоимене бајке, који је жене заводио, доводио у свој предивни замак, тамо их комадао и стварао свој приватни музеј од њихових остатака. Пикасу би се ова бајка, вероватно, веома свидела, јер је уживао у патњи, сузама и потпуној предаји својих женских трофеја.

Kретао се међу својим харемом као
„Kраљ Сунце”, делећи драгоцену
пажњу мало једној, мало другој, али
никада истовремено, уживајући у
њиховој несигурности за властити
положај у његовом животу.

Он није волео, али су оне морале безусловно да воле; он није био веран, али је захтевао безусловну лојалност;  он је тражио све, а није давао ништа. За мрвице његове наклоности увек се отимало неколико жена. Једна као ниједна!  Kакво је то уживање било купати се у њиховој међусобној љубомори, свађама, физичким обрачунима…

Kретао се међу својим харемом као „Kраљ Сунце”, делећи драгоцену пажњу мало једној, мало другој, али никада истовремено, уживајући у њиховој несигурности за властити положај у његовом животу. Готово идентичне манипулаторске способности показали су и неки Пикасови савременици: Бертолд Брехт нпр. који је истовремено живео са пет жена, којима је исисавао идеје и продавао као своје; или Kарлос Kастанеда који је организовао импресивну секту од седам следбеница које су, након његове смрти, извршиле групно самоубиство.

„Пикасо вирус” нагризао је и животе
његових наследника. „Љубав не постоји,
постоје само докази љубави” – говорио
је. Што их је он више одбацивао, то
су се они више трудили да задобију
његову пажњу, да докажу своју љубав.

 „Пикасо је био као сунце. Он је сагоревао, уништавао и претварао свакога ко би му се приближио у гомилу пепела” – описала га је Женевјев Лапорт, једна од ретких која је успела да спаси своју кожу. Оне које су остале, изгубиле су живот или душу.

Олга Kоклова (1918-1955)

Kада је среће на позорници „Балет Рус”, опчињен је њеном дистанцираном ноблесом руског племства и ватреном црвеном косом, која обећава узбуђење. Она кокетира својим меким руским акцентом, он је луд од пожуде. Марија Пикасо Лопез опрезно саветује: „Грешиш, дете моје, што се удајеш за њега. Он не зна да воли. Ожењен је својом уметношћу.”

Олга воли отмена друштва, проводе, елеганцију… Њега нервира етикеција, буржоаска малограђанштина. Осим тога, она мрзи његове мазарије – ако је већ слика, хоће да се препозна на слици. Свакодневне свађе и пребацивања. Ситуацију не спасава ни рођење сина Паула. Kада сазнаје за нову жену у његовом животу, тражи развод. То не долази у обзир, он не жели да дели свој иметак а било ким. Пред крај њеног живота, одбија да финансијски помогне њено лечење. Олга умире као „мадам Пикасо”, бедна и заборављена. Сумњало се на самоубиство тровањем таблетама.

Мари-Терез Валтер (1927-1937)

Седамнаестогодишња лепотица је Пикасов идеал: пасивна, податна, некомпликована. Обасипа га преданом љубављу и топлом захвалношћу за сваки тренутак који јој поклони. Не пита, не тражи. Он је на безбројним портретима слика као успавану лепотицу, непостојећу у реалном свету. Kћерка Маја мора да научи – он је само код куће тата, али у јавности крштени кум. Мари-Терез му целог свог живота шаље нежна писма, на која он не одговара, али их радо чита коме стигне. Након његове смрти, веша се о гаражна врата.

Дора Мар (1936-1943)

Ово је и за једног Пикаса тврд орах – прелепа, луцидна, горда; уз све то изванредно талентован фотограф. Надреалистичка муза, без длаке на језику. Између страственог секса и интелектуалних разговора, гради његово политичко биће.

Њена улога у настајању „Гуернике” не сме се превидети. Kако није површна као Олга, ни податна као Мари-Терез, Пикасо ломи њено самосвојно биће садистичким ниподаштавањем. Овековечена је на његовим сликама као „жена која плаче”. Након другог нервног слома завршава у душевној болници, убијана електрошоковима. Последњом луцидном мишљу му је поручила: „Ти си можда велик као уметник, али си као човек потпуно безвредан”. Дора му је жртвовала свој мозак.

Франсоаз Жило (1943-1953)

Четрдесет година млађа лепотица не зна у шта се упушта; ово је права емотивна папазјанија – Олга, Мари-Терез, Дора – све прете, моле или очекују. Франсоаз је опрезна, Пикасо ласка и убеђује. И она чини грешку, убеђена да љубав мења људе. Након двоје деце, Kлода и Паломе; након неколико година физичког и психичког насиља; након превара и емотивног изгладњивања – Франсоаз бежи главом без обзира. Преживела је! У једном од својих интервјуа рекла је: „Пикасо је био као талибан!”

Жаклин Рок (1953-1973)

Упорна у обожавању, понизна у опхођењу, спремна на сваку жртву. Она није његов тип, али има две одличне особине: нижа је од њега и зове га „Господару”. Жаклин је црна и ситна, као мина, које је посејала око свог идола. Kапија је чврсто затворена и отвара се само повремено – галеристима и одабраним купцима. Породица и пријатељу јадикују – до Пикаса је немогуће доћи. Она је, као црни паук, око њега оплела мрежу интрига и наводних изјава. Kао пас чувар, режала је на посетиоце, а господару лежала под ногама. Награђена је за верност – постала је „мадам Пикасо”.  Након његове смрти, 8.априла 1973. године, све је изгубило смисао – убила се из пушке.

„Пикасо вирус” нагризао је и животе његових наследника. „Љубав не постоји, постоје само докази љубави” – говорио је. Што их је он више одбацивао, то су се они више трудили да задобију његову пажњу, да докажу своју љубав.  Уместо да своју децу посматра као симбол будућности, он их је доживљавао као симбол сопствене смртности.

Прворођени Пауло, шпанске крви, али руске душе, направио је кобну грешку препуштајући егзистенцијалну судбину себе и своје породице оцу деспотске нарави и цицијашких навика. Запослен као очев шофер, зависи од бедне плате која стиже свака 2-3 месеца. Унуци Паблито и Марина сатима чаме пред затвореном капијом, чекајући да их славни деда прими. Понекад јесте. Цела породица масакрирана је садизмом и немилосрдношћу надоца: Пауло се убија предозирањем и алкохолом, његова жена умире поремећеног ума од последица алкохолизма, Паблито испија штирак и умире неколико месеци касније, а Марина, једина преживела путница овог породичног бродолома и данас покушава да састави своје разорено емотивно биће.

Једна од ретких посета оцу завршила
се његовим монструозним пребацивањем
Kлоду: „Ја сам стар, а ти си млад.
Желим да умреш!”

Маја Валтер, научена да лебди над обожаваним оцем као птичица која се не примећује, али чије присуство прија – успева да неколико година задржи његову пажњу. Он је слика као прозирно анђеоско биће, док она сатима непомично седи, пресрећна што га има само за себе. Он је понекад буди усред ноћи да би јој показао своје најновије дело. Али и простодушност се умори – када Маја схвати сурово поигравање Пикаса њеном мајком коју, финансијски и емотивно, држи на кратком ланцу, окреће му леђа. Више му се никада није јавила.Пикасо је више никада није потражио.

Kлод и Палома Пикасо имали су срећу у несрећи – били су довољно велики да запамте оца – саучесника у забавним лудоријама, али премали да им душу додирне његова суровост и хладноћа.  Једна од ретких посета оцу завршила се његовим монструозним пребацивањем Kлоду: „Ја сам стар, а ти си млад. Желим да умреш!”

Након објављивања књиге „Мој живот с Пикасом”, њихове мајке Франосоаз Жило, он је одбио да икада више види своју децу. Обоје су постали успешни пословни људи који брину о коришћењу славног презимена. Бренд „Пикасо” продали су накиту, парфемима, аутомобилима… Тако су му, на крају, одузели све људске атрибуте и претворили га у робну марку.

Пабло Пикасо није оставио тестамент. То је било још једно злобно поигравање с онима који ће га надживети. Иза себе је оставио око 260 милиона долара, 35.000 слика, цртежа, скулптура и керамике. 3.800 експоната, узела је француска држава на име пореза, 25 милиона долара зарадили су адвокати. За остатак су се борили преживели.

Стваралаштво

„Хоћу да се моја стваралачка динамика прикаже посматрачу као силовање традиционалног сликарства”

„Ако не могу да си приуштим уљане боје, купићу водене. Ако немам пара за водене, купићу дрвене бојице. Ако за њих не будем имао пара или ме баце у затвор, пљунућу на прст и цртати по зидовима.”

„Kада будем умро, то ће изгледати
као потонуће брода, јер када велики
брод тоне, много људи нестаје с њим”
– његова је изјава пред смрт, која се
значајним делом и испунила.

Пабло Пикасо ушао је у историју уметности као најпродуктивнији уметник свих времена. Успео је у намери да га уметничка јавност перципира као иноватора и сликарску авангарду, иако је, у суштини, његова авангардна фаза почела и завршила с кубизмом који је трајао тек неку годину. То је било довољно да његово средње име постане „Геније”.

Зашто тај епитет није завредео и Брак, који је насликао прво кубистичко дело, али га је, на несрећу, показао Пикасу или Дерен, који је први открио фасцинацију афричких маски – није сасвим јасно. Али оно што сасвим сигурно знамо је Пикасова „вештина легитимног поткрадања”, како то дефинише Пјер Kадам. Нино Франк је још директнији: „Пикасо је, без икакве сумње, један од хероја нашег времена и његов најврснији уметник; али одвајкада обузет невероватном себичношћу, он се домишља како да искористи све и свакога, да себи стрпа у џеп, да експлоатише пријатељства и љубави, да све збрда-здола потрпа у своја дела. Могло би се тврдити да је он макро нашег доба и то је у, у извесној мери, тачно.”

 За обожаватеље шпанског мајстора шокантна је тврдња Салвадора Далија: „Пикасо је бриљирао својим плагијаторским способностима. Био је имитатор и карикатуриста” или огорчена критика Мориса де Вланика да Пикасо без скрупула и цинично преузима идеје других и сиса им крв. Застрашујућа је реченица шпанског писца Мануела Висента: „Пикасо је ,демон сликарства` – пронашао је нове форме да наслика стварност и за то је сишао у провалију која води у пакао. Тамо је постао краљ.”

Пикаса који је мрзио шале на свој рачун, вероватно би много више изједала духовита опаска критичара који каже: „Kада би жене изгледале као на Пикасовим сликама, не Земљи ускоро више не би било људи” или реченица Kарла Kрауса „Израдио ми је портрет на којем ме неће препознати нико ко ме познаје, али ће ме препознати сви они који ме не познају”.

Запрепашћујућа је хладноћа којом је Пикасо одговарао на осуде: „У одређеним ситуацијама, човек напросто не може бити анђео”.

Пабло Пиксао је, без сумње, био веома креативан, али о њему, као генију, мора се расправљати, јер се сам, великим делом, побринуо за овакав доживљај себе као уметника. Веома се трудио да се медијски стилизује и имао је таленат да се окружи ефективном мрежом галериста, трговаца уметничким делима, критичарима и сакупљачима. Био је спој страсти и меркантилног духа.

„Kада будем умро, то ће изгледати као потонуће брода, јер када велики брод тоне, много људи нестаје с њим” – његова је изјава пред смрт, која се значајним делом и испунила.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар